La Republika: Portret Đorđe Meloni

Njeno ime je Meloni. Kako voli da kaže, ona je žena, majka, katolkinja. Ali to je pre svega dobra vila stare desnice, u novom ruhu.

Ako ona pobedi, ako Đorđa Meloni zaista postane prva žena koja će sedeti u predsedništvu italijanskog saveta, možda nećemo imati fašiste u vladi. Možda ne. Ali imaćemo nešto slično Marini Le Pen u Jelisejskoj palati, glas koji će podstaći oduševljenje aktivista iz španske krajnje desničarske stranke Voks. Ideologija koja će biti slična antidemokratskom despotizmu Viktora Orbana.

Takozvanom otvorenom mišljenju, ona suprotstavlja  „jaku misao“. Za nju je odbrana granica važnija od odbrane građanskih prava, od zaštite onih koji nigde ne pripadaju, migranata, manjina, homoseksualaca. Ako ona pobedi, suočićemo se sa najvećim paradoksom: s jedne strane, velikim iskorakom jer je jedna žena postala premijerka -- i, s druge, sa najbrutalnijim preokretom u zemlji, pred modernošću.

Na papiru, Đorđa (Giorgia) Meloni nema nikakve veze sa fašizmom 20. veka (…) Rođena je više od trideset godina nakon pada Musolinijanskog režima. Nije čak ni neofašistički opredeljena u istorijskom smislu te reči. Međutim, njena partija i njeno okruženje prožeti su ovom ideologijom. Devojccica iz Garbatele (radnički kvart Rima) postao je glas krajnje desnice na Zapadu. Sastanak koji je održala u Marbelji, zajedno sa Voksom, poslužio je kao politički manifest starih vrednosti koji rasplamsavaju ouševljenje na ulicama i užasavaju vlade pola Evrope.

Odrekla se fašizma. Ako je to uradila, to je zato što nije mogla drugačije, objašnjavaju oni oko nje. I to je uradila u poslednjem mogućem trenutku.

Ali dok je 10. avgusta osudila diktaturu putem video snimka na španskom, francuskom i engleskom (ali ne i na italijanskom), blokirala je i kandidaturu za region Sicilije svoje saveznice Stefanije Prestiđakomo (Forca Italia), „krive“ je se u znak podrške ukrcala Sea-Watch, čamac nevladine organizacije koji je spasio stotine migranata iz mediteranskih voda. Spasavati ljudske živote jeste pohvalno, ali životi obojenih ljudi možda vrede malo manje.

Štaviše, ako Đorđa Meloni dobije premijersko mesto, ono će biti u senci grba na kome je još uvek plamen – onaj isti koji gori na grobu Benita Musolinija. Jer, poput vrednosti – Bog, porodica, otadžbina – za ove ljude se prvobitni plamen nikada neće ugasiti.

Mladost dostojna Dikensa

Kada je Đorđa Meloni imala dve godine, njen otac Franko se ukrcao na brod zvani Cavallo Pazzo (Crazi Horse) kojim je otišao na Kanarska ostrva. Nikad se neće vratiti. U to vreme, porodica je živela u Kamilučiji. To je stambena oblast na severu Rima: bujne bašte, nepristupačne vile, rezidencije smeštene iza živih ograda. Glumci, političari, poslovni lideri žive tamo nedostupni pogledima spolja.

Kada je Franko Meloni napustio posao računovođe, Đorđa, njena sestra Arijana i majka Ana, našle su se u svetu koji je odjednom postao neprijateljski nastrojen. Majka je primorana da radi razne poslove kako bi sastavila kraj s krajem. Sledeće godine bilo je to 1981, jednog dana njihov dom se zapalio zbog sveće koju su Đorđa i Arijana ostavile upaljenu u spavaćoj sobi. Bez oca i bez krova, bio je to košmar.

Kupuju i sele se u mali stan u Garbateli, gde žive baka i deda po majci. Majka pokušava da počne od nule. Tako se Đorđa Meloni našla na gradskoj periferiji, na jugu Rima, u popularnoj četvrti koja se veoma razlikuje od Kamilučije. Garbatela je srce romantike, crvene i žute kuće, sa druge strane Aurelijanskog zida. Ulice kojima je Nani Moreti voleo da putuje “vespom“ u svom filmu Dnevnik.

Mladost dostojna Dikensovog romana koji je vođa Fratelli d'Italia (Braća Italije, FDI) mnogo puta ispričala. Treba uzeti u obzir da je sa 9 godina imala 65 kilograma, zbog čega su joj se rugali. Razdvojeni roditelji, nikakav otac, rasturena porodica ... Život ju je zlostavljao i ona će u politici naći i svoje iskupljenje i svoju obećanu zemlju. To što je Đorđa Meloni izabrala desnicu, to je učinila nesumnjivo iz duha osvete kako bi se suprotstavila ocu koji je bio komunista, dok je majka naginjala ka drugoj strani, pa je Đorđa izabrala majku

„Imati osećaj da pripadam nečemu“

Posle ubistava sudija Falkonea i koje je izvršila sicilijanska mafija 1992, Đorđa Meloni pokucala je na blindirana vrata Omladinskog fronta, omladinskog ogranka Italijanskog socijalnog pokreta MSI, neofašističke partije. Meloni je tada imala 15 godina i pohađala je srednju školu Amerigo Vespuči.

„Mnogi od onih koji su se upustili u politički aktivizam bili su u složenoj porodičnoj situaciji", kaže ona u svojoj biografiji. Mnogi su imali razdvojene roditelje ili su živeli u problematičnom okruženju. Mladi koji su bili politički najangažovaniji tražili su merila, svoje okruženje, želeli su da imaju osećaj pripadnosti nečemu.

Đorđa Meloni danas ima 45 godina. Ušla je u Parlament sa 29 godinu, da bi odmah bila imenovana za potpredsednicu Parlamenta. Tada je postala najmlađa političarka u istoriji Italije koja je obavljala ovu funkciju. Dve godine kasnije već je na funkciji ministarke za omladinu. To joj je donelo popularnost i poštovanje, čak i na levici.

Meloni tada važila za nosioca nove struje desnice, konačno oslobođene veza sa fašizmom za modernu konzervativku. Godinama kasnije, kada je osnovala Frateli d'Italia 2012. godine, napustila je ovu viziju stvari. Ona 25. septembra 2022. može da pobedi na parlamentarnim izborima i tako postane premijerka Italije. Ali odakle ona tačno dolazi?

„Manjinski svet primoran na odbranu“

Kada je rođena 15. januara 1977, Rim se borio sa političkim nasiljem. Majka radi najrazličitije poslove, uključujući pisanje ljubavnih romana: napisaće ih 150. Porodica živi u dvosobnom stanu od 45 kvadratnih metara. Stan je skroman, bez sofe. Jedan sto gde se rade domaći zadaci, jgde se jede ili se gleda TV na oslonjenim laktovima, a Đorđa i Arijana spavaju u krevetu na rasklapanje u hodniku.

Često je govorila i o ovom vremenu, tvrdeći da je narodno dete. Druga verzija je ona koja govori o introvertnoj devojčici teškog karaktera. „Uvek sam bila u defanzivi“, priznala je. Sa 11 godina, Đorđa Meloni odlučuje da više neće viđati svog oca, koji je u međuvremenu oplovio svet pre nego što je otvorio restoran u San Sebastijanu, na najmanjem od Kanarskih ostrva. Kada je 2008. postala ministarka, njen prvi telefonski poziv bio je upućen majci. Često su je pitali da li nije izabrala političku desnicu zato što je njen otac bio komunista. Uvek je poricala.

Omladinski front, gde je započela svoju dugu političku karijeru sa 15 godina, bio je „manjinski svet, primoran na defanzivu“, kaže ona. To je seksistička partija sa strogom hijerarhijom, koja vrvi od bivših članova RSI, Musolinijeve republike Salo. U to vreme generalni sekretar je bio poslanik iz Bolonje Đanfranko Fini, koji je postao član Italijanskog socijalnog pokreta nakon što su levičarski demonstranti hteli da ga spreče da gleda Zelene beretke u bioskopu. „To će biti moja druga porodica“, rekla je Đorđa Meloni.

"Kada želite da promenite svet, nema mesta ni za šta drugo"

U to vreme, Meloni je radila kao bebisiterka, garderoberka, ulična prodavačica na pijaci Porta Portese, barmenka u klubu Pajper (čuveni noćni klub u Rimu). Dok njeni prijatelji subotom lutaju ulicama centra prestonice, ona odlazi na sastanak partijske sekcije, na demonstracije: „Sve je to uzimalo mnogo mesta u životu jer, kada imate ambiciju da promenite svet, nema mesta ni za šta drugo. Kada postoji nacija koju treba spasiti, postaje neoprostiv hir upuštati se u svoje male lične želje“.

Njen otac je umro pre nekoliko godina. „Taj događaj ostavio me je hladnom. Tada sam sagledala dubinu crne rupe u kojoj sam zakopala bol što nisam dobila dovoljno ljubavi“.

Porodica – uprkos detinjstvu bez oca – igra vodeću ulogu u političkoj formaciji Djordje Meloni. Jedna konstanta je očigledna u njenom nastavnom planu i programu: danas, kao i kada je napravila prve korake kao aktivista rimske desnice, Meloni se uvek okruživala istim ljudima. To je galerija likova ujedinjenih političkom verom u jedinstva. Meloni i danas svakog od njih naziva “ratnim“ nadimkom.

Pođimo od “Lunga“ čije je pravo ime Marko Marsilio. On je prvi govornik na kojeg je naišla kada je stigla u partijsku sekciju u kvartu Garbatela, sa jedva 15 godina, da bi se upisala u Omladinski front. Danas je ovaj isti Marsilio guverner regije Abruco. On je jedan od mnogih barona Fratelli d'Italia iz ovog aktivisticckog perioda.

Ovaj susret označava početak političkog putovanja koje Meloni prepričava tonom osobe koja oseća da ima misiju: vodili su beskrajne rasprave i razgovore, sve dok nije ušla u partijsku sekciju Kole Opio, u centru Rima, gde je srela vođu ove istorijske enklave rimske desnice Fabija Rampelija. On će biti prvi pravi mentor one koja je sada kandidatkinja za predsednicu vlade.

Rampeli je će podržati Đorđu Meloni tako što će predložiti njenu kandidaturu, sa samo 21 godinu, okružnoj vladi, a zatim će je podržati u svakoj fazi njenog meteorskog uspona. Najvažnije je nesumnjivo bilo njeno imenovanje na kongresu Acione Đovani [Omladinska akcija, povezana sa krajnje desničarskom partijom Nacionalni savez), 2004. godine.

Ovo je odskočna daska koja će Pasionariju iz kvarta Garbatela izbaciti u vrh nacionalne političke scene: Meloni dolazi na često Karla Fidance i dolazi na čelo pokreta, ali pre svega proširuje i konsoliduje tim sastavljen od prijatelja i bivših neprijatelja. Fidanca je, na primer, sada član Evropskog parlamenta.

„Italijanska desnica je gurnula fašizam u istoriju“

Veliki iskorak dogodio se 2006. godine kada je, lider Nacionalne alijanse Đanfranko Fini odlučio je da se podrži Melonijevu kako bi okončao unutrašnje sukobe lidera. Nudi joj mesto potpredsednika Parlamenta, a dve godine kasnije, kada se desni centar vratio na vlast sa Berluskonijem, Đorđa Meloni je pozvana da zauzme svoj prvi ministarski položaj delegata za „politiku za rad sa podmlatkom”. Ovaj naziv (koji je označavao „omladinu”) je, kako su neki posmatrači zlurado ukazali, direktno povezan sa leksikom fašističkog režima.

Na ovoj dužnosti Đorđa Meloni se isticala svojom vitalnošću i sposobnošću da upravlja javnim sredstvima. Ona postaje odlučna državnica. Možda se i previše isticala tako da idila sa Finijem, na primer, neće predugo trajati.

Poslednju Berluskonijevu vladu obeležili su politički zemljotresi na desnici i želja da se nešto novo stvori. Meloni je jedina koja svojom energijom i sposobnošću povezivanja može da preuzme vođstvo. Tako je 2012. godine osnovala je partiju Fratelli d'Italia (FDI).

Ostalo je priča o sporom, ali sigurnom rastu: sa 1,96% na parlamentarnim izborima 2013. došla je na 4,35% pet godina kasnije, da bi nedavno počelo ubrzanje. To je plod njegnog usamljenog protivljenja vladi Dragija. Danas SDI u anketama imaju oko 24 odsto podrške. Njen uspon je praćen zauzimanjem  pro-atlantističkog stava na međunarodnoj sceni i žestokom borbom protiv optužbi za neofašističku nostalgiju zbog njenih spornih saveza sa na primer neofrankistima Voksa.

Tako dolazimo do poslednjeg okretnice: odricanja od maglovite tradicije fašizma u video snimku koji je 10. avgusta poslat stranim medijima „Italijanska desnica je decenijama potiskivala fašizam u istoriju, bez dvosmislenosti osuđujući napade na demokratiju i zloglasne zakone doneta protiv Jevreja“. Danas se njen najnoviji izazov tiče kvaliteta onih koji je prate. Ima nepromenjen tim koji dolazi pravo iz starih, rimskih, partijskih sekcija.

Kao deo ovog kozmetičkog doterivanja, Đorđa Meloni je stavila do znanja da je „desnica bila potisnula fašizam u istoriju“. Uzimamo to u obzir. Ipak, njena priča, a pre svega put njenog političkog aktivizma bili su povezani sa ultradesničarskim i neofašističkim krugovima. Posebno u Rimu.

„Imam spokojan odnos prema fašizmu“

Ti putevi su se približavali ili udaljavali u zavisnosti od godišnjih doba, borbi, temam zavisno od uloga i funkcija koje je preuzimala Meloni, naravno. Neke od ovih veza, koje datiraju iz godina njene mladosti, Đorđa je stavila pos train ili čak prikrila. Ali od ovih veza ostaju tragovi, izjave, video snimci, fotografije.

Pažnju zaslužuje slučaj iz vremena njenih „početaka“. Znamo da je u ranim danima interneta Đorđa Meloni bila aktivna ne samo na ulicama pored Acione Đovani, već i na internetu. Manje znamo o njegovoj saradnji – o kojoj nije nikada govorila – sa političarem koji je postao vođa otvorenog neofašističkog pokreta (pre toga partije): KazaPaund (CasaPound). To je Simone Di Stefano, koji je bio vođa „fašista trećeg milenijuma” do februara 2022.

Ovo „ bliskost partijskih aktivista “ između Melonijeve i Di Stefana trajaće neko vreme. Godine 2003. Di Stefano je osnovao KazaPaundi i ubrzo postao lider pokreta. Ovo nije ni prvi ni poslednji put da je Melonijeva pokušala da se okrene ka ličnostima italijanskog neofašizma ili da se od njih distancira. To su ljudi koje je poznavala i posećivala. Od lidera – nekoliko puta osuđivanog – Forca Nuove (Nova sila, neofašistička partija) Đulijana Kastelina do retkog „crnog barona“ milanske krajnje desnice, Roberta Džongija Lavarinija. Toliko duhova i sećanja na prošlost koja teško čože da prođe.

U svom prvom intervjuu kao zamenica predsedavajućeg Parlamenta, Meloni je 2006. rekla:

„Imam spokojan odnos prema fašizmu. To je stranica naše nacionalne istorije. Musolini je lik koji treba sagedati u kontekstu.”

O njenoj „smirenosti“ po pitanju fašizma raspravlja se godinama. Za razliku od dela – jer su dokumentovani – profili, priče i politička putovanja nekih od barona SDI, obuke obojene crnom bojom. Među takozvanim „patriotama” su likovi – neki veoma bliski Melonijevoj – čiji nastavni plan i program dovoljno govori.

„Lepa”, „Lolo”, „Il Kapo”, „Delma”, „Čeko”, „Au”. Ovo su nadimci – važeći ili ne – nekih od “barona“  SDI koji su najbliži Đorđi Meloni. Ljudi koji su prešli dug put sa tim, političari čija su imena vezana - imena, mesta, datumi i konkretne okolnosti koje ih potkrepljuju - činjenicama i događajima u kojima, u pozadini, nalazimo upućivanje na fašizam ili privrženost neo-fašističkim procesima i sredstavima.

Frančesko Lolobriđida je, na primer, vođa grupe za SDI u Parlamentu, ali i muž Ariane, sestre Đorđe Meloni. Sa Đorđom Meloni nije blizak samo zbog porodičnog odnosa. Kao pomoćnik za mobilnost regiona Lacio – 11. avgusta 2012, Lolobriđida – je otvorio mauzolej u Afileu u znak sećanja na fašističkog dostojanstvenika Rodolfa Gracijanija, zvanog „koljač Etiopije“, saradnika nacista osuđenog kao ratnog zločinca, na devetnaest godina zatvora.  

„Ako te uhvate na delu sa rukom u tegli džema odseći ću ti je!“

Još jedna istaknuta ličnost, Frančesko Čeko Akvaroli, guverner regiona Marke, takođe blizak Đorđi. On je 2019. godine učestvovao na jubilarnoj večeri obeležavanja pohoda na Rim –  događaja koji predstavlja izvod iz matične knjige rođenih fašizma. Domaćini večeri su lokalni “baroni“ SDI. Neizvesnost ne traje dugo: izabran je za predsednika regiona.

Ima tu i drugih manje-više poznatih imena, uključujući i Karla Fidancu, poslanika Evropskog parlamenta koji se prošle godine “proslavio“  jer je na izbornom skupu dizao ruku u znak fašističkog pozdrava pevajući pohvale Hitleru na izbornom skupu. Potom se našao i pred sudom u slučaju „crni lobi“, u kojem je, zajedno sa drugima, optužen za nezakonito finansiranje partije i pranje novca.

Sledi partijski zvaničnik za „prvosuđe“, Andrea Delmastro. On je 7. septembra 2019. bio je na bini na zabavi KazaPaund u Veroni. Godine 1992., tada aktivista Omladinskog fronta, pozvao je Dejvida Iringa, istoričara koji negira holokaust, brani Hitlera i tvrdi da su koncentracioni logori istrebljenja - izmišljotina. Ovo su mladi ljudi “generacije Meloni”: istih godina, koji su prošli istu obuku kao i Meloni.

„Ako te uhvate sa rukom u tegli džema, odseći ću ti je!“. Verni saradnik Đorđe Meloni kaže da postoji bauk koji ju je najviše opsedao tokom ove izborne kampanje: opasnost da će članovi njenog najužeg kruga biti zapljusnuti aferama, sudskim postupcima koji bi kompromitovali stranku tokom njenog izbornog uspona.

Đorđu Meloni zabrinjava pre svega povratna informacija sa terena. Lideri SDI su dobili sudske procese u nekoliko slučajeva, od kojih su neki prilično delikatni – sumnje za pranje novca, nezakonito finansiranje, lažni bankrot i korupciju.

Gradonačelnica Teračine (južno od Rima), Roberta Tintari, uhapšena je krajem jula, pod sumnjom da je bila centar sistema korupcije kroz koji su nezakonito dodeljivani ugovori o javnim radovima i porudžbinama  u zamenu za podršku izborima. Tomazo Foti, poslanik Pleisansa, pod istragom je zbog korupcije i trgovine uticajem. Salvatore Kaiata, poslanik Luke, osumnjičen je za pranje novca.

U Pijemontu, bivši regionalni savetnik za SDI Roberto Roso osuđen je na pet godina zatvora zbog poslova sa mafijom: sudije su utvrdile da je tokom regionalne kampanje 2019. Roso predao novac dvojici članova 'Ndrangete (Kalabrijske mafije) u zamenu za izbornu podršku. Đorđa je nastavila put kao da se ništa nije dogodilo. Njen projekat isključuje mogućnost neuspeha.