KAKO SMO DOVDE DOŠLI: JAGMA ZA RUSKIM MILIJARDAMA

Još od početka ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, zapadne zemlje su zamrznule ogroman obim ruske imovine procenjen na više od 300 milijardi evra širom sveta, uključujući oko 210 milijardi evra Centralne banke Rusije koje se nalaze u finansijskoj instituciji „Euroklir“ u Belgiji. Najzvučnija debata u poslednje vreme vodila se oko ideje da se ta sredstva pretvore u finansijsku podršku Ukrajini. Plan je delimično propao usled pravnih dilema i otpora Belgije i drugih članica, ali EU je umesto toga dogovorila zajam za Kijev od 90 milijardi evra bez direktnog diranja zamrznutih fondova. Pitanje imovine koja je ostala u finansijskim sistemima Evrope i dalje je predmet intenzivnih političkih i pravnih debata, dok su ruske vlasti pokrenule tužbu protiv „Euroklira“ vrednu 230 milijardi dolara, tražeći nadoknadu štete i označavajući poteze kao krađu.

Gde su tačno zamrznute milijarde

Najveći deo ruske imovine koja je zamrznuta, kao odgovor na invaziju Moskve na Ukrajinu, još od februara 2022. nalazi se u Evropskoj uniji, i to uglavnom u finansijskom centru u Briselu. Procene evropskih i međunarodnih institucija ukazuju da je unutar EU zamrznuto oko 210 milijardi evra ruskih sredstava koja su pod jurisdikcijom država članica i finansijskih institucija, od ukupno približno 260–300 milijardi evra zamrznutih sredstava širom sveta. Najveći deo tih sredstava ( oko 90 odsto), nalazi se u „Eurokliru“, najvećoj internacionalnoj klirinškoj i depozitnoj instituciji sa sedištem u Belgiji. Upravo zato Belgija drži najznačajniju poziciju u debati o tome šta sa tim sredstvima uraditi, jer se najveći deo kapitala može mobilizovati upravo preko te infrastrukture.

Pored sredstava koja pripadaju državi, značajan deo ukupnih zamrznutih sredstava obuhvata i imovinu povezanih ruskih entiteta i pojedinaca koji su na listama sankcija, reč je otprilike o trećinini tog novca, kako navode diplomatski izvori. Osim u Belgiji, zamrznuti novac nalazi se i u drugim evropskim državama, mada podaci variraju i nisu uvek transparentni: Francuska, Luksemburg, Nemačka, Švajcarska i Velika Britanija drže manje, ali i dalje značajne iznose, dok Sjedinjene Države imaju relativno mali deo od oko četiri-pet milijardi evra ruskih zamrznutih sredstava. U Japanu, Kanadi i Australiji takođe su blokirani delovi ruskih rezervi.

Prvobitno su ta sredstva bila uglavnom državni dug i rezervne obveznice, ali su tokom vremena dospela u gotovinu koju zamrznuti vlasnik nije mogao da premesti. Dok su neka od tih sredstava donedavno generisala prihod koji se koristi za podršku Ukrajini, oko tri milijarde evra godišnje u prihodima od kamata, EU je ovog meseca formalizovala odluku da imovina ostaje „neograničeno imobilisana“, odnosno blokirana, sve dok Rusija ne prekine rat i ne prizna obaveze za obnovu Ukrajine. Ovaj rasprostranjeni i kompleksan sklop finansijskih rezervi predstavlja ne samo najveći paket zamrznutih sredstava u modernoj istoriji već i pravne i političke izazove za zapadne saveznike koji se sada pitaju kako s tim novcem da postupe a da ne naruše međunarodno pravo i potkopaju međunarodni finansijski sistem.

Praksa ili presedan

Zamrzavanje državne imovine na ovako ogromnom nivou nije jedinstveno u međunarodnoj istoriji, ali jeste retko i obično vezano za velike globalne krize. Jedan od najpoznatijih primera desio se 1979. kada je američki predsednik Džimi Karter izdao izvršnu uredbu kojom su svi iranski državni fondovi u SAD zamrznuti nakon talačke krize u Teheranu. Taj potez postao je jedan od glavnih elemenata pregovora koji su doveli do Alžirskih dogovora i oslobađanja talaca. Kasnije je Iran kroz Međunarodni sud pravde osporavao neke aspekte tog zamrzavanja i dobio par delova svoje tužbe, mada je najveći deo sredstava ostao nedirnut.

Takođe, tokom rata u Iraku 1990, SAD su zamrznule iračku i kuvajtsku imovinu u svojim bankama kako bi sprečile Bagdad da koristi sredstva za dalju agresiju. U Evropi, tokom finansijske krize 2008, Velika Britanija je privremeno zamrzla imovinu islandskog bankarskog sistema nakon kolapsa „Landsbanki“ banke, ali radi zaštite domaće ekonomije a ne međunarodnog političkog pritiska. U nekoliko slučajeva tokom Arapskog proleća i krize u Libiji 2011–2012, zemlje su zamrzle imovinu režima Muamera Gadafija kako bi sprečile da se ona koristi za održavanje rata a cifra se merila desetinama milijardi dolara širom zemalja Oebsa. Još ranije, od 1992. do 1996. godine, SAD su zamrzle i imovinu Savezne Republike Jugoslavije u okviru sankcija uvedenih tokom rata na Balkanu a ta sredstva su kasnije vraćena prilikom popuštanja sankcija. U svakom od ovih slučajeva motiv je bio da se ratna ili politička elita ekonomski oslabi, ali nijedan nije dosegao obim i trajanje kao zamrzavanje ruske centralne banke i državnih rezervi u Zapadnoj Evropi.

Različiti sudski procesi osvetljavaju pravnu kompleksnost ovakvih poteza. U slučaju Irana, Međunarodni sud pravde je Francusku i SAD delimično osudio zbog nezakonitog zamrzavanja imovine nekih iranskih kompanija, ali je odbio da zahteva vraćanje sredstava centralne banke zato što ona nije bila obuhvaćena sporazumom koji je Iran priznao. To ukazuje da ni visoki sudovi nemaju jedinstven pristup ovakvim problemima, pa je svaki slučaj različit u pravnom smislu.

Sve ove istorijske reference pokazuju da zamrzavanje imovine može da bude alat u međunarodnoj politici, ali da istovremeno predstavlja pravnu i diplomatsku zagonetku. U slučaju sa ruskim sredstvima, svet se sada suočava sa pitanjem ne samo da li je takav potez legitiman, već i kako se takav presedan može odraziti na povoljne i pravedne međunarodne norme u godinama koje dolaze.

Zašto se EU i SAD ne slažu

Sjedinjene Države sadad zagovaraju stav da se zamrznuta ruska sredstva ne smeju vratiti Moskvi i da bi, makar kroz kamate ili pravne mehanizme, trebalo da budu iskorišćena za obnovu Ukrajine, čime bi se ratna šteta praktično prebacila na agresora. Evropska unija, međutim, nema jedinstven odgovor: ključne zemlje poput Nemačke, Francuske i Italije strahuju da bi direktna zaplena glavnice predstavljala ozbiljan presedan koji bi mogao da potkopa poverenje u evro, evropske banke i pravnu sigurnost EU. Brisel je zato bio skloniji opreznijem rešenju – korišćenju profita od zamrznutih sredstava a ne same imovine, kako bi se smanjio pravni i finansijski rizik. Vašington u tom oprezu vidi političko odugovlačenje i nedostatak strateške odlučnosti u trenutku kada želi da ubrza pritisak na Rusiju. Upravo u tom raskoraku između američke političke pragmatičnosti i evropskog straha od dugoročnih posledica leži suština neslaganja koje, i posle više od tri godine rata, ostaje nerešeno.

Šta ovo znači za svet

Rasprava o sudbini zamrznutih ruskih sredstava već sada prevazilazi okvir rata u Ukrajini i prerasta u pitanje globalnog finansijskog poretka, jer prvi put velike sile otvoreno razmatraju trajno zadržavanje imovine jedne države sa kojom formalno nisu u ratu.

Za Zapad, posebno za EU, ovo je test sopstvenih pravnih principa: odluka da se ruska imovina koristi ili zapleni mogla bi da naruši poverenje trećih zemalja u evropski finansijski sistem i sigurnost deviznih rezervi. Za Rusiju, zamrznuta sredstva postaju dugoročni instrument pritiska, ali i argument da Zapad politizuje međunarodno pravo i finansije, što Moskva već koristi u diplomatskoj ofanzivi prema Globalnom jugu. Ukrajina, s druge strane, u ovoj imovini vidi ključni izvor novca za obnovu zemlje, s obzirom na to da su procene Svetske banke već ranije ukazivale da će troškovi rekonstrukcije premašiti stotine milijardi dolara.

Globalno gledano, ovaj slučaj ubrzava trend smanjenja oslanjanja na dolar i evro u međunarodnim rezervama, jer zemlje poput Kine, Indije i Saudijske Arabije pažljivo prate šta se dešava sa ruskim sredstvima. Za manje zemlje, uključujući Srbiju, presedan otvara pitanje koliko su državna sredstva u stranim bankama zaista zaštićena u kriznim političkim okolnostima. Upravo zato dilema oko ruske imovine više nije samo deo priče o Ukrajini, već signal kako bi finansijski svet mogao da izgleda u budućim globalnim sukobima.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.