KAKO SMO DOVDE DOŠLI: KAD BIVŠI DŽIHADISTA POSTANE PREDSEDNIK – I GOST BELE KUĆE

Ahmed al Šara, bivši komandant Al Kaide u Siriji, postao je prvi sirijski predsednik koji je ikada primljen u Belu kuću. Američki šef države je tokom ove posete produžio ukidanje najstrožih sankcija za još 180 dana, prikazujući Šaru kao novog partnera u borbi protiv terorističkih frakcija. Podsećanja radi, upravo je napad Al Kaide na SAD 11. septembra 2001. doveo do globalnog američkog rata protiv terorizma, pa i bombardovanja iste te Sirije 2014. Šara je prošle nedelje u Vašingtonu izjavio da sa tim – nije imao veze.

Prijem Šare u Vašingtonu nije samo simboličan. To je prekretnica u kojoj sunitske zemlje Zaliva, među prvima Saudijska Arabija, kreiraju novu liniju sukoba na Bliskom istoku a odnos snaga u regionu dobija novi obrt.

Od pobunjenika do šefa države

Ahmed al Šara, poznat i kao Abu Mohamad al Džolani, dugo je bio figura iz džihadističkih redova – osnivač Al Kaidine sirijske grupe Al Nusra, kasnije transformisane u ogranak „Hajat Tahrir al Šam“. Nakon pada režima Bašara al Asada, njegovo vođstvo nad „Hajatom“ i učešće u promeni vlasti doveli su ga na čelo tranzicionog sirijskog režima krajem 2024.

Saudijska Arabija je odmah prepoznala političku i ideološku priliku: Šara je poslat u Rijad, gde je od princa Mohameda bin Salmana dobio punu podršku i investicije. U martu i aprilu 2025. na konferencijama u Saudijskoj Arabiji, Šara je potpisivao ekonomske sporazume i postavio temelje saradnje u energetici, infrastrukturi i obrazovanju.

Ovaj uspon nije bio slučajan, deluje kao deo šire strategije Rijada da umanji iranski uticaj u Siriji i preuzme centralniju ulogu u post-Asadovom poretku. Za Zaliv, Al Šara predstavlja „sunitsku opciju“ koja može da služi protiv Irana i za obnavljanje takozvanog arapskog jedinstva, dok istovremeno otvara put za ekonomski oporavak Sirije.

Poseta Moskvi i prijem u Vašingtonu

Šara je prošlog meseca posetio Moskvu, gde se sastao sa tamošnjim predsednikom Vladimirom Putinom. Njegova poseta simbolizuje pragmatičan preokret u odnosima između Sirije i Rusije. Jer, Moskva se ubraja u nekadašnje saveznike Asada koji je, podsećanja radi, dobio dozvolu da prebegne u Rusiju nakon što je Al Džolani sa svojim trupama upao u Damask prošle godine. Šara je obećao poštovanje postojećih vojnih sporazuma, čime je Rusiji osigurao nastavak prisustva u zemlji.

Samo nekoliko dana nakon toga, Šara je ušao u Belu kuću, došavši na istorijski sastanak sa Donaldom Trampom, što ga čini prvim sirijskim liderom ikada primljenim u Sjedinjenim Državama na tom nivou. Tramp je ukinuo ili ublažio sankcije, dok su SAD otvoreno prihvatile Šaru kao partnera u borbi protiv ekstremističkih pokreta. Važan korak u tom procesu bio je i formalni prijem Sirije u koaliciju koju predvode SAD, za borbu protiv još jedne terorističke grupe „Islamske države“. Sirija je zvanično postala 89. članica.

Da ovaj sled događaja bude još zanimljiviji, Al Džolaniju, odnosno Šari je ukinut američki status teroriste, samo dan pre nego što je ušao u zemlju.

Saudijsko nadigravanje

Saudijska Arabija je bila ključni pokretač ove promene: ponovo je među prvima uspostavila ambasadu u Damasku, zavetovala se da finansira obnovu države od posledica višegodišnjeg građanskog rata, ali i da politički transformiše Siriju preko Šare. Taktički obrt Rijada jasno pokazuje da Saudijci vide Šaru kao sredstvo za slabljenje iranskog uticaja, ali i kao partnera u novoj arapskoj realnosti.

Istovremeno, Šara se predstavlja kao lider koji je odbacio ekstremizam, ali njegova prošlost ne može da bude zaboravljena: nekada je bio komandant Al Kaide, grupe koja je odgovorna ne samo za nasilje i islamističku radikalizaciju Sirije, već i za napad na SAD 11. septembra 2001. Tog datuma je Al Kaida koju je predvodio Osama bin Laden, izvela napade na Njujork i Vašington i poginulo je gotovo tri hiljade ljudi. Vašington je od tog trenutka ovu organizaciju označio odgovornom za najveći teroristički napad na američkom tlu i pokrenuo opsežan globalni rat protiv terorizma, od Avganistana i Pakistana do Bliskog istoka. U okviru te kampanje, SAD su 2014. počele i vazdušne udare na položaje ekstremističkih grupa – u Siriji, uključujući i jedinice povezane sa Al Kaidom, što je dodatno učvrstilo percepciju Sirije kao ključno žarište radikalnih pokreta u regionu. (Jednim od tih pokreta kasnije komanduje i Al Džolani.)

Za Rijad danas, Šarin put od Al Džolanija do Bele kuće nije kontradikcija – već račun: kontrolom „svojih“ islamističkih snaga, Saudijci obećavaju stabilnost i sunitski balans u regionu.

Sunitski i šiitski džihadisti

Da bi se shvatilo kako smo dovde došli, treba naznačiti da Al Kaida i „Islamska država“ pripadaju ekstremnom sunitskom islamu, dok su šiitske militantne grupe poput Hezbolaha u Libanu i Hutija u Jemenu, povezane sa Iranom. (Zbog aktuelnih događanja u Gazi, valja napomenuti da Hamas koji optužuju da ga podržava Iran, ipak pripada sunitskoj grani islama, istoj kao Al Kaida i „Islamska država“, ali ideološki i politički nije u istoj kategoriji. Hamas je palestinski nacionalno-islamistički pokret a ne globalni džihadistički projekat. Iran podržava Hamas iz geopolitičkih a ne verskih razloga – zajednički im je neprijatelj, Izrael.)

Na Bliskom istoku tek nekoliko država ima šiitsku većinu, sve ostale su sunitske. Prva je svakako Iran kao dominantna regionalna sila, potom Irak, čija je politička struktura posle 2003. snažno okrenuta Teheranu, i Bahrein, gde šiiti čine većinu stanovništva, ali vlast drži sunitska dinastija. Značajne šiitske zajednice postoje i u Libanu, gde je Hezbolah izrastao u vojno-političku silu od regionalnog značaja; u Jemenu kroz pokret Huta; kao i u istočnim provincijama Saudijske Arabije, gde živi najveća šiitska manjina. Upravo taj raspored pokazuje kako se odnos snaga pomera i zašto rivalitet dve frakcije islama oblikuje gotovo svaku savremenu političku krizu na Bliskom istoku. (Izrael je „spoljni“ problem.)

Asadov režim u Damasku je uz pomoć Irana i šiitskih grupa (uključujući i Hezbolah) opstao tokom sirijskog rata, ali Asad nije bio „klasični šiitski lider“, već predstavnik alavitske (šiitske) manjine koja je imala političku kontrolu u Siriji od vremena njegovog oca. Sadašnji predsednik je sunita, ovenčan u godinama ekstremističkih ilegalnih delovanja.

Saudijska Arabija se u ovom preokretu pojavljuje kao tihi arhitekta: Rijad je otvoreno finansijski i diplomatski podržao uspon Ahmeda al Šare – plaćajući dugove, potpisujući velike investicione pakete i obezbeđujući sirove rezerve koje su Siriji bile neophodne za oporavak. Kraljevina je istovremeno intenzivirala razgovore o mogućoj normalizaciji odnosa sa Izraelom pre rata u Gazi, pokazujući Vašingtonu i Tel Avivu da može da igra ulogu mosta koji prekomponuje regionalne saveze.  Finansijska pomoć i politička zaštita od Rijada omogućile su Šari da konsoliduje vlast u Damasku i stekne međunarodni legitimitet, prvo u arapskom svetu, pa potom i na Zapadu, gde je njegovo približavanje prihvaćeno kao način da se smanji iranski uticaj. Ukratko: saudijsko ulaganje u novog sirijskog lidera uklanja jednog od saveznika Teherana sa karte Bliskog istoka i premešta težinu regiona bliže Rijadu – što je strateški dobitak za kraljevinu, ali i potencijalni izvor daljih tenzija.

Gde to vodi Bliski istok?

Era međunarodnih odnosa na Bliskom istoku se menja brže nego što mnogi očekuju. Dok su Iran i Rusija godinama dominirali sirijskim konfliktom, Saudijska Arabija sada pokušava da preoblikuje političku kartu sa novim partnerom. S druge strane, prijem u Vašingtonu ne znači kraj sukoba: otvara se mogućnost nove „sunitske osovine protiv šiitske hegemonije“, što bi eskaliralo rivalitet zemalja Zaliva i Irana. U toj igri, Sirija postaje štoperica između dva suprotstavljena sveta.

Za obične Sirijce, dugogodišnji rat i patnja mogli bi napokon da prerastu u kakav-takav prekopotreban mir. A dok se lik Šare gradi kao simbol promene, svet se iznova pita – da li je to zaista kraj jedne ere ili samo početak nove, još složenije faze moći.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.