KAKO SMO DOVDE DOŠLI: (NE)LEGITIMNA OTMICA PREDSEDNIKA DRUGE DRŽAVE

Američke snage izvele su opsežnu vojnu operaciju protiv Venecuele, upale u Karakas, bombardovale ključne ciljeve i zarobile predsednika Nikolasa Madura i njegovu suprugu Siliu Flores pod optužbom za „narkoterorizam“ i druge zločine. Operacija poznata kao Absolute Resolve („Apsolutna odlučnost“), uključila je američke specijalne jedinice, vazdušne udare i koordinisane akcije u centralnim delovima zemlje, što je za nekoliko sati promenilo političku mapu regiona. Ova retka vojna intervencija direktno na tlu suverene države, podigla je talas osuda u Ujedinjenim nacijama, gde su Rusija, Kina, Kuba i druge zemlje optužile SAD za grubo kršenje međunarodnog prava i suvereniteta Venecuele. Iako Vašington tvrdi da je delovao unutar svoje pravne jurisdikcije, kritičari ukazuju da nijedna rezolucija UN ne odobrava upotrebu sile i da je to – najdramatičniji takav potez protiv stranog šefa države decenijama unazad.

Događaj je izazvao proteste širom Latinske Amerike, ali i unutar SAD, gde neki posmatrači strahuju da je uspostavljen novi presedan u međunarodnim odnosima. Dok se neki investitori i politički akteri nadaju revitalizaciji venecuelanskog energetskog sektora, drugi upozoravaju da je region zakoračio u fazu ozbiljne geopolitičke prekretnice.

„Zarobljen“, napisano je preko poternice za predsednikom Venecuele, foto https://x.com/DEAHQ/status/2009072747930923382

Ovaj potez koji pomera granice tradicionalnih pravila međunarodne politike, samo je poslednji u nizu signala da se globalna ravnoteža snaga sve češće rešava silom a ne pregovorima.

Od zaplene nafte do otmice predsednika

Američke akcije protiv Venecuele eskalirale su tokom poslednjih meseci 2025. intenzivnom blokadom i zaplenom tankerа sa venecuelanskom naftom u Karipskom moru, kao delom kampanje „Južno koplje“ koja je počela sredinom decembra i imala za cilj da preseče izvore prihoda za režim Nikolasa Madura. Snage SAD su tvrdile da su tankeri povezani sa izvozom sankcionisane nafte i „narkoterorizmom“. Napetosti su se naročito zaoštrile 3. januara 2026, kada su američke oružane snage pokrenule pažljivo planiranu vojnu intervenciju u kojoj su bombama i brzim upadom specijalnih jedinica, u Karakasu postigli zarobljavanje  Madura i njegove supruge a potom ih transportovali u Njujork. Američka administracija je ovu akciju opravdala tvrdnjama o Maduru kao sponzoru trgovine drogom i saradniku terorističkih grupa, navodeći da je njegov režim „narko država“ i pretnja bezbednosti Zapada.

Pre hapšenja Madura, Vašington je višestruko pretio vojnim merama nakon što sankcije nisu dale željene rezultate. SAD su sprovele i vazdušne napade na brodove koje su označile kao deo krijumčarskih mreža. Ekonomska blokada i zaplene nafte dodatno su iscrpljivale venecuelanski budžet i doprinele naglom padu valute, dok je privreda na ivici kolapsa, što je povećalo pritisak na Madura i unutar zemlje.

Sam čin hapšenja šefa države u njegovoj prestonici predstavlja jednu od najekstremnijih primena vojne sile protiv suverene vlade u poslednjim decenijama, i izlazi znatno izvan tradicionalnih sankcija ili političkih pritisaka. Amerikanci ističu da je cilj operacije zaštita regionalne i globalne bezbednosti, ali mnogi pravni stručnjaci i međunarodni posmatrači upozoravaju da takav potez ozbiljno potkopava principe državnog suvereniteta i međunarodnog prava.

Ovaj niz događaja predstavlja novi i dramatičan raskid sa dosadašnjom praksom međunarodnih odnosa i postavlja ključna pitanja o tome kako će se definisati granice legitimne upotrebe sile u 21. veku.

Presedan bez presedana

Direktna vojna otmica aktuelnog predsednika druge države u tamošnoj prestonici predstavlja izuzetak u modernoj istoriji međunarodnih odnosa, ali nije potpuno bez istorijske paralele, iako nijedna nije u ni blizu sadašnjem slučaju Venecuele. Jedan od najpoznatijih primera slične akcije bila je operacija Just Cause („Pravedni cij“) 1989–1990, kada su američke snage okupirale Panamu i uhapsile njenog vojnog lidera Manuela Noriegu, optuženog za trgovinu drogom, da bi ga potom transportovale u SAD na suđenje. Za razliku od Noriege koji je bio vojni diktator u zemlji već ranije okupiranoj od strane SAD i gde je američko vojno prisustvo bilo stvar realnosti povodom ranijih intervencija, Madurova otmica se desila u suverenoj državi bez formalne invazije, što čini ovaj slučaj daleko radikalnijim. U vojnim operacijama u Iraku tokom 2003, Sadam Husein je uhapšen u okviru pune invazije predvođene Sjedinjenim Državama, što je to bila posledica rata koji je već bio u toku a ne ciljane vanredne otmice.

U modernoj eri nije zabeležen slučaj da su zapadne snage direktno ušle u nezavisnu državu i na taj način kidnapovale legitimno izabranog predsednika koji nije bio deo ratnog sukoba sa tom silom. Čak i kada su SAD ili njihove saveznice uklanjale lidere (kao u slučaju predsednika Haitija Žan-Bertrana Aristida 2004), to je često predstavljano kao „evakuacija“ uz kontroverze oko legitimnosti a ne kao otvorena otmica. Takođe, ako bi neka država pokušala sličnu akciju protiv zapadnog lidera, na primer, protiv predsednika neke od članica NATO ili EU, takav potez bi gotovo sigurno bio protumačen kao čin rata i doveo bi do momentalnih vojnih i političkih konfrontacija unutar alijanse. (Već je u javnoj sferi zabeleženo pitanje šta bi bilo da je ruski presednik samo upao u Kijev i oteo šefa Ukrajine Volodimira Zelenskog, što ilustruje kako različiti standardi u međunarodnoj politici mogu dovesti do dubokih dvostrukih standarda u tumačenju pravila sile.)

Ove istorijske i hipotetičke paralelne situacije pokazuju da otmica Madura nije samo retka. Ona je, u suštinskom smislu, presedan koji preispituje dosadašnje granice međunarodnog poretka i legitimiteta upotrebe sile. Pravne i političke implikacije takvog čina ostavljaju otvorena pitanja o budućnosti suvereniteta i kako će svetska zajednica reagovati kada se takvi postupci ubuduće ponove ili prošire na druge regione i aktere globalne scene.

Reakcije sveta i posledice

Globalna reakcija na američku operaciju hapšenja, uglavnom je bila osuda i zabrinutost da je prekršen međunarodni poredak i suverenitet Venecuele. Na vanrednoj sednici Saveta bezbednosti UN, Rusija i Kina snažno su kritikovale SAD, ocenjujući operaciju kao „ozbiljno kršenje međunarodnog prava“ i narušavanje mira u Latinskoj Americi i Karibima. Kina je pozvala na hitnu deklaraciju kojom bi se osudilo „hegemonijsko ponašanje“ i podržala „suverenost i bezbednost svih država“. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da je hapšenje legalno izabranog predsednika „alarmantna pretnja suverenitetu“, dok su mnoge zemlje Latinske Amerike, uključujući Meksiko, Kolumbiju i Brazil, osudile vojnu akciju kao „napad na regionalnu stabilnost“.

U izjavama iz Brisela i Pariza istaknuto je da se spor ne može rešiti silom i da je neophodno poštovati Povelju UN i principe međunarodnog prava. Generalni sekretar UN Antonio Gutereš upozorio je da ovakav potez predstavlja „opasan presedan“ i naglasio da bi diplomatski dijalog morao biti jedini način rešavanja unutrašnjih kriza.

S druge strane, neki lideri, poput argentinskog predsednika Havijera Mileija, pozdravili su pad Madura kao priliku za reforme i „slobodu“, pokazujući da je stav prema događaju podjednako podeljen i polarizovan širom sveta.

Posledice po međunarodne odnose mogu biti duboke: ovakav oblik primene sile može dodatno da erodira poverenje u posthladnoratovski sistem koji se oslanja na poštovanje suvereniteta i Ujedinjene nacije kao arbitra. Istovremeno, ekonomske implikacije već se osećaju kroz dalje urušavanje venecuelanskog režima i duboku recesiju, dok se vode razgovori o ponovnom otvaranju naftnog sektora pod američkim nadzorom sa velikim energetskim kompanijama. Region bi, ukoliko se tenzije prodube, mogao da postane nova arena za suprotstavljanje  između velikih sila, čime bi globalna polarizacija samo dobila novu dimenziju. U tom svetlu, pitanje je da li svetski poredak može da izdrži ovakve izazove bez trajnog urušavanja postojećih međunarodnih normi.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.