Mijušković: Poskupljenje goriva samo kao kratkoročna mera
Aktuelna eskalacija sukoba na Bliskom istoku, koja je kulminirala blokadom Ormuskog moreuza i prekidom rada ključnih gasnih postrojenja u Kataru, izazvala je ozbiljnu destabilizaciju globalnog energetskog tržišta. Posledice je danas osetila i Srbija, kroz poskupljenje goriva na benzinskim pumpama, koje ne bi smelo da bude više od tri dinara po litru. Takva odluka Vlade Srbije će važiti do petka, 13. marta, kada će se objaviti nove maksimalne maloprodajne vrednosti derivata. Docent Ekonomskog fakulteta, dr Veljko M. Mijušković, ocenjuje da intervencije države, koje uključuju i mogućnost smanjenja akciza na gorivo od najviše 20 odsto, imaju opravdanje u kratkom roku, ali da bi produženi pritisak visokih cena energenata mogao da podstakne inflaciju. (Foto: Pexels)
Povećanje robnih rezervi daje državi veći manevarski prostor i vreme da reaguje u slučaju daljih poremećaja, dok ograničavanje rasta cena goriva i intervencija kroz akcize mogu ublažiti pritisak na građane i privredu. Međutim, to su pre svega amortizacioni mehanizmi. Oni mogu ublažiti prvi talas poskupljenja, ali ne mogu trajno neutralisati posledice ako visoke cene energenata potraju duži period. Zato je ključna razlika između kratkotrajnog tržišnog šoka i prave energetske krize u njegovom trajanju. Ako se situacija na globalnom tržištu stabilizuje relativno brzo, mere koje država sada preduzima mogu biti dovoljne da Srbija prođe bez ozbiljnijih posledica.
Međutim, ako poremećaji potraju, tada će se pritisak na inflaciju, troškove transporta, cene hrane, generalno na budžet i privredni rast postepeno pojačavati, zbog čega bi i efekti na domaću ekonomiju bili znatno vidljiviji. Drugim rečima, energetski šok relativno brzo prelazi u širi ekonomski problem.
Na globalnu opasnost upozorava i direktorka MMF-a Kristalina Georgijeva, ističući da bi rast cena nafte od 10 odsto mogao da podigne svetsku inflaciju za 0,4 procentna poena. Ona upozorava da su zaštitni mehanizmi mnogih država već istrošeni i da su posebno ranjive zemlje koje uvoze naftu, apelujući na vlade da hitno obnavljaju svoje fiskalne rezerve.
Srbija za sada nije direktno ugrožena rizikom u snabdevanju energentima, jer se za naftu oslanja na zemlje van Persijskog zaliva, dominantno Kazahstan, dok je uvoz iz Iraka značajno smanjen i kreće se između 15 i 20 odsto. Međutim, to ne menja činjenicu da je Srbija duboko uvozno orijentisana zemlja, koja čak 80 odsto potreba za naftom podmiruje sa svetskog tržišta, dok gas nabavlja u najvećoj meri iz Rusije preko „Turskog toka“. Upravo ta uvozna zavisnost, prema rečima Veljka M. Mijuškovića, dovodi u pitanje održivost dosadašnjeg modela energetskog snabdevanja.
dr Veljko M. Mijušković - Ekonomski fakultet
Kada se cenovni šok spoji sa neizvesnošću oko ruta snabdevanja, tada energetska pitanja prestaju da budu samo tržišna i postaju izrazito geopolitička. Za Srbiju je dodatni izazov to što njena energetska bezbednost ne zavisi samo od dostupnosti energenata na globalnom tržištu, već i od stabilnosti pravaca kroz koje oni dolaze u centralnu i jugoistočnu Evropu. Dosadašnji model je u velikoj meri počivao na pretpostavci relativno stabilnog i povoljnog uvoza. Danas ta pretpostavka više nije tako sigurna, jer su transportne rute, sankcije, politički odnosi i bezbednosne tenzije postali ključni faktori energetske stabilnosti. U tom smislu, ne može se reći da se sistem snabdevanja urušava preko noći, ali je jasno da se menja njegov temelj. Energija postaje skuplja, politički osetljivija i logistički složenija. To znači da će Srbija morati da upravlja mnogo kompleksnijim okruženjem u kome sigurnost snabdevanja zavisi od kombinacije tržišta, diplomatije i infrastrukture.
Drugim rečima, verovatnije je da ulazimo u period dugotrajnije energetske neizvesnosti nego da gledamo još jednu kratkotrajnu krizu. Snabdevanje će postojati, ali će cena te stabilnosti biti viša, a rizici sa kojima se država suočava znatno izraženiji nego ranije.
Govoreći o dugoročnoj održivosti privrednog rasta Srbije, koji je neraskidivo vezan za energetsku stabilnost kao osnovni input privrede, Mijušković ocenjuje da visoke stope privrednog rasta koje Srbija beleži u poslednjim godinama jesu realne i u velikoj meri rezultat investicija, izvoza i rasta domaće potrošnje. Međutim, dugoročna održivost takvog rasta u velikoj meri zavisi od stabilnosti energetskog sistema, jer energija predstavlja osnovni input za industriju, transport i gotovo sve sektore privrede. Ako energenti postanu trajno skuplji ili neizvesni, to povećava troškove proizvodnje i smanjuje konkurentnost ekonomije.
Energetska neizvesnost ne mora automatski zaustaviti privredni rast, ali ga može učiniti nestabilnijim i podložnijim spoljnim šokovima. U takvim okolnostima ekonomije koje su snažno zavisne od uvoza energenata često se suočavaju sa periodima bržeg rasta, ali i naglih usporavanja kada globalne cene energije porastu.
Dok Ukrajina blokira protok naftovodom „Družba“ pod izgovorom oštećenja, a mađarska MOL grupa i njena slovačka podružnica Slovnaft traže od Evropske komisije da reaguje zbog toga što, kako navode u pismu upućenom tom telu, hrvatski Jadranski naftovod (JANAF) zloupotrebljava svoj položaj i naplaćuje tri do četiri puta veću cenu od prave tržišne cene za transport, a Srbija očekuje rešenje za preuzimanje NIS-a, otvara se pitanje: Mogu li Beograd, Budimpešta i Bratislava, oslanjajući se na strateško partnerstvo sa Moskvom, zaista formirati neku vrstu „energetske tvrđave“ otporne na opstrukcije suseda i zahteve Brisela?
Takav model izolovanog snabdevanja je teško održiv u praksi i unutar jedinstvenog evropskog energetskog prostora, smatra Mijušković i ističe da Srbija, Mađarska i Slovačka mogu kroz saradnju i dugoročne ugovore sa Rusijom donekle povećati sigurnost snabdevanja gasom, ali takav model ne može potpuno izolovati region od šire evropske energetske politike i tržišnih kretanja.
Balkan u takvoj situaciji jeste osetljiviji od velikih zapadnoevropskih ekonomija, pre svega zbog manje razvijene energetske infrastrukture, veće zavisnosti od uvoza i ograničenog broja alternativnih pravaca snabdevanja. Ali, energetsko tržište Evrope je međusobno povezano, pa čak i zemlje koje zadržavaju saradnju sa Rusijom i dalje zavise od regulatornih odluka Evropske unije, tranzitnih pravaca i globalnih cena energenata.
Produbljivanje saradnje sa Moskvom može kratkoročno doneti stabilnije ili povoljnije snabdevanje za pojedine zemlje, ali to ne znači da će Evropska unija promeniti svoju dugoročnu strategiju diversifikacije izvora energije. EU već godinama pokušava da smanji zavisnost od jednog dominantnog dobavljača, pa bi eventualni povratak na isti model bio politički i strateški veoma težak. Moguće su određene pragmatične korekcije u kriznim situacijama, ali potpuni zaokret u tom pravcu nije realan.
Zato je realnije govoriti o pokušaju balansiranja između različitih izvora i partnera nego o stvaranju zatvorenog energetskog bloka. Mijušković smatra da nema osnova za očekivanja da bi se, zbog aktuelne krize, Evropska unija mogla ponovo okrenuti Rusiji kao izvoru snabdevanja, iako su se takve predikcije mogle čuti poslednjih dana usled naglog skoka cena na berzama i potencijalnog produbljivanja energetske krize.
Izvesno je da će Evropa nastaviti sa smanjenjem zavisnosti od ruskih energenata, ali isključivo kroz postepenu tranziciju. Taj proces mora uvažiti tri ključna faktora: energetsku sigurnost, konkurentnost industrije i stabilnost cena, jer bi svaki nagli rez u ovom trenutku mogao biti poguban po ekonomsku stabilnost čitavog kontinenta, zaključuje Mijušković.
