Decu je teško odgajati u Velikoj Britaniji

“Izbor mesta za odgajanje dece jedna je od najvažnijih odluka koje roditelji donose; međutim, čini se da sve veći broj britanskih porodica zaključuje da Velika Britanija nije idealno mesto za to“, piše britanski Telegraf (https://www.telegraph.co.uk/money/consumer-affairs/why-british-families-are-moving-abroad-to-have-kids/). Kancelarija za nacionalnu statistiku sada procenjuje da oko 250.000 Britanaca emigrira svake godine.

Prema podacima firme za finansijsko savetovanje za iseljenike „Blevins Franks“, sve veći broj britanskih porodica želi da se naseli u Evropi, privučeni boljim kvalitetom života, povoljnijim poreskim režimima i školskim sistemom koji je često znatno jeftiniji od privatnog obrazovanja u Velikoj Britaniji.

U Francuskoj bar dvostruko jeftinije

Dakle, kako prolaze oni koji se odvaže i odluče da odgajaju svoju decu u inostranstvu?

„Posle šest meseci boravka, moj sin je ispravljao moj francuski.“

Pre četiri godine, Lusi Verner i njen suprug odlučili su da napuste istočni London i nasele se u brdskom selu u Provansi, blizu francuske rivijere, kako bi odgajali svoja dva mala sina. Tamo se rodila i njihova ćerka 2023. godine.

Iako je Lusin muž sa juga Francuske, ona sama nije govorila taj jezik pre nego što se tamo preselila.

„Želela sam da moja deca odrastaju u dvojezičnom ambijentu i da imaju i francuski i britanski pasoš“, objašnjava ona.

Lusi Verner (43), koja radi od kuće, otkrila je da je iskustvo porođaja u Francuskoj veoma drugačije od onog u Velikoj Britaniji, posebno zahvaljujući mnogo sveobuhvatnijoj postporođajnoj nezi.

„Za svoje sinove, imala sam carske rezove u Londonu i svaki put sam napuštala bolnicu već sledećeg dana; u Francuskoj, s druge strane, ostajete u bolnici pet dana nakon porođaja“, objašnjava ona.

Troškovi brige o deci takođe su bili ključni faktori u odluci porodice da se preseli u inostranstvo. Prema OECD-u, troškovi brige o deci predstavljaju 12% prihoda prosečnog francuskog para, u poređenju sa 25% u Velikoj Britaniji.

Međutim, za neke britanske porodice sa niskim prihodima ili one sa decom mlađom od dve godine, ovi troškovi mogu da “pojedu“ i do dve trećine njihovih prihoda.

„Moja dvogodišnja ćerka ide u vrtić pet dana u nedelji, od 8:30 do 16:30, po ceni od 500 evra (433 funte) mesečno“, objašnjava Lusi Verner. „U Londonu, pre šest godina, plaćali smo najmanje 80 funti dnevno.“

Prošlog leta, upis njena dva sina, uzrasta osam i šest godina, u letnji kamp na tri nedelje koštao ga je ukupno 550 evra (476 funti). „Radilo se od 8 ujutru do 17:30 časova i uključivalo je grickalice, ručak i aktivnosti poput poseta muzejima i parkovima. Ne želim ni da zamislim koliko bi to koštalo u Velikoj Britaniji.“

Mnogo razloga za odlazak iz Londona

Lusi Verner i njen suprug potrošili su 430.000 evra na svoju kuću sa četiri spavaće sobe sa pogledom na prelepo jezero; međutim, preseljenje u Francusku nije prošlo bez izazova. Morala je da se navikne na vožnju uskim, krivudavim putevima koji povezuju sela na vrhovima brda, a ponekad se i dalje susreće sa jezičkom barijerom.

Ali ona ne žali ni za čim i uverena je da je prijatnije odgajati decu u Francuskoj.

„Kada je moj najmlađi sin stigao ovde, imao je četiri godine i morao je da krene u školu, a da nije znao ni reč francuskog. Osećali smo se pomalo krivim što smo ga tako bacili „u vodu“, ali u roku od šest meseci, on je bio taj koji je ispravljao moj francuski!“ Ona takođe otkriva da njena deca provode više vremena na otvorenom i pokazuju veću kulinarsku radoznalost.

„U školi imaju ručak od tri jela, sa jelima poput sočiva ili mlevenog bifteka. Nije se to desilo preko noći, ali sada jedu sve. Pronašli smo naše selo u Francuskoj.“

Amanda Bauman i njen suprug su se takođe okrenuli Provansi kada su napustili London u aprilu 2024. godine, u pratnji svog malog deteta, u potrazi za boljim kvalitetom života.

„Mnogo frustracija je motivisalo našu odluku da odemo, posebno visina kirije i nemogućnost da postanemo vlasnici kuće, uprkos dobrim poslovima“, objašnjava 36-godišnja Bauman.

Privlačnost Holandije

Ekspatrijacija nije ograničena samo na Francusku. U Holandiji su porodične politike i fleksibilni uslovi rada privlačni. Dominik Van Verkhoven naglašava uravnoteženiji model:

„Postoje 'očevi' dani, što znači da zaposleni očevi mogu redovno da uzmu slobodan dan da bi se brinuli o svojoj deci.“ Manje konkurentan obrazovni sistem i dostupnost održivog prevoza dodatno povećavaju ovu atraktivnost.

Ranije je radila u kancelariji britanskog premijera pre nego što je, nakon preseljenja u Francusku, osnovala „Fertility Rising“, kompaniju koja podržava žene koje žele da povećaju svoju prirodnu plodnost.

„U Velikoj Britaniji, troškovi brige o deci su izuzetno visoki, a dobijanje mesta u dobrom vrtiću je prava borba“, objašnjava ona. „U Londonu, neki su mi se čak smejali, govoreći da je trebalo da upišem svoje dete u vrtić čim sam saznala da sam trudna.“

„Kažu da je potrebno celo selo da bi se odgajilo dete; ili smo smatrali da je to nemoguće pronaći u Britaniji.“

Ovaj par i njihova ćerka sada žive u Arlu, gradu koji vole.

„Plaćamo manje za iznajmljivanje kuće sa tri spavaće sobe, baštom, garažom i kancelarijom nego za dvosoban stan u Zoni 4 u Londonu“, ističe ona. „Subotom ujutru na pijaci susrećemo porodice iz škole; ovde postoji pravi osećaj zajedništva, koji nismo imali u Londonu.“

„Znam da ako imam bilo kakvih poteškoća, mogu da zamolim bilo kog roditelja ovde za pomoć: pomogli bi mi bez oklevanja. Zaista se osećamo kao da smo pronašli ´svoje selo´.“

„U Holandiji je manji akademski pritisak.“ Dominik van Verkhoven je rođena i odrasla u Velikoj Britaniji, ali su ona i njen suprug odlučili da odgajaju svoje troje dece u Roterdamu, u Holandiji.

„Postporođajna nega je mnogo bolja u Holandiji“, kaže Dominik (40). „Postoji sistem koji se zove ´kraamzorg´, koji pruža kućnu negu dece tokom prvih osam dana nakon rođenja.“

Ova usluga, pokrivena osnovnim zdravstvenim osiguranjem – obično nudeći skromni doprinos po satu – omogućava brigu o zdravlju majke i novorođenčeta, a istovremeno pruža podršku za dojenje i negu bebe.

Deca Van Verkhoven, uzrasta 10, 7 i 4 godine, pohađaju javnu školu inspirisanu „Montesori metodom“, koja naglašava autonomiju i učenje kroz praktično iskustvo.

„Nastava se odvija na holandskom, ali deca su veoma izložena engleskom; televizija, na primer, nije sinhronizovana“, objašnjava ona. „Štaviše, akademski pritisak je manji: ima manje ispita i manje kontinuiranog ocenjivanja nego u Velikoj Britaniji.“ Porodica ne poseduje automobil; svuda se kreću biciklom, zahvaljujući električnom teretnom biciklu. Van Verkhoven čak ističe da autoputevi imaju posebne biciklističke staze.

U Holandiji, mnoga osmogodišnja deca voze bicikl do škole u ​​grupama što, kako ona veruje, podstiče nezavisnost.

„To ih uči osećaju odgovornosti: ne možete zakasniti kada vas prijatelji čekaju.“

Jake porodične vrednosti u Portugaliji

„Pored kvaliteta života – a da ne pominjemo klimu – portugalski školski sistem je jedan od faktora koji privlače više međunarodnih porodica u zemlju“, objašnjava za londonski Telegraf Artur Saraiva iz međunarodne konsultantske kuće za mobilnost „Global Citizen Solutions“.

„Roditelji imaju koristi od raznovrsnosti školskih opcija – javnih, privatnih i međunarodnih – dok je Portugal poznat i po svom inkluzivnom pristupu obrazovanju“, dodaje g. Saraiva. Obrazovanje je svakako bio odlučujući faktor za Sajni Lakani iz Londona koja je odlučila da odgaja svoja dva mala sina u Lisabonu.

„Moj muž i ja tražimo školski sistem koji decu posmatra kao pojedince“, kaže gđa Lakani, osnivačica kompanije „Kholo“, vrhunske konsultantske firme za velike kompanije. „Štaviše, privatni sistem je znatno pristupačniji.“

U Portugalu, troškovi privatnog obrazovanja kreću se od oko 6.000 evra godišnje do preko 25.000 evra za najprestižnije međunarodne škole. Nasuprot tome, u Ujedinjenom Kraljevstvu, prosečne školarine u privatnim školama dostigle su 22.146 funti prošle godine, prema podacima Saveta nezavisnih škola.

Iako su kirije značajno porasle u Portugalu, posebno u gradovima poput Lisabona, Lakani kaže da je način života ogromna prednost.

„Volim činjenicu da su porodične vrednosti ovde i dalje veoma jake – kada sam, na primer, odvodila decu u vrtić, mogla sam da osetim da je ljudima koji tamo rade zaista stalo do njih.“