RAT U IRANU KAO ISPIT ZA MUSLIMANSKE DRŽAVE

Sjedinjene Američke Države napale su Iran 28. februara, nadajući se brzoj kapitulaciji islamske republike. Smatrali su da bi sledeći korak mogao da bude parčanje zemlje u manje entitete i kontrolisanje energenata za svoju korist, a protiv Kine. Na taj način, oni bi utvrdili svoju moć u regionu i obezbedili neophodne investicije vredne stotine milijardi dolara iz budžeta zalivskih kraljevina. Američka panika, izazvana dedolarizacijom nafte, a time i budućim smanjenjem američke ekonomije, nagnala ih je na nepromišljene poteze. Smatrali su da će Iran reagovati na najpovoljniji način za američke potrebe i da će pobeda biti munjevita. Međutim, Iran nije napao samo američke vojne baze u okruženju, nego i različite infrastrukture, pogone i naftne terminale u regionu. Pored uništavanja naftne infrastrukture, Iran je zatvorio i Ormuski prolaz, čime je čitav region doveo u ekonomsku krizu neviđenih razmera.

Američki napad na Iran doveo je u opasnost ekonomiju zemalja regiona i dao krila projektu Velikog Izraela koji bi bio stvoren oduzimanjem teritorija šest okolnih država

Pakistan i Turska

Rat u Iranu, posredno, vrši strateški pritisak na sunitski svet u širem regionu, ali srž problema leži u zemljama Persijskog zaliva. Iranska strategija, nekontrolisano američko prisustvo, rastući projekat Velikog Izraela i njegova veoma problematična budućnost, guraju određene regionalne sile, obično u konkurenciji, da pronađu zajednički jezik.

Tako su i započeli razgovori između Turske, Egipta, Saudijske Arabije i Pakistana kako bi se pronašao put za njihove "zajedničke interese". U pitanju je geopolitički odgovor na trenutno istorijsko prelaženje ka novom svetskom poretku, ali ne i stvaranje sunitskog NATO pakta. Ovaj pokret je zanimljiv jer se zasniva na objektivnoj dinamici i može da ima srednjoročne i dugoročne posledice. Grupa broji oko 400 miliona ljudi i svi su muslimani.

Pakistan je nuklearna sila sa blizu 200 nuklearnih bojevih glava i vojnim sporazum o saradnji sa Saudijskom Arabijom. Trenutno je u otvorenom sukobu sa Avganistanom, a ima istorijske nesuglasice sa Indijom koja je sve više povezana sa Izraelom. Nedavno je Pakistan nastavio diplomatski dijalog sa Bangladešem, a sa Kinom održava vrlo prijateljske odnose. Posle Irana, Pakistan ima najveću šiitsku populaciju i nedavno izjavio da će na upotrebu atomske bombe Izraela protiv Irana, oni odgovoriti atomskim udarom na Izrael.

Turska je članica NATO-a, mada ima sopstvenu spoljnu politiku koja se povremeno udaljava od planova atlantskog pakta. Poseduje jednu od najvećih kopnenih vojski na svetu, a svakako najveću u regionu. Turska je vrlo je nezadovoljna američkim pozivima za podršku Kurdima i još više rastućim ambicijama Izraela. Neguje dobre odnose sa Iranom, podržava Muslimansku braću i Hamas, i održava veoma bliske odnose sa Katarom.

Zajedno sa Egiptom i Pakistanom, Turska se plaši da bi mogla da bude skrajnuta projektom "Pamučni put", ekonomskim koridorom Indija-Bliski istok-Evropa. Ovaj strateški, infrastrukturni i trgovinski projekat pokrenule su, 2023. godine u Nju Delhiju, zemlje članice G20, a predvode ga Sjedinjene Države, Indija i Evropska unija. Cilj je da se poveže Indija sa Evropom preko Bliskog istoka, nudeći alternativu kineskoj inicijativi "Pojas i put".

"Pamučni put" i Veliki Izrael

"Pamučni put" počinje morem u Indiji, železnicom prelazi Ujedinjene Arapske Emirate i Saudijsku Arabiju, stiže do Izraela, a zatim morem nastavlja ka Evropi, sa terminalima u Italiji. Cilj projekta je da smanji ekonomsku zavisnost od Kine, da stvori alternativu Sueckom kanalu, manje bezbednom zbog tenzija u Crvenom moru i da ubrza trgovinu između Azije, Bliskog istoka i Evrope. Infrastruktura obuhvata železnice, luke, podmorske kablove za prenos podataka i elektroenergetske mreže.

Egipat je, za razliku od Turske, glavni neprijatelj Muslimanske braće. Održava istorijske vojne veze sa Sjedinjenim Državama i očigledno ne odobrava novo širenje Izraela, kao ni strateški savez "Pamučni put". Inače, Egipat se nalazi u odličnim odnosima sa Saudijskom Arabijom.

Saudijska Arabija, dom svetih mesta islama (Meka, Medina), lider je naftnih monarhija. Ima dobre odnose sa Kuvajtom i Bahreinom, ne preterano dobre odnose sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i ne uvek prijateljske odnose sa Katarom.

Saudijska Arabija i zalivske kraljevine glavni su gubitnici u tekućem sukobu. Mada su Saudijci najmanje pogođeni iranskim raketama i dronovima, šteta koju im je naneo rat je ogromna. Zato se Saudijska Arabija nalazi usred krupne strateške dileme. Istorijski bliski saveznik Sjedinjenih Država, ona ne nalazi ikakvo opravdanje za američki napad na Iran, zemlju sa kojom je, kineskim posredovanjem, ostvarila značajan diplomatski napredak 2023. godine. Saudijcima, koji finansiraju jemenske sunite, trn u oku su Huti, kao i svo ostalo šiitsko stanovništvo na obalama gde se nalaze terminalne stanice.

Saudijska Arabija je u srcu strategije "Pamučnog puta" i preusmeravanja gasovoda iz Zaliva na mediteransku obalu Izraela. Međutim, plan Velikog Izraela, koji bi uzeo deo saudijskih teritorija i zabrinutost zbog sukoba Izraelaca i Sirijaca u Libanu, naterali su Saudijce da preispitaju svoje strateške prioritete. Saudijska Arabija je saveznik Pakistana i trudi se da održi određenu sliku o sebi u muslimanskom svetu. Međutim, njen pasivan, a može se reći i saučesnički stav prema Izrealu u masakru Palestinaca oslabio im je uticaj u muslimanskom svetu.

Uništena reputacija zalivskih kraljevina

Sve navedene zemlje imaju neke zajedničke osnove i neke tačke sukoba. Međutim, pritisak događaja mogao bi da poništi ono što je zajedničko i da ojača trvenja. Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati, zajedno sa Iranom, članovi su BRIKS-a. Turska razmatra pristup, kao i Pakistan koji bi želeo da se pridruži, ali Indija okleva da dâ svoj pristanak.

Vrlo brzo, po američko-izraelskom napadu na Iran, Saudijci i drugi Arapi iz Zaliva postali su svesni da oni predstavljaju manje vredne pione u američkom strateškom planiranju. Izraelska arogancija i želja za otimanjem velikih delova susednih država ugrozili su predviđene sporazume zajedničkog projekta "Pamučni put". S druge strane, postoji ekonomska, finansijska i materijalna katastrofa koja će imati posledice decenijama. Tako, Sjedinjene Države računaju na nestrpljenje i strah zalivskih monarhija, ne bi li ih upotrebili u porobljavanju Irana.

Geopolitika današnjeg prelaznog perioda od američke hegemonije ka svetskoj multipolarnosti ne bi trebalo da se bavi samo velikim silama, već i srednjim i regionalnim silama. Za sada, u međunarodnim odnosima, srednje i regionalne sile najčešće su potcenjene, što je vrlo problematično za strateško planiranje. Šteta po reputaciju zalivskih monarhija i okolnih muslimanskih država,  prouzrokovana američkom agresijom, prilično je potcenjena.

Razgovor o jedinstvu u različitosti uvek je složen, posebno u ovim krajevima. Čini se da bi pokretačka snaga iza ovih razgovora mogla da bude Turska, koja pored vojne moći ima i geopolitičke pretenzije. Međutim, tok i trajanje sukoba odrediće da li će potencijalna saradnja uspeti da prevaziđe istorijska suparništva.