O POGREŠNOM VREDNOVANJU NIS-A

Pitanje šta se zapravo prodaje kao imovina Naftne industrije Srbije AD i da li se međudržavnim aranžmanom većinski paket akcija srpske naftne kompanije ruskom Gazpromu prodaje ispod cene, odnosno, da li je ta imovina pravilno vrednovana, teme su o kojima ovih dana raspravljaju i političari, razni stručnjaci ali i običan narod. U moru komentara uglavnom se pri pobrojavanju najvažnije imovine NIS-a na prva mesta stavljaju zgrade, rafinerije i skladišni prostori, a tek na poslednja mesta u toj koloni - nalazišta nafte u Vojvodini i Angoli. Nameće se pitanje da li je ovakav poredak imovine posledica nerazumevanja (neznanja) o biti i vrednostima svake naftne kompanije ili namere pojedinih interesnih grupa da javnosti pošalju pogrešnu sliku o stvarnim vrednostima NIS-a.

Iako je NIS Naftagas svoja najveća otkrića ostvario kao podstanar, stručna javnost, a pre svega politički establišment u Srbiji, mora da shvati da naftnu kompaniju ne čine zgrade, pa ni rafinerije, makar one bile i najmodernije, što kod nas nije slučaj, već rezerve ili izvorišta nafte i gasa.

U zaoštrenoj svetskoj konkurenciji kompaniju moraju da vode stručni i obučeni kadrovi, koji znaju da se snađu u lavirintu poreskih zakona koji vladaju u zemljama bogatim mineralnim resursima, koji umeju da pregovaraju i ugovore dobar posao, a kod svojih zaposlenih - da postignu visoku efikasnost. Ako je jedini kriterijum za odabir kadrova „partijski drug“, najblaže rečeno, NIS-u se ne piše dobro, odnosno i dalje će NIS-ova glavna vrednost biti zgrade.

Sopstvena nafta – najveće bogatstvo

NIS je vertikalno integrisana naftna kompanija čija je glavna delatnost istraživanje i proizvodnja sirove nafte i prirodnog gasa (delatnost u svetu poznata kao „upstream“ ili E&P tj. Exploration and Production) i prerada sirove nafte i prirodnog gasa i prodaja njihovih derivata (u svetu poznata kao „downstream“ ili R&M tj Refining and Marketing).

Najveći broj naftnih kompanija u svetu, bilo da su one male, srednje ili velike, privatne, državne ili su u mešovitom vlasništvu, vertikalno je organizovan. Razlog ovakvog organizovanja leži u činjenici da ovakva organizacija stvara najveću priliku za uspešno poslovanje, jer sopstveno otkrivenu i proizvedenu naftu, a ona je sigurno jeftinija od one kupljene na raznim tržištima, naftna kompanija prerađuje u sopstvenim rafinerijama i prodaje na sopstvenim pumpama.

Prema tome, glavnu aktivu ili vrednost naftnih kompanija čine nalazišta nafte i gasa, odnosno bolje rečeno, njihove (1) rezerve. Pored rezervi nafte i gasa sledeće vrednosti su (2) oprema, (3) obučenost zaposlenih koji znaju da upravljaju opremom i procesima i (4) tržište gde će se plasirati finalni proizvod, bilo roba ili usluga.

Ovde ćemo se prevashodno baviti rezervama nafte i gasa sa ciljem da se široj javnosti približi taj pojam, dok će ostale tri aktive biti samo ovlaš pojašnjene. Razlog je u tome što najveću zaradu naftne kompanije ostvaruju iz rezervi nafte i gasa. To je vidljivo iz slika 1 i 2, koje je publikovala naftna kompanija ConocoPhillips, na osnovu svog istraživanja. Iz priloženih analiza vidljivo je da je dobit iz delatnosti istraživanja i proizvodnje nafte i gasa veća za tri do četiri puta nego iz segmenta prerade i prodaje.

Slika 1. Dobit delatnosti Istraživanja i proizvodnje po barelu ekvivalentne nafte

Peer Group Average – srednja vrednost grupe (Total, Šel, EksonMobil, BP, Ševron)

Izvor: KonokoFilips (ChonokoPhillips-COP)

Slika 2. Dobit delatnosti Rafinerijska prerada i prodaja po barelu ekvivalentne nafte

Peer Group Average – srednja vrednost grupe (Total, Šel, EksonMobil, BP, Ševron)

Izvor: KonokoFilips (ChonokoPhillips-COP)

Šta su to rezerve nafte i gasa?

Rezerve su otkrivena količina sirove nafte ili prirodnog gasa koja će biti komercijalno proizvedena kroz razradne procese iz poznatog ležišta za određeno vreme i pod definisanim uslovima. Da bi se došlo do ove definicije trebalo je izgraditi mnoge kriterijume i standarde.

Od početka aktivnog korišćenja nafte, još u drugoj polovini 19. veka, javlja se pitanje kako definisati tu glavnu aktivu naftnih kompanija, čija je ona vlasništvo i kako je standardizovati prilikom transakcija-prodaje da bi i kupac i prodavac znali šta kupuju odnosno prodaju.

Svaki vlasnik prirodnih resursa, a to je najčešće država, stvara kriterijume i standarde koje primenjuje pri definisanju i klasifikaciji tih resursa. Stoga se u svetu pojavljuje mnogo dokumenata i propisa koji tretiraju tu materiju. U SAD se takva dokumenta pojavljuju već krajem 19. i početkom 20. veka. U Rusiji se prva klasifikacija pojavljuje 1928. godine, a u FNRJ početkom pedesetih godina prošlog veka. Ono što je zajedničko tim prvim klasifikacijama resursa i rezervi je da je glavni kriterijum za njihovo definisanje bio geološki, odnosno njihova geološka izučenost. To je bilo sasvim normalno, jer je potrošnja nafte i potražnja za njom bila mala, dok se gas trošio u simboličnim količinama. Zahvaljujući kolonijalnom sistemu, nalazišta je bilo u izobilju, skoro na dohvat ruke (na malim dubinama), dok transakcija rezervi između kompanija i kompanija - vlasnika resursa skoro da nije ni bilo.

Razvoj auto i avio industrije kao i pad kolonijalnog sistema posle II svetskog rata, dovodi do promene ove situacije, odnosno povećane potražnje za derivatima nafte, pa samim tim i za nalazištima, odnosno rezervama. Naftna kriza iz 1971. godine i vrtoglavi skok cena sirove nafte još više usložnjavaju i pojačavaju borbu za rezerve nafte. Naftne kompanije se trude da steknu što bolje pozicije na tom značajnom polju. Počinju velika nadmetanja između kompanija za posedovanje resursa, odnosno rezervi nafte i gasa.

Ekonomska isplativost – krucijalno pitanje

Već 1974. godine Komisija za sigurno poslovanje na Njujorškoj berzi (US SEC), definiše pojmove rezervi i resursa, odnosno standardizuje pravila koja moraju da poštuju kompanije koje imaju razmeštene akcije na Njujorškoj berzi, kao i kompanije koje posluju sa tim kompanijama. U te standarde i kriterijume se pored već postojećeg geološkog i tehnološkog aspekta uvodi i ekonomski. Sada ti kriterijumi moraju da odgovore na pitanje, ne samo da li su rezerve nađene u određenoj geološkoj sredini i da li su tehnološki dohvatljive (da li je sa postojećim tehničkim sredstvima moguća njihova eksploatacija), već i na krucijalno pitanje, da li je ta eksploatacija ekonomski isplativa. To znači: ako se nafta ili gas mogu jeftinije kupiti na tržištu od troškova razrade i proizvodnje iz otkrivenog nalazišta radi se još uvek o potencijalnom resursu a ne o rezervama.

Američko Udruženje naftnih inženjera (SPE) i Svetski naftni kongres (WPC) 1987. godine, nezavisno jedno od drugog, publikuju definicije vezane za klasifikaciju i kategorizaciju rezervi. Deceniju kasnije, 1997. godine nastavljaju zajedniki rad na tom polju. U ceo proces se u međuvremenu, preko svog komiteta uključuju i Ujedinjene nacije (OUN), tako da se do 2004. godine publkuju zajednički standardi, definicije i kriterijumi za klasifikaciju i kategorizaciju rezervi svih mineralnih sirovina, pa i nafte i gasa.

Sve zemlje prilagođavaju i harmonizuju svoje standarde ovoj klasifikaciji i kategorizaciji rezervi, normalno vodeći računa o svojim specifičnostima. U Evropi samo Srbija nije prilagodila svoju klasifikaciju i kategorizaciju ovoj opšteprihvaćenoj.

Osnovni princip ove klasifikacije i kategorizacije je da se radi o troosnom dijagramu, gde ose čine: prva osa - stepen geološke izučenosti, druga osa - stepen tehnoloških mogućnosti i treća osa - stepen ekonomske efikasnosti. Zbog čega su značajna sva tri aspekta? Odgovor ćemo potražiti prateći sam proces kako se dolazi do rezervi nafte i gasa.

Do rezervi nafte i gasa se dolazi istražnim radnjama na području koje prema geološkoj građi poseduje naftno gasni potencijal, odnosno mineralne resurse ili mineralno bogatstvo (Slika 3).

Slika 3. Raspored značajnih područja u svetu za istraživanje i razradu ležišta nafte i gasa (Izvor IHS)

Resursi nafte i gasa su njihova ukupna količina u zemljinoj kori za dato području. To područje može biti omeđeni blok, država, kontinent ili čitava zemljina kugla. Resursi su smešteni u prirodnim rezervoarima, koji se u stručnoj terminologiji zovu ležišta, unutar zemljine kore (Slika 4).

Slika 4 Šematski prikaz rasporeda ležišta i temeraturnih odnosa

Prirodni rezervoari se sastoje od nepropusnih stena, koje zadržavaju naftu i gas unutar rezervoara, odnosno unutar poroznih (šupljikavih) i propusnih (povezanih šupljina ili pora) stena, koje se u stručnoj terminologiji zovu kolektor ili rezervoar stene. Nafta ili gas se unutar prirodnog rezervoara nalazi pod sistem jedinstvenog pritiska, odnosno, u svakom delu istog prirodnog rezervoara mora vladati isti pritisak. Taj pritisak je posledica težine stena iznad prirodnog rezervoara i samog načina stvaranja rezervoara stena. Ležišta nafte i gasa mogu biti razmeštena unutar zemljine kore na različitim dubinama, bilo na kopnu ili ispod mora. Jedini limitirajući faktor je temperatura od 200 ^oC jer, ako je temperatura unutar prirodnog rezervoara viša od ove dolazi do, grubo rečeno, sagorevanja nafte i gasa i njene neupotrebljivosti. Znači, istražnim radnjama treba najpre otkriti ležišta nafte i gas, a zatim izučiti sve njihove karakteristike, prevashodno količinu i kvalitet nafte i gasa, kao i mehanizme pod kojim će nafta i gas dolaziti na površinu zemlje. U najgrubljem, to je geološki aspekt definisanja rezervi.

Kako se ležišta nafte i gasa nalaze na različitim dubinama, bilo na kopno ili moru, ispod različitih stena, u pustinjskim i arktičkim uslovima, pod različitim pritiscima i temperaturama, a nafta i gas mogu imati različite štetne primese (sumpor, CO2, razne smole...), tehnološki aspekt definisanja rezervi mora dati odgovor da li je moguća i pod kojim uslovima njihova eksploatacija.

Istraživanje i eksploatacija

Da bi se uopšte počeo proces traženja sirove nafte ili prirodnog gasa naftne kompanije moraju steći pravo na istraživanje. Vlasnik zemljišta ili prirodnih bogatstava (pojedinac ili država) poseduje imovinu koja nije aktivna. Da bi postala aktivna neko mora uložiti pozamašna sredstva u tu aktivnost. To su naftne kompanije koje žele da za svoja uložena sredstva, znanja i rad budu nagrađene. Naftne kompanije žele da zarade i za buduća ulaganja u otkrivanja novih rezervi jer, osnovno pravilo u poslovanju naftnih kompanija je da svake godine otkriju bar onoliko novih rezervi koliko su te godine proizvele nafte ili gasa. Samo poštujući to pravilo kompanija ima sigurnu budućnost.

Sa druge strane, vlasnici prirodnih resursa očekuju da budu nagrađeni za koriščenje njihove imovine - resursa. Da bi se ova dva suprotstavljena interesa pomirila i dovela do zajedničkog posla, u svetu je stvoren čitav niz različitih modela i ugovora koji uređuju odnose između vlasnika resursa i naftne kompanije kao operatera, odnosno izvođača radova na istraživanju i proizvodnji nafte i gasa.

Naftne kompanije najčešće koriste tzv. koncesione ugovore, ugovore o podeli proizvodnje, servisne ugovore ili „by back“ ugovore, dok ugovore o kupovini rezervi ili ugovore o zajmovima koriste investicioni fondovi i banke. Zajednička karakteristika ugovora koje koriste naftne kompanije je da se dodeljuju na javnim konkursima i da visina naknade vlasnicima resursa zavisi od potencijalnosti područja ili investicione klime koju stvaraju pojedine države.

Rudna renta

Svaki od ovih ugovora ima posebne mehanizme za nadoknađivanje vlasniku resursa, odnosno rezervi. Ovde će biti pomenuti samo najvažniji. Najčešća stavka za nadoknadu vlasnicima resursa je rudna renta (Royalty) i njena visina u svetu se kreće od 0 do 12,5 % proizvedene količine nafte i gasa. Može biti naplaćena u moneti ili naturi. U Srbiji, po trenutnom zakonu, visina rudne rente iznosi 3 %. U Mađarskoj se kreće od 0 do 4 %, u zavisnosti od dela zemlje.

Rudna renta se primenjuje kod koncesionih i ugovora o podeli proizvodnje. Kod ugovora o podeli proizvodnje ta podela se kreće od 40 do 75 % u korist vlasnika resursa, što zavisi od bogatstva područja i visine dnevne proizvodnje. Iran kao visoko potencijalna zemlja ima posebnu vrstu ugovora tzv.“by back agreement“ što doslovno znači uradi, naplati se i ostatak rezervi vrati. Pri sklapanju ugovora plaćaju se razne nadoknade u vidu obuka domaćih kadrova, socijalnih programa, razvoja pojedinih područja u domicilnoj zemlji i slično.

U Rusiji je najviša stavka koje moraju da plate kompanije izvozna carina na naftu i gas koja se kreće oko 35 % prodajne cene i uz ostale obaveze ruska država ubire skoro 90 % vrednosti proizvedene nafte. U Angoli ta nadoknada je između 80 i 90 %, dok je u Velikoj Britaniji i Irskoj oko 45 % (Slike 5 i 6).

Slika 5. Upoređivanja zemalja prema fiskalnim uslovima

Slika 6. Upoređivanja zemalja prema fiskalnim uslovima i vrstama ugovora

Sve ovo mora da se uzme u obzir pri sagledavanju ekonomskog aspekta definisanja rezervi, odnosno ocenjivanju komercijalnosti potencijalnog područja a u drugoj fazi i ocenjivanju komercijalnosti otkrića i bilansiranja rezervi kao aktive-vrednosti naftnih kompanija. US SEC prihvata kompanijama samo onu količinu rezervi koja se može proizvesti, u skladu sa poštovanjem nauke i struke, u toku trajanja ugovora, a ne sve rezerve dotične koncesije, ako su one veće od količine koju je moguče proizvesti.

Iako je žestoko takmičenje za izvorima nafte i gasa, odnosno njihovim rezervama na svetskom tržištu, većina naftnih kompanija uspešno posluju. Uspešno posluju jer pravilno vrednuju svoju aktivu i poštuju prioritete. Sigurno poslovanje, a to znači dovoljno rezervi bar za narednih pet do osam godina (toliko otprilike traje proces priprema, sticanja, otkrivanja, pripreme za proizvodnju, početka proizvodnje i početka povraćaja uloženih sredstava iz novog nalazišta) omogućava naftnim kompanijama da nabavljaju najmoderniju opremu, servisiraju postojeću, obučavaju svoje zaposlene da bi što više smanjili rizik i troškove poslovanja, poboljšali kvalitet robe i usluga na postojećem tržištu i osvajali nova tržišta.

Iste postulate treba da prihvati i NIS.

(Autor je inženjer, radio na bušotinama i bio direktor za razvoj i istraživanje u NIS Naftagasu)

Priredila: Jelica Putniković