KAKO SMO DOVDE DOŠLI: DA LI SE STEŽE OBRUČ OKO KUBE

Kuba se ponovo našla u centru geopolitičke oluje. Administracija Donalda Trampa pooštrila je sankcije, zapretila carinama zemljama koje snabdevaju ostrvo naftom i praktično presekla poslednje energetske kanale ka Havani. U zemlji koja već šest decenija živi pod embargom, to znači nestašice struje, prazne prodavnice i sve veći pritisak na stanovništvo. Pitanje koje se sada postavlja nije samo koliko dugo Kuba može da izdrži, već i da li se iza nove strategije Vašingtona krije pokušaj da se postojeći poredak u Havani potpuno slomi. Reakcije Moskve, Pekinga i Latinske Amerike ukazuju da ova kriza ima potencijal da preraste u geopolitičku tenziju globalnih razmera, ali ipak ne odaju nikakve naznake eventualnih načina na koje bi Kuba mogla da se izvuče bez većih turbulencija.

Povratak izginulih kubanskih vojnika uz počasti, u Havanu iz Venecuele, posle otmice Madura (foto https://www.aljazeera.com/news/2026/1/31/president-diaz-canel-slams-trumps-bid-to-suffocate-cuba-economy)

Nova strategija Vašingtona

Administracija predsednika SAD pooštrila je pritisak na Kubu u poslednjih nekoliko nedelja do nivoa koji mnogi doživljavaju kao direktnu strategiju za promenu tamošnjeg režima. Tramp je potpisao uredbu kojom je proglasio „nacionalnu vanrednu situaciju“ oko Kube i najavio uvođenje carina na uvoz iz zemalja koje snabdevaju ostrvo naftom, što je jasno usmereno na presecanje najvažnijih energetskih linija koje su ostale Havani.

Ovaj potez usledio je ubrzo nakon vojne akcije SAD u kojoj je 3. januara uhapšen venecuelanski predsednik Nikolas Maduro, što je dugo bile najvažniji izvor nafte za Kubu a američki zvaničnici otvoreno su poručili da će prekid tih isporuka dodatno „gurnuti Kubu u kolaps“. Iako Tramp u javnim obraćanjima ne govori eksplicitno o invaziji, on je poručio da će „Kuba vrlo brzo propasti“ i sugerisao da režim u Havani mora da „napravi dogovor pre nego što bude prekasno“, ne precizirajući šta bi taj dogovor tačno podrazumevao.

Pored pretnje carinama, Vašington je u svojim saopštenjima optužio Kubu za navodne veze sa državama i grupama koje smatra „pretnjama nacionalnoj bezbednosti“, što je dodatno naznačeno u izvršnoj naredbi. Reakcija Havane bila je oštra: kubanski ministar spoljnih poslova osudio je američke mere kao pokušaj da se narodu nametnu „ekstremni uslovi života“ i optužio SAD za agresiju i kršenje međunarodnog prava.

Predsednica Meksika Klaudija Šejnbaum (foto, https://www.youtube.com/watch?v=1Gr0pon64HU)

Istovremeno, Meksiko se našao u neprijatnoj situaciji, budući da je od 2025. bio jedan od poslednjih pouzdanih dobavljača nafte Kubi, ali je pod pritiskom Vašingtona smanjio isporuke, iako je meksička predsednica Klaudija Šejnbaum naglasila da odluke o snabdevanju donosi „suvereno“ a ne u pogledu na SAD. Venecuela, sada bez Madura i pod udarom američkih sankcija, oštro je osudila carine kao „kaznene“ mere koje će samo produbiti humanitarnu krizu na Kubi.

Šef kubanske države Migel Diaz-Kanel pozvao je stanovništvo da izdrži i odbacio svaku ideju o pregovorima dok god se ne poštuju suverenitet i međunarodno pravo, insistirajući da ostrvo neće popustiti pred ekonomskim pritiscima.

Ovaj niz poteza i reakcija jasno pokazuje da Trampova administracija ne gleda na sankcije samo kao na sredstvo ekonomske kontrole, već ih koristi kao instrument da dodatno oslabi postojeće saveznike Kube i potencijalno otvori prostor za političke promene koje bi odgovarale američkim interesima.

Ulična prodavnica u Havani (foto, https://www.youtube.com/watch?v=rMEAFdVmTl0)

Od embarga do energetskog kolapsa

Kubi se poslednjih decenija neprestano meri uspeh i opstanak kroz prizmu američkog embarga koji Sjedinjene Države sprovode još od 1960. godine. Potpuni trgovinski embargo ostao je osnovni stub tenzijа u odnosima Vašington-Havana od 1962. Taj embargo, zakonski učvršćen 1992. i 1996, dugo je ograničavao ogromnu većinu trgovine i investicionih mogućnosti ostrva, prisiljavajući ga da traži partnere izvan američko-kanadskog ekonomskog prostora.

U vreme Hladnog rata Kuba je bila blisko vezana za Sovjetski Savez koji ju je snabdevao jeftinom naftom, hranom i kreditima u zamenu za šećer i političku lojalnost Moskvi, ali se ta podrška urušila raspadom Sovjetskog Saveza 1991. godine, što je dovelo do duboke ekonomske krize. Nakon toga, Havana je tražila nove saveznike: tokom 2000-ih i 2010-ih Venecuela pod Hugom Čavezom igrala je ključnu ulogu kroz dogovor po kojem je Karakas isporučivao desetine hiljada barela nafte dnevno po povoljnim uslovima, u zamenu za medicinsku, obrazovnu i stručnu pomoć Kube. Osim Venecuele, Rusija je nastavila da povremeno pomaže Kubi u snabdevanju energentima i kroz sporazume o isporuci nafte, dok je Kina postala značajan trgovinski partner u drugim sektorima, posebno u infrastrukturi i investicijama, ali nijedna od ovih zemalja nikada nije potpuno nadomestila onaj obim podrške koji je ostrvo imalo od Sovjetskog Saveza.

Energija i gorivo, međutim, ostali su tačka najveće ranjivosti: od 2015. godine količine nafte koje Venecuela isporučuje Kubi su postepeno opadale a intenziviranje američkih sankcija i prekidi u isporukama posle hapšenja Madura u januaru 2026, dodatno su smanjili dolazak energenata. Do kraja ovog meseca, Havana je ostala na izuzetno malim rezervama nafte, što je prouzrokovalo ozbiljne probleme i ugrozilo vitalne usluge poput medicinskih i vodosnabdevanja.

U tom istorijskom kontekstu, ekonomski model Kube ostao je zavistan od spoljne pomoći i izmene savezništava a domaća proizvodnja nikada nije dostigla nivo samoodrživosti zbog kombinacije embarga, ograničenog pristupa kapitalu i resursima, kao i centralizovane kontrole ekonomije. Kuba je izgradila snažnu državnu kontrolu nad ekonomijom i društvom, oslanjajući se na kolektivne mehanizme i državni sektor, ali je ta struktura istovremeno ograničavala fleksibilnost i sposobnost brzog prilagođavanja na promene u međunarodnim odnosima i globalnim tokovima energenata. Ostrvo se sada suočava sa najtežim energetskim i ekonomskim izazovom u modernoj istoriji.

Nestašice goriva su počele, Havana 29. januar (https://www.youtube.com/watch?v=rMEAFdVmTl0)

Šta čeka Kubu

Kuba se sada nalazi na ivici velike humanitarne i ekonomske krize, jer ima zalihe nafte, prema procenama, za još samo 15 do 20 dana ako dotok energenata ne bude obnovljen, što je već dovelo do nestanaka struje, praznih rafova u prodavnicama i sve težeg života za obične ljude. Stanovništvo se suočava sa restrikcijama osnovnih usluga, dok je kubanski predsednik proglasio međunarodnu vanrednu situaciju.

Iako su Venecuela i Meksiko osudili ovakvo američko maltretiranje Kube, mala je verovatnoća da će uspeti da na bilo koji način realno pomognu ostrvu isporukama nafte.

Rusija je na kritike Vašingtona odgovorila upozorenjima da ekstremne mere predstavljaju kršenje međunarodnog prava, ali konkretnih naftnih pošiljki koje mogu da nadoknade deficit – nema. Iako dugogodišnji poslovni partner Kube u drugim sektorima, Kina teško da bi ovde mogla da uskoči, pa Kubi kao jedina opcija ostaju krediti ili posredovanje pri nabavci energenata, što je opet ograničeno zbog sve veće američke blokade.

Za stanovništvo to znači da bi se teškoće mogle produbiti: struja će nestajati u dužim periodima, problemi u transportu i zdravstvenom sistemu biće sve češći, porašće i cene osnovnih namirnica, što su već znaci koje pominju izveštaji sa terena, i to u zemlji u kojoj je stanovništvo jedva i do sada moglo da podmiri osnovne životne potrebe. Mnogi stručnjaci smatraju da bi potpuni prekid dotoka energije mogao da izazove masovne proteste ili povećano nezadovoljstvo, ali je realno očekivati i da režim ostane na svom kursu, jer direktna promena vlasti spolja bez vojne intervencije deluje malo verovatno zbog rizika od šire regionalne destabilizacije. (Mada je i u to, danas, teško zakleti se, naročito posle otmice Madura.)

Sa stanovišta međunarodnih odnosa, ako se kriza produbi, to bi pojačalo tenzije i između SAD i njihovih saveznika koji ukazuju na humanitarne posledice, ali i prema Rusiji i Kini koje vide ovo kao novi primer blokiranja suverenih država.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.