Njujork tajms: Trampov napad na Venecuelu nezakonit i nerazuman

Američki predsednik već nekoliko meseci raspoređuje značajne vojne resurse na Karibima kako bi izvršio pritisak na Venecuelu. Do sada je koristio te resurse – nosač aviona, najmanje sedam drugih ratnih brodova i 15.000 američkih vojnika – da ilegalno napadne male brodove koji su, prema njegovim rečima, prevozili drogu. Ovog vikenda, Donald Tramp je odlučio da ide mnogo dalje: kidnapovao je predsednika Venecuele Nikolasa Madura u onome što on naziva „napadom velikih razmera“ na zemlju.

Mora se priznati da Maduro nije simpatičan čovek. Na čelu autoritarnog i represivnog režima, on već nekoliko godina doprinosi destabilizaciji Amerike.

Međutim, ako nas američka spoljna politika tokom poslednjeg veka nečemu uči, to je da vrlo često pokušaji svrgavanja čak i najodvratnijih režima samo pogoršavaju stvari. U Avganistanu, Sjedinjene Države nisu uspele da uspostave stabilnu vladu za 20 godina. U Libiji su samo zamenile diktaturu fragmentiranom državom. Danas, tragične posledice rata u Iraku 2003. godine i dalje progone Ameriku i ceo Bliski istok. Možda su još ubedljiviji primeri u našem slučaju sporadične destabilizujuće akcije Sjedinjenih Država u latinoameričkim zemljama, posebno u Čileu, Kubi, Gvatemali i Nikaragvi, u pokušajima svrgavanja vlada silom.

Zvanični razlog za trenutni američki vojni avanturizam je borba protiv „narkoterorizma“. Vlade su oduvek volele da optužuju neprijateljske vođe za terorizam kako bi opravdale svoje oružane intervencije. Ova optužba je posebno apsurdna u ovom slučaju, s obzirom na to da Venecuela nije glavni proizvođač fentanila ili bilo koje druge droge odgovorne za nedavnu epidemiju predoziranja u Sjedinjenim Državama i da, iako zaista proizvodi kokain, on je prvenstveno namenjen Evropi. Takođe, vredi podsetiti da je, dok je torpedovao venecuelanske brodove, Tramp pomilovao i Huana Orlanda Ernandeza koji je vodio ogromnu mrežu trgovine drogom tokom svojih godina kao predsednik Hondurasa, između 2014. i 2022. godine.

Pravi razlog za ove napade na Venecuelu verovatno leži u nedavnoj Strategiji nacionalne bezbednosti. Trampova administracija otvoreno izjavljuje da Sjedinjene Države imaju pravo i nameru da dominiraju Latinskom Amerikom:

„Nakon godina zanemarivanja, Sjedinjene Države će ponovo potvrditi i sprovesti Monroovu doktrinu (koja se protivi svakoj evropskoj intervenciji u američkim poslovima) kako bi obnovile svoju prevlast u Americi.“

U onome što ovaj dokument predstavlja kao „Trampovu posledicu“ doktrine, vlada planira da preraspodeli u američki region snage koje su trenutno stacionirane u svetu, uhapsi trgovce ljudima na otvorenom moru, upotrebi smrtonosnu silu protiv migranata i trgovaca drogom i potencijalno rasporedi još više američkih trupa u regionu.

Stoga, Venecuela izgleda kao prva zemlja koja je postala žrtva ovog opasnog i ilegalnog novog imperijalizma. Delujući bez međunarodnog legitimiteta, pravnog osnova ili domaće podrške, Donald Tramp rizikuje da ide na ruku autoritarnim liderima u Kini, Rusiji i drugde koji žele da dominiraju nad svojim susedima. Štaviše, čini se da oživljava američku oholost koja je dovela do invazije na Irak 2003. godine.

Kada je bio predsednički kandidat, činilo se da Tramp razume opasnosti od prekoračenja vojne moći. On je 2016. godine bio jedan od retkih republikanskih lidera koji je osudio apsurdnost rata u Iraku Džordža V. Buša, a 2024. godine svečano je proglasio: „Neću započeti rat. Završiću ratove.“

Danas, Tramp pravi zaokret. I krši američki zakon. Prema Ustavu SAD, Kongres mora da odobri svaki ratni čin. Istina, američki predsednici imaju tendenciju da pomeraju granice ovog pravila. Ali čak je i Buš tražio i dobio odobrenje Kongresa za svoju invaziju na Irak, i od tada, predsednici koji su izvodili napade dronovima protiv terorističkih grupa i njihovih saveznika uvek su se pozivali na zakon iz 2001. godine kojim se od napada 11. septembra odobrava upotreba sile.

Tramp, sa svoje strane, nema ni trunke pravnog opravdanja za napad na Venecuelu. On nije tražio odobrenje Kongresa, nesumnjivo delimično i zbog toga što zna da pravac u kom vodi zemlju nije po volji svima, čak ni unutar njegove sopstvene stranke. Senatori Rend Pol i Lisa Murkovski, kao i predstavnik Tomas Masi, svi republikanci, podržali su zakon kojim bi se ograničile vojne operacije koje bi Tramp mogao da sprovede protiv Venecuele.

Ovi napadi takođe krše međunarodno pravo. Uništavanjem malih brodova koje optužuje za učešće u trgovini drogom, on je ubijao ljude jednostavno zato što bili osumnjičeni da su počinili zločin i nije im ostavio nikakvu šansu da se brane. Ženevske konvencije iz 1949. i svi kasniji glavni ugovori o ljudskim pravima izričito zabranjuju ovu vrstu vansudskog ubistva. Takođe i američki zakon.

Pored ovih pravnih argumenata, koji su najvažniji, postoji i jedan hladno pragmatičan argument: ove vojne operacije štete interesima američke nacionalne bezbednosti. Za poređenje, uzmimo slučaj koji se najmanje loše završio: invazija na Panamu, koju je predsednik Džordž H. V. Buš organizovao pre tačno 36 godina, dovela je do svrgavanja diktatora Manuela Norijege i pomogla Panami da krene demokratskim putem. Neka bude tako. Ali dva slučaja se u mnogo čemu razlikuju. Panama je, zapravo, mnogo manja zemlja, gde su američke vlasti i trupe već delovale decenijama zbog strateškog značaja Panamskog kanala.

U Venecueli, rizik od haosa izgleda mnogo veći. Generali koji podržavaju Madura neće nestati preko noći. Neće predati vlast Mariji Korini Mačado, vodećoj figuri opozicije i dobitnici Nobelove nagrade za mir, čiji je pokret, kako se kaže, pobedio na poslednjim predsedničkim izborima u zemlji 2024. godine (Maduro tvrdi da je on pobedio).

Trampov krstaški rat rizikuje da pokrene talas nasilja u Venecueli. S jedne strane, mogao bi da podstakne Nacionalnooslobodilačku vojsku, kolumbijsko revolucionarno levičarsku grupu čvrsto uspostavljenu u zapadnoj Venecueli, da raširi svoje nasilje širom zemlje. S druge strane, verovatno će ohrabriti „kolektivos“, paravojne organizacije koje gravitiraju oko venecuelanske diktature.

Takvi nemiri u Venecueli imali bi značajne posledice po svet: mogli bi destabilizovati globalna tržišta energije i hrane, a takođe i pogoršati migracione tokove širom Amerike.

Nadajmo se da će ishod trenutne krize biti manje mračan nego što se pribojavamo. Međutim, sve ukazuje na to da će Trampov vojni avanturizam pogoršati patnje Venecuelanaca, pogoršati nestabilnost u regionu i trajno oštetiti američke interese širom sveta. Za sada je jedno sigurno: Trampov rat krši i američko i međunarodno pravo.

Objavljeno na: https://www.nytimes.com/2026/01/03/opinion/venezuela-attack-trump-us.html