KAKO SMO DOVDE DOŠLI: NAFTNO BUŠENJE ISPOD VOJNIH BAZA

Ideja da se nafta buši ispod američkih vojnih baza još donedavno bi zvučala kao teorija zavere ili scenario političkog trilera. Međutim, nakon višemesečne energetske krize izazvane ratom sa Iranom i rekordnog pražnjenja svetskih i američkih strateških rezervi, takav plan se danas ozbiljno razmatra u Vašingtonu. Iako se za sada govori pre svega o bazama na teritoriji SAD, pitanje se brzo širi i na američka uporišta u Zalivu, od Katara do Saudijske Arabije, gde se nalaze neka od najvažnijih vojnih i energetskih čvorišta sveta. Time se otvara mnogo šira dilema: kako smo došli do momenta u kojem se vojna infrastruktura otvoreno koristi kao deo borbe za energente?

Nafta ispod piste

Ideja o eksploataciji nafte ispod američkih vojnih baza prvi put je ozbiljno dospela u javnost početkom ovo meseca kada su američki energetski zvaničnici i deo kongresmena predložili ispitivanje rezervi ispod velikih baza u Teksasu, na Aljasci i oko vojnih kompleksa povezanih sa vazduhoplovstvom i strateškim skladištima goriva. Posebnu pažnju izazvale su spekulacije da bi se slična logika mogla proširiti i na američke baze u Zalivu, gde SAD imaju dugoročne vojne sporazume i ključna logistička uporišta.

Pritisak za takve ideje raste jer su američke strateške rezerve nafte tokom marta 2026. pale na ispod 400 miliona barela, što je najniži nivo još od prve polovine osamdesetih godina. Američko Ministarstvo energetike sada barata podatkom o 415 miliona. Ovo je značajan pad ako se uzme u obzir da su rezerve u 2010. godini bile rekordnih 727 miliona barela. Rat sa Iranom dodatno je ubrzao čitav proces opadanja rezervi, jer je rast cena nafte i nestabilnost u Ormuškom moreuzu doveo do novog straha od dugotrajne energetske krize.

Vašington je u poslednje vreme već povlačio agresivne poteze u energetskim sukobima – od zaplene tankera sa venecuelanskom naftom pod optužbom za kršenje sankcija, preko pritisaka na kineske kompanije koje kupuju iransku i rusku naftu, otvorenih pokušaja da se ograniče ruski prihodi od energenata nakon rata u Ukrajini, do najnovijeg rata sa Iranom i pokušaja kontrole nad Ormuzom. Upravo zbog toga deo analitičara smatra da ideja o bušenju ispod vojnih baza nije izolovan potez, već nastavak politike u kojoj je energija sada već pitanje nacionalne bezbednosti i geopolitičke kontrole.

Američki senator Tom Koton izjavio je krajem aprila da „SAD više ne mogu sebi da dozvole energetsku ranjivost u svetu koji ulazi u eru otvorenih sukoba oko resursa“, što je dodatno podgrejalo raspravu o korišćenju svih dostupnih izvora nafte. Kritičari, međutim, upozoravaju da takva logika briše granicu između vojne infrastrukture i ekonomskog iskorišćavanja teritorija.

Vazduhoplovne baze – crveno, mornaričke baze – plavo, kopnena vojska – zeleno, zajednički vojni objekti – žuto

Baze, suverenitet i međunarodno pravo

Na teritoriji Sjedinjenih Država pravno ne postoji prepreka da savezna država ili vojska dozvole istraživanje i eksploataciju resursa ispod vojnih kompleksa, ukoliko se ispune ekološki i bezbednosni uslovi, zbog čega su se poslednjih nedelja u javnosti pominjale baze u Teksasu, na Aljasci i oko velikih skladišta goriva povezanih sa vazduhoplovstvom i mornaricom. Međutim, situacija postaje mnogo složenija kada je reč o američkim bazama u inostranstvu, jer one formalno ostaju na teritoriji država domaćina, bez obzira na široka prava koja imaju američke snage. Tako, na primer, baza Al Udeid u Kataru ili američki vojni objekti u Saudijskoj Arabiji funkcionišu na osnovu bilateralnih sporazuma koji regulišu vojno prisustvo, ali ne prenose vlasništvo nad prirodnim resursima na SAD.

Pravnici specijalizovani za međunarodno pravo, upozoravaju da bi svako jednostrano istraživanje ili bušenje bez saglasnosti države domaćina predstavljalo ozbiljno kršenje suvereniteta i moglo da izazove diplomatsku krizu. Profesor Majkl Šmit sa Univerziteta Reding objasnio je nedavno da vojne baze „nisu eksteritorijalne kolonije“, već objekti pod posebnim režimom saradnje, što znači da međunarodno pravo i dalje priznaje pun suverenitet države domaćina nad tlom i resursima.

Ipak, istorija pokazuje da su granice između vojnog prisustva i ekonomskog interesa često bile veoma rastegljive, naročito u regionima bogatim energentima ili strateškim sirovinama. Od američkih baza na Bliskom istoku do nekadašnjih kolonijalnih luka velikih sila, vojna infrastruktura često je služila i kao oslonac za širu kontrolu trgovinskih i energetskih pravaca.

Istorija sile i plena

Veza između vojne sile i ekonomskog interesa nije nova pojava, već obrazac koji se kroz istoriju stalno vraćao u različitim oblicima. Još krajem 19. i početkom 20. veka velike sile koristile su vojne baze i intervencije kako bi obezbedile pristup trgovinskim putevima, rudnicima i energentima, pa su tako britanske trupe ostale u Egiptu i posle formalnih sporazuma, upravo zbog kontrole Sueckog kanala, ključne rute za svetsku trgovinu. Slična logika pratila je i američke intervencije u Latinskoj Americi tokom 20. veka, kada su vojne operacije i politički pritisci često bili povezani sa interesima velikih kompanija iz oblasti voća, ruda ili nafte, zbog čega je i nastao izraz „banana republike“.

Jedan od najpoznatijih primera bio je puč u Iranu 1953. godine, kada su američke i britanske službe pomogle obaranje premijera Mohamada Mosadeka nakon njegove odluke da nacionalizuje iransku naftu i ugrozi interese zapadnih energetskih kompanija. Kasnije su ratovi u Iraku 2003. i Libiji 2011. dodatno učvrstili percepciju da su resursi često skrivena pozadina velikih intervencija, bez obzira na zvanična obrazloženja o bezbednosti ili demokratiji. Takođe, privatni interesi i državna politika sve češće deluju paralelno: energetske kompanije ostvaruju rekordne profite tokom kriza, dok države kroz sankcije, vojne saveze ili kontrolu ruta pokušavaju da oblikuju tržište u svoju korist.

Tokom 2026. godine taj obrazac postao je još vidljiviji, jer je posle sukoba sa Iranom pitanje energetske bezbednosti praktično potisnulo ranije dominantnu „zelenu agendu“ i planove o brzom smanjenju emisije štetnih gasova. Evropske države koje su do skoro govorile o ubrzanom napuštanju fosilnih goriva, sada ponovo otvaraju debate o dugoročnim ugovorima za gas i naftu, dok se na globalnom nivou vodi otvorena borba za kontrolu ruta, tankera i izvora energije.

Era neskrivene sile

Veza između vojne moći i energetskih interesa više se gotovo i ne prikriva, pa su ratovi, sankcije i kontrola transportnih pravaca koje smo pominjali, postali otvoreni deo globalne ekonomske strategije velikih sila. Poverenje među državama dodatno je urušeno i nakon eksplozija na gasovodu Severni tok 2022. godine, jer ni posle više istraga nije došlo do jasnog međunarodnog odgovora koji bi zatvorio pitanje odgovornosti. Sličan osećaj pravne nesigurnosti danas postoji i oko sankcija, sekundarnih kazni i blokada trgovine koje pojedine države vide kao legitimno političko sredstvo, dok ih druge smatraju ekonomskim pritiskom van okvira međunarodnog prava.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš upozorio je da  kriza na Bliskom istoku „guši globalnu ekonomiju“, gde međunarodne institucije sve teže uspevaju da obuzdaju sukobe velikih sila. Upravo zato se u stručnim krugovima sve češće govori da se međunarodni odnosi vraćaju logici 20. veka, samo uz moderne tehnologije, globalne berze i multinacionalne kompanije.

Profesor međunarodnih odnosa Džon Miršajmer više puta je upozoravao da velike sile, kada procene da su im vitalni interesi ugroženi, prvenstveno vode računa o očuvanju moći i dominacije a ne o univerzalnim pravilima. Zbog toga deo analitičara smatra da svet ulazi u eru svojevrsnog „legalizovanog razbojništva“, u kojoj se politički i vojni pritisci više ne skrivaju iza univerzalnih principa, već se otvoreno pravdaju – nacionalnim interesom i ekonomskom bezbednošću.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net