Zašto farmeri u Francuskoj nastavljaju proteste: Poljoprivrednicima nema ko da pomogne

Uoči sajma poljoprivrede, koji se u subotu otvara u Parizu, francuski poljoprivrednici nastavljaju proteste. Oni blokiraju supermarkete i u simboličnim akcijama istovaruju stajsko dđubrivo ispred državnih institucija.

Vlada je početkom februara odvojila 400 miliona evra hitne pomoći. Obećala je pojedonstavljenje administrativne procedure kada je reč o ispunjavanju poreskih i ekoloških obaveza poljoprivrednika, isplatila je deo subvencija zaostalih od prošle godine.   

Poljoprivrednici još čekaju na ustanovljavanje minimalne zagarantovane zarade i na sprovođenje postojećeg, ali neprimenjivanog, francuskog zakona po kojem agro-industrija i veliki distributeri i lanci prodaje moraju da im daju procenat od svojih kolosalnih zarada od poljoprivrednih proizvoda.

Protest poljoprivrednika ispred EP u Strazburu : “Nećemo politiku EU koja ubija” (foto: Nataša Jokić) 

„Antisistemski“ zahtevi

Ostala su, međutim, neispunjena dva ključna zahteva.

Prvi je obustavljanje uvoza iz zemalja van EU sa kojima je EU sklopila ugovore o bescarinskoj razmeni (Kanada, Vijetnam, deo Latinske Amerike, Novi Zeland, Zapadni Balkan itd.). Uvoz poljoprivrednih proizvoda iz tih zemalja obara cene na evropskom tržištu do te mere da su otkupne cene neretko niže od ovdašnjih proizvodnih cena. Ukidanjem carina za Ukrajinu u junu 2022. godine otvorena su vrata EU za ogromne količine ukrajinskog žita, piletine, meda itd. To je zapravo bio okidač za već nakupljeni revolt poljoprivrednika u Evropi.

Drugi ključni zahtev francuskih, ali i drugih evropskih poljoprivrednika je da im se omogući da žive od svog rada.

Problem sa ova dva ključna zahteva je što su oni anti-sistemski i dovode u pitanje funkcionisanje Evropske unije. Prvi zahtev, kojim se traži zaštita od nelojalne konkurencije, protivan je osnovnom načelu takozvane tržišne ekonomije po kojoj se država ne meša u tržište koje se samo organizuje. Drugi zahtev – da poljoprivrednici žive od svog rada – protivan je suštini evropske zajedničke poljoprivredne politike – skraćeno PAK - koja je zasnovana na subvencijama.

U ovom segmentu dijalog poljoprivrednih sindikata sa francuskom vladom liči na nesporazum koji vlada održava jer iz političkih razloga - naročito uoči evropskih izbora - ne može da kaže da sve što je u vezi sa bescarinskim sporazumima o takozvanoj “slobodnoj razmeni“ može da se rešava samo na nivou EU. Drugim rečima prehrambeni suverenitet Francuske nije u nadležnosti njene vlade već - Evropske Unije.

Mišel Knešt (foto: Nataša Jokić)

Nepodnošljive nedoslednosti politike EU

Zato veliki deo poljorpivrednika upire prstom u Zajedničku poljoprivrednu politiku Evropske unije (PAK). 

Protiv PAK-a ovih dana su ispred Evropskog parlamenta u Strazburu protestovali članovi drugog po snazi poljoprivrednog sindikata u Francuskoj, Seoske koordinacije koja zagovara konvencionalnu poljoprivredu uz upotrebu pesticida “jer nema drugog rešenja“, kako smatraju.

Na moje pitanje “zbog čega su traktore parkirali ispred Evropskog parlamenta“, Mišel Knešt, poljoprivrednik iz Alzasa, koji gaji žitarice, stoku i proizvodi solarnu energiju na svom gazdinstvu, odgovorio mi je ljutito:

“Više ne možemo da podnesemo nedoslednost EU. Od francuskog i od evropskog poljoprivrednika traži se da uvek radi bolje sa manje novca, a sa druge strane dozvoljavamo da se bescarinski uvoze proizvodi iz celog sveta i iz krajeva koji nisu mnogo udaljeni kao što je Ukrajina gde poljoprivrednici nemaju ni iste uslove, ni iste obaveze bilo ekološke, bilo poreske, bilo klimatske“, objašnjava on i navodi primer u Poljske u kojoj poljoprivrednik ne plaća iste doprinose za socijalno osiguranje kao u Francuskoj. 

Ističe da Francuska uplaćuje znatno više u evropski budžet nego što joj se iz njega vraća.

“Praktično, to znači da Francuzi doprinose evropskom budžetu i tako pomažu poljoprivrednicima u drugim zemljama da bi zatim poljoprvredni proizvodi iz tih zemalja stizali na naše tržište, u Francusku, pravili nelojalnu konkurenciju i obarali cene“, zaključuje Knešt.

Silvi Kola (foto : La Depeche)

Čije je vlasništvo nad živim svetom?

Sa druge strane zgrade Evropskog parlamenta u Strazburu protestovao je i sindikat Konfederacija seljaka, uglavnom levo i ekološki orjentisan. Njegovi članovi – uglavnom mali i srednji poljoprivrednici, orjentisani na organsku poljoprvredu, demonstrirali su protiv odluke Evropskog parlamenta da dâ zeleno svetlo za nove vrste genetski modifikovanih prehrambenih biljaka.

“Industrijska poljoprivreda se prema seljačkoj poljoprivredi odnosi kao predator. Naša lokalna teritorijalna poljoprivreda hrani lokalno stanovništvo i ona je ta koja garantuje prehrambeni suverenitet ovde na Zapadu ali i u ostatku sveta. Osamdeset odsto poljoprivrednika u svetu su mali uzgajivači koji nemaju traktore i koji su podložni diktaturi industrijskog sistema koja ih slama, koja im uzima zemlju, koja im uzima vodu i koja im uzima prirodu“, objašnjava Silvi Kola, generalna sekretarka Konfederacije seljaka, koja na svom gazdinstvu u oblasti Žers na jugu Francuske gaji organsko povrće i živinu.  

Ona kaže da se Konfederacija seljaka suprotstavlja pokušaju industrije da postane vlasnik živog sveta “o čemu možemo da pročitamo u tekstovima EU o deregulaciji GMO, o ustanovljavanju patenata i prava na živi svet koje patenti garantuju“.

“To je neprihvatljivo. Genetika našeg semenja, naših teritorija, pripada poljoprivrednicima iz generacije u generaciju. Ona jednostavno pripada čovečanstvu, to je opšte dobro“, ukazuje generalna sekretarka “Konfederacije seljaka“.

Silvi Kola i njen sindikat smatraju da jedna zemlja može da bude prehrambeno suverena samo ako ima nezavisnog seljaka u tradicionalnom smislu te reči, a ne industriju koja seljaka pretvara u službenika-radnika zavisnog od plata u obliku subvencija.     

Ona ukazuje da sa sistemom industrijalizacije i deregulacije GMO, pri čemu se -  kao u SAD - ne bi pravila razlika između genetski modifikovane i prirodne hrane, Evropska unija i svet idu u industrijsku diktaturu. 

Fernan Krust (foto: Nataša Jokić)

Jedini politički projekat su - multinacionalne kompanije

“Imaćemo četiri globalne semenske kompanije koje će biti gospodari kiše i sunca i sveukupne globalne genetike, i moći će da biraju koje vrste će se razvijati, na koji način i kroz koji poljoprivredni projekat. Mi to ne želimo jer dobro znamo da što više poljoprivrednika neka zemlja ima - više je prehrambenog suvereniteta na njenoj teritoriji“, kaže ona, dodajući da “stavljanje poljoprivrednika u konkurenciju znači njihovo uništavanje“.

”Francuska vam je dobar primer za ovo što govorim. Kada sam počela sa mojim gazdinstvom pre 40 godina bilo nas je milion i 150 hiljada poljoprivrednika, a sada nas je samo 350.000. Za pet godina imaćemo 100.000 farmera manje zbog negativnog priraštaja stanovništva takođe“, kaže Silvi Kola.  

“Naša profesija nije privlačna jer ne donosi velike prihode i zbog toga što ne postoje politički projekati da se to izmeni. Jedini politički projekat su multinacionalne kompanije koje drže tržišta poljoprivredno-prehrambene industrije semena, pesticida i koje vrše pritisak na države da usmere svu poljoprivredu ka produktivističkom sistemu koji koncentriše bogatstvo“, zaključuje ona.

Uprkos ideološkim i idejnim razlikama, i Silvi Kola je - kao i Mišel Knešt - protiv nelojalne konkurencije i ugovora EU o takozvanoj “slobodnoj razmeni“ i smatra da će “naše države morati da preuzmu kontrolu nad ovom globalnom trgovinom“.

Sindikat Konfederacija seljaka traži uspostavljanje “prehrambenog osiguranja“ i poljoprivrednog modela koji bi zaštitio potrošače upravo tako što bi kvalitetna i zdrava hrana postala svima dostupna.

“Zbog toga vrednost poljoprivrednih proizvoda mora da se isključi iz tog spekulativnog tržišnog sistema i da bude iznad njega“, poručuje Silvi Kola.  

Po ustavu EU – sve je roba

Treći sagovornik Fernan Krust, poljoprivrednik koji je upravo otišao u penziju i svoje gazdinstvo od 80 hektara sa više kultura prepustio svom sinu. Na Krustovom gazdinstvu koriste se metode posebne vrste organske poljoprivrede poznate pod imenom biodinamika.

Fernan Krust smatra da ne možemo da shvatimo logiku razvoja poljoprivrede u Francuskoj i Evropi ako ne znamo šta se dogodilo  1992. godine. Tada je Evropska zajednica ugovorom iz Mastrihta (ustav EU) pretvorena u Evropsku uniju, zasnovanu na neoliberalnom načelu takozvane “tržišne ekonomije“ ili jasnije - tržišta koje se samo organizuje, u koje država ne može da se meša i za koje je sve roba, uključujući hranu i zdravlje ljudi.

Istina, kada su Francuzi glasali za ugovor iz Mastrihta, mediji su ponavljali da treba da se opredele za ili protiv Evrope. Za tadašnju propagandu ono što je bilo najvažnije – nije bilo fotogenično. Pošto je, shodno pravilima i direktivama Svetske trgovinske organizacije, EU učestvovala u globalizaciji i stvaranju tržišta bez carinskih granica, bilo je nužno da se uspostavi sistem subvencionisanja poljoprivrednika.

“To se dogodilo 1992. godine, jer je tada tržište moralo da postane globalno. U to vreme pšenica je bila oko 1,20 franaka po kilogramu za francusko tržište. Po ulasku na otvoreno svetsko tržište, morali smo da se uskladimo sa svetskom cenom koja je bila oko 60 santima, dakle upola niža. Zaista, da su svi farmeri u to vreme dobijali samo 60 santima po kilogramu pšenice, francuska poljoprivreda bi brzo propala, iste godine. Tako je uspostavljen sistem evropskih poljoprivrednih subvencija sa ciljem da se uravnoteži cena pšenice kako bi farmeri mogli da žive od svoje proizvodnje“, kaže Krust.

Na ovom sistemu i danas počiva zajednička evropska poljoprivredna politika. Prema ustanovljenim pravilima, subvencije su tim veće što je obradiva površina veća.

“U stvari, to je bilo suprotno svemu što je ranije viđeno na zajedničkom tržištu. Počelo se sa davanjem subvencija, a do tada je bilo normalno da svi poljoprivrednici mogu da žive od svoje proizvodnje, a ne od toga što im neko daje“, primećuje naš sagovornik.  

Vidimo ovde jedan svojevrsni paradoks: u ime neoliberalnog modela tržišta bez granica uspostavljen je neo-socijalistički poljoprivredni model sa odlikama kolhoza i centralnim planiranjem. Brisel je zato, recimo, svojveremno plaćao grčkim seljacima da iskrče svoje vinograde, ili je seljacima u drugim zemljama plaćao da gaje nešto što do tada nisu gajili. Mnogi su tako ušli u monokulutru – gajenje samo jedne kulture, recimo kao kukuruz koji je prekrio dolinu Alzasa na istoku Francuske. Podigli su kredite za skupe traktore i druge mašine. Prezaduženi, sada u svakom pogledu zavise od subvencija za gorivo, za pesticide itd.

“Problem je sadašnji sistem poljoprivrede koji je još uvek na štakama na svim nivoima. Ako ne bi bilo đubriva – poljoprivrednici više ne bi mogli da proizvode. Uz to, đubrivo zavisi od energije. Takođe, ako više ne bi bilo mašina – oni više ne bi mogli da proizvode. Dakle, ovaj sistem je potpuno veštački“, zaključuje Krust.

Veštačka hrana stiže?

I na kraju, čemu da se nadamo u budućnosti ?  

“Ako pogledamo poljoprivredu koja najbolje radi, vidimo da je to  sitna, seljačka poljoprivreda koja nije previše zavisna od spoljašnjih faktora, koja uspeva da živi u samoodrživosti, koja uspeva da napravi dobre proizvode, uspeva da što direktnije prodaje i uspeva da zadovolji potrebe mnogih ljudi. Takvi pljoprivrednici sada, zapravo, imaju i najmanje problema“, kaže naš sagovornik i dodaje da je po njemu budućnost “u normalnim, prosečnim, seljačkim, porodičnim gazdinstvima“.  

Ova vizija budućnosti poljoprivrede potpuno je suprotna od one koju je izložio francuski predsednik Makron na prošlom samitu EU kada je rekao da je plan EU da se prekine sa “tradicionalnom poljoprivredom vezanom za hemiju“ i da se razvije “nova evropska poljoprivreda zasnovana na novim tehnologijama i robotici“.

Reč je ovde o planovima za poljoprivrednu budućnost u laboratorijama koja se predstavlja kao progres. Od 27 država EU, njih 12 je krajem januara potpisalo zajedničku notu, tražeći od Brisela (Evropske komisije i Evropskog saveta), moratorijum na proizvodnju veštačke hrane kao što je meso proizvedeno u laboratorijama iz matičnih ćelija tkiva životinja, pirinač ukršten sa govedinom itd.

Italija je jedina zemlja EU koja je već zabranila proizvodnju i prodaju mesa sintetizovanog u laboratoriji. Evropska komisija je ocenila da je potrebno utvrditi da li je ova odluka italijanske vlade u skladu sa pravilima slobodnog tržišta.