Peščane kule od investitorskih karata

Potreba za povećanim prilivom stranih investicija u srpsku ekonomiju evidentna je i nesporna, ali neretko u pitanje dolazi kvalitet ulaganja i ulagača koji iza njih stoje. Svedoci smo mnogih situacija u kojima se neki projekat na sva zvona reklamira kao „strateški važan“ i „spasonosan“ za zemlju, a na kraju imamo samo gubitke i (ili) neostvarene nade stanovnika i Vlade Srbije. Zanimljivo je i to da su akteri u dva najveća propala projekta tog tipa, igrom slučaja, u lepom podunavskom gradu Smederevu bile američke komanije, koncern „US steel“ i investicioni fond „Komiko ojl“ dok je najveću solarnu elektranu na svetu u Srbiji, navodno, htela da gradi američka firma „Sekjuriti ekviti partners”.

Nesuđena rafinerija

Jedan od primera neodgovornog ponašanja investitora, koji je prvo rekao „hop“ pa tek onda probao da skoči (i to bez neke velike želje), jeste propali projekat izgradnje rafinerije nafte u Smederevu. Napomenućemo čitaocima da je po zamisli i izjavama predstavnika kompanije „Komiko ojl“ izgradnja pomenutog objekta trebalo da poboljša spoljnotrgovinski balans naše zemlje.

Takva obećanja u najmanju ruku su čudna jer iza „Komiko ojla“, osnovanog decembra 2007. kao filijala konzorcijuma „Komiko oversiza“, registrovanog u Amsterdamu stoje američke firme „Brajan Marej“, „Bejzik ekvipment“ i „Globalgas enerdži grup“. „Brajan Marej“ je investicioni fond sa sedištem u Njujorku, „Bejzik ekvipment“ proizvodi opremu za rafinerije, a „Globalgas“ ima bušotine nafte u Nigeriji i bivšim sovjetskim republikama – dakle, sve su to kompanije koje u svojim delatnostima, pre svega, nastoje da ostvare profit a ne dobrobit za lokanu zajednicu gde rade.

U dobro osmišljenom marketinškom nastupu u srpskoj javnosti preduzimljivi Amerikanci uz ovdašnje članove svog tima „skoro ništa“ nisu tražili od Smedereva i njegovih stanovnika – samo da im se u zakup na 99 godina da zemljište ukupne površine 100 hektara na obali Dunava. Zauzvrat, „Komiko ojl“ je obećao gradskim vlastima „kule i gradove“: besplatno prebacivanje gradske kotlarnice i vozila javnog prevoza na gas, izgradnju objekta za potrebe dece ometene u razvoju... Naširoko se pričalo i o profitu od rada rafinerije: investicija od 250 miliona dolara trebalo je da donese najmanje 500 direktnih i 3000 indirektnih radnih mesta, gorivo evropskog kvaliteta, razvoj infrastrukture i veći priliv novca u kase svih nivoa – od republike do opštine Smederevo.

Na prvi pogled, za onog ko nije upućen u realnost energetskog sektora Srbije i regiona, bolji projekat nije mogao da postoji. Međutim, stručna javnost je još od 2005. godine, kada su „komikanci“ zvanično objavili svoju nameru da izgrade famozno postrojenje, stalno upozoravala da je ponuđeni projekat teško ostvariv iz više razloga, te da aktivnosti predstavnika američkog biznisa imaju za cilj nešto drugo, a ne izgradnju rafinerije.

Da ova analiza ne bi delovala površno, navešćemo nekoliko činjenica. Pre svega, inženjer iz segmenta prerađivačke industrije sa sigurnošću zna da moderna rafinerija nafte sa kapacitetom prerade do 100.000 barela sirovina dnevno (kao što su najavili „komikanci“) ne može da se izgradi za 250 miliona dolara, niti toliko evra. Poređenja radi, 16. jula ove godine Vlada Zambije objavila je nameru da započne izgradnju rafinerije nafte sličnog kapaciteta, ali sa skoro duplo većom predviđenom cenom izgradnje: više od 400 miliona dolara. Bez sumnje, kalkulacije su moguće, ali evidentno je da je obim ulaganja u izgradnju objekata u Smederevu bio znatno manji od realnog.

Ali, nedoumica u vezi sa obimom ulaganja nije jedina „caka“ ovog projekta. Elem, procena stanja na regionalnom tržištu naftnih derivata ukazuje na već postojeći višak kapaciteta, i to za dobrih 40 odsto. Samo ova činjenica, kao i aktuelni trend zatvaranja rafinerija u Evropskoj uniji, jer ne mogu da izdrže pritisak krize, ukazuju na ekonomsku neopravdanost projekta izgradnje rafinerije, čak i ako ne uzmemo u obzir čudne finansijske pokazatelje projekta.

Malo se govorilo i o ekološkom delu projekta. Smederevski kraj je poznat po razvijenoj poljoprivredi, koju bi izgradnja jednog velikog zagađivača (a rafinerija od 250 miliona dolara jedino to i može da bude) ozbiljno ugrozila, a i vitalne interese brojnih domaćinstava na ovom području.

Promovisanje ovog projekta u medijama nastavljalo se godinama. Predstavnici „Komiko ojla“ koristili su svaku priliku (i nepriliku) da najave „odlučujući korak“ u procesu realizacije projekta, čak su i potpisivali razne papire, sa predstavnicima države i državnim firmama. Doduše, ti dokumenti su bili neobavezujućeg karaktera, kao što je, na primer, slučaj sa memorandum o namerama sa „Transnaftom“, gde se pominjala mogućnost izgradnje naftovoda Pančevo–Smederevo, ukupne vrednosti 15 miliona dolara (koji, naravno, nikad nije izgrađen).

Tikva je pukla kada je najmanje trebalo. Nakon više godina previranja, gradski parlament Smedereva je tokom 2012. godine, nakon bezbroj neuspelih pokušaja dao „Komiko ojlu“ saglasnost za iznajmljivanje zemljišta na obali Dunava i ispostavio naftašima iz SAD račun od 650 miliona dinara na ime zakupa parcele. I, to je bio kamen spoticanja. Kada je došlo vreme plaćanja pokazalo se da novca nije bilo u „Komiko ojlu“. Ponavljajući mantru o „strateškom karakteru projekta“ rukovodioci firme tražili su od smederevskih gradskih vlasti pomeranje rokova, pravdajući se „privremenom situacijom“. Videvši da od silnih para nema ništa, vlasti Smedereva u februaru 2013. godine poništavaju ugovor o iznajmljivanju zemljišta. Od tada, za aktivnosti „strateških investitora“ iz američkog konzorcijuma ne znaju čak ni njihovi najvatreniji obožavaoci.

Glineni golub od američkog čelika

Ali, ovo nije kraj smederevskim mukama sa investitorima iz daleke nam Amerike. Iste 2012. godine, pukla je još jedna investitorska „tikva“. Američki koncern „US steel“ prodao je smederevsku železaru (bivši kombinat „Sartid“) za samo jedan dolar Vladi Srbije i povukao se iz zemlje, pravdajući se nepodnošljivim teretom ekonomske krize, koja je nekada najvećeg srpskog izvoznika uvela u gubitke i dugove. Sudbina nekoliko hiljada zaposlenih nije preterano zanimala menadžment američkog giganta: nakon uobičajenog ručka, prekookeanski stručnjaci spakovali su stvari i zauvek napustili Smederevo. Problem sa preduzećem, dugovima, zaposlenima i neprofitabilnom proizvodnjom ostao je nadležnom srpskom ministarstvu, koje već mesecima bezuspešno traži strateškog partnera za železaru, širom sveta – od Ukrajine do Bliskog istoka.

Možda bi bilo od koristi da se malo vratimo na istorijat slučaja „US Steel“, jer su okolnosti pojavljivanja ove američke kompanije u Srbiji, kako kaže poznata izreka, „mutnije od Dunava“.

Sama prodaja tadašnjeg „Sartida“ Amerikancima završena je u vreme vanrednog stanja u Srbiji, koje je uvedeno zbog ubistva tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, marta 2003. godine. Činjenica da je kupoprodaja strateške aktive obavljena u tajnosti i bez odgovarajućih procedura poput tendera, odnosno javnog nadmetanja, verovatno je poslužila i evropskim ekspertima da kupovinu „Sartida“ stave na čuvenu listu sumnjivih privatizacija, čiju zakonitost već nekoliko meseci proveravaju stručnjaci UBPOK-a i ceo policijski vrh MUP Srbije.

Naime, lista kontraverzi oko „Sartida“ počinje pitanjem otpisa dugova. Novi vlasnici su bez ikakvog „opterećenja“ preuzeli kombinat, čiji su dugovi, po različitim procenama, premašivali 1,5 milijardi dolara. Vlada Srbije je preuzela otplatu na sebe, pravdajući takav potez „neophodnošću stvaranja pogodne klime za strane investitore“. Ni dan danas nije poznato koliko je tačno para uplatio „srećni“ kupac i ko se „omrsio“ o taj iznos. Po medijama i u stručnoj javnosti već godinama se provlači podatak da su Amerikanci platili fabriku 34 miliona dolara, ali do državne kase stiglo je samo 23. Malo više detalja o tome verovatno mogu da daju nekadašnji top menadžeri preduzeća, koji su u poslednjih šest meseci česti gosti na različitim saslušanjima i sličnim aktivnostima. Samo jedna činjenica mogla bi da bude dovoljna: prema stručnim procenama, u izgradnju nekadašnjeg „Sartida“ uloženo je oko tri milijarde dolara, ali politički podobni investitor ga je iz nepoznatih razloga dobio za mnogo manje pare, i to bez obaveza daljeg investiranja.

Ako stavimo istorijat železare na stranu i pogledamo koji je bio glavni cilj poslovanja kompanije ,,US steel’’ u Srbiji videćemo da se on može formulisati samo jednom rečju: profit. I to, što više - to bolje. Pod rukovodstvom kompanije „US steel“ kombinat brzo postaje jedan od vodećih izvoznika u Srbiji: obim isporuka često je prelazio nivo od 500 miliona evra godišnje. Ali, veći deo profitnog „kolača“ išao je mimo državne kase  ̶  u trezore američke centrale „US Steel“, a za državu Srbiju su ostajale samo mrvice u obliku poreza i doprinosa.

Čak ni enormno profitiranje tokom nekoliko godina, do početka krize, nije nateralo Amerikance da osete odgovornost prema zaposlenima u železari. Razgovore o napuštanju neprofitabilnog preduzeća predstavnici kompanije „US Steel“ započeli su odmah čim su izračunali da od ovog posla u Srbiji vajde više nema. Toliko o njihovoj odgovornosti pred društvom i zaposlenima. Sve u svemu, nakon nekoliko meseci nekonstruktivnih konsultacija, Amerikanci su se povukli iz Smedereva, a nekoliko hiljada radnika, direktno ili indirektno vezanih za železaru, ostalo je u strahu za egzistenciju svojih porodica.

Rešenja trenutno nema ni na pomolu. Investitori su „uzeli kajmak“, nakon čega Vladi, čak i rekonstruisanoj, neće biti lako da nađe novog strateškog partnera za nekadašnjeg giganta jugoslovenske privrede.

Zajdi, sunce?

Ovih dana otvara se još jedna afera sa učešćem stranih investitora sumnjivog porekla. Opet je reč o američkoj firmi, o „Sekjuriti ekviti partners”. Slučaj „solarna elektrana“ se upravo raspetljava ovih dana. Kao i sa „Komiko ojlom“, reč je o „ofšor kompaniji“, koja je u proleće 2012. godine na sva zvona najavljivala izgradnju „najveće i najbolje“ solarne elektrane kapaciteta od 1.000 megavata. Najveće na svetu! Sada, godinu i nešto nakon početka priče, mnogima je već jasno da je priča prilično „zamagljena“. Verovatno samo istraga može da da odgovor na pitanje zašto je i ovaj „megaprojekat veka“ ostao samo na papiru i otkud šansa firmi „Sekjuriti ekviti partners” uopšte ideja da se nadaju mogućnosti da imaju šansu da u postupku tužbe naplate 160 miliona evra odštete.

U ovakvim situacijama postoji samo jedna preporuka: svako može da dođe s ponudom, ali ne treba svaku ponudu prihvatati po svaku cenu, ma ko da je „strani investitor“ i ma kakve kule i gradove obećao. Jer, kule, kao što nam je poznato, mogu biti od karata, a gradovi – od peska.