KAKO SMO DOVDE DOŠLI: VAŠINGTON NAPUŠTA EVROPU I NATO?

Rasprava o ulozi SAD u Evropi dostigla je ovog meseca novu fazu: u Kongresu su se pojavile inicijative kojima se sugeriše da Sjedinjene Države treba da preispitaju svoj status u NATO, dok administracija Donalda Trampa sve više stavlja naglasak na „vraćanje kući“ američkih trupa sa zapadnog Balkana, posebno iz baze Bondstil u Kosovu. Iako zvaničnici, poput američkog državnog sekretara Marka Rubia, javno poručuju da SAD ostaju u NATO - ako se Evropa više angažuje, izveštaji iz diplomatskih krugova ukazuju na to da se vojna i politička podrška kontinentalnoj odbrani sve više posmatra kroz prizmu američkih prioriteta prema Aziji i drugim težištima.

U evropskim prestonicama to doživljavaju kao nagoveštaj strateškog preusmerenja a ne kao institucionalnu sigurnosnu garanciju, što podstiče  raspravu o tome da li je post-hladnoratovski poredak zasnovan na američkom vojnom prisustvu, prešao u novu eru nesigurnosti.

Američka politika: od saveznika do pregrupisavanja

U poslednja dva meseca američka spoljna politika pokazala je jasne pomake: administracija Donalda Trampa objavila je novu nacionalnu bezbednosnu strategiju koja snažno naglašava da je „Amerika na prvom mestu“ i postavlja rok Evropi da preuzme veći deo konvencionalne odbrane do 2027. godine. Na Kapitol Hilu su se pojavile i konkretne inicijative, poput predloga zakona republikanca Tomasa Masieja, koje otvoreno predlažu da SAD preispitaju svoje članstvo u NATO i preusmere resurse na domaću odbranu. Istovremeno, iz administracije stižu signali o smanjenju broja američkih trupa u Evropi; u medijima se pominjalo povlačenje do 20.000 vojnika kao deo šire revizije prisustva.

Paralelno s tim, u javnosti su se pojavile i ideje o novim, širim formatima saradnje. Navodno se raspravlja i o „pandan-savezu“ G7 u kojem bi neke zemlje, pa i Rusija, mogle imati drugačiji status, što dodatno zbunjuje evropske saveznike. Ovakve inicijative tumače se u Bruselu kao signal da Vašington želi da redefiniše globalne saveze i da više neće automatski preuzimati ulogu garantne sile za evropsku bezbednost. Agencije su izvestile da su mnoge evropske prestonice iznenađene brzinom kojom se traže konkretni pomaci i da smatraju postavljen rok za evropsku samostalnost – nerealnim.

U praksi, ta kombinacija (strategijski dokumenti, zakonske inicijative i retorički pritisci), već je podstakla burne debate u evropskim glavnim gradovima o tome da li i kako ubrzano graditi sopstvene odbrambene kapacitete. Analitičari upozoravaju da bi, ukoliko SAD zaista započnu povlačenje ili značajnije smanje prisustvo, Evropa morala da ubrza ulaganja u tehnologiju, logistiku i industriju za koju do sada nije bila spremna. Na Balkanu i u zemljama koje zavise od američkog bezbednosnog oslonca, najava mogućeg smanjenja američkih snaga već se doživljava kao potencijalna promena bezbednosne arhitekture, ostavljajući otvoreno pitanje šta će to značiti za lokalnu politiku i saveze.

Ukupno gledano, signal koji stiže iz Vašingtona jeste jasan: Amerika premešta fokus i očekuje od Evrope da preuzme više odgovornosti, ali način i tempo te tranzicije ostaju sporna pitanja koja bi mogla, ukoliko se brzo ne reše, da izazovu ozbiljan vakuum poverenja između SAD i evropskih partnera.

Evropski oprez i promena paradigme

Evropski lideri su na najave o mogućem smanjenju američkog prisustva i idejama o povlačenju iz NATO odgovorili oprezno, ali jasno, da se Evropska unija mora pripremiti da preuzme veću odgovornost za sopstvenu bezbednost. Nedavno je nemački ministar spoljnih poslova izjavio da „Evropa više ne može da računa isključivo na tuđu zaštitu“ i da je neophodno ubrzano ulaganje u zajedničke odbrambene kapacitete. U Parizu, predsednik je naglasio da „EU mora govoriti jednim glasom“, posebno kada se radi o strateškim odlukama koje utiču na čitav kontinentalni bezbednosni okvir. Na nedavnoj sednici Saveta bezbednosti EU izražena je zabrinutost da bi ishitrene američke promene kursa mogle stvoriti vakuum koji bi druge globalne sile mogle da popune, uključujući Rusiju i Kinu. Evropski parlament je usvojio rezoluciju kojom se poziva na ojačanu saradnju u odbrambenoj industriji i veću interoperativnost vojnih snaga, ali i upozorava na potrebu da se zadrži konzistentna transatlantska veza.

U javnim nastupima, više zvaničnika je istaklo da NATO ostaje „temelj evropske bezbednosti“, ali da njegova budućnost mora da bude zasnovana i na evropskim kapacitetima a ne samo na američkom angažmanu. Francuski predsednik je, na primer, predložio pojačani budžet za zajedničke snage do kraja 2026, uz naglasak na autonomnu evropsku protivvazdušnu odbranu, konkretan korak koji bi smanjio zavisnost od američkih sistema. U Rimu se razgovara o „strateškoj autonomiji“ kao konceptu koji uključuje sposobnost EU da reaguje samostalno na krize bez direktnog naređenja iz Vašingtona. Ove inicijative pokazuju da se paradigma u Briselu menja: od kolektivnog oslanjanja na SAD ka sopstvenoj vojnoj i političkoj snazi.

Ipak, oprez ostaje: mnoge članice EU još se oslanjaju na američko nuklearno i konvencionalno prisustvo kao ključne bezbednosne karike. Zato je evropska strategija danas „dualna“ uz jačanje sopstvenih kapaciteta i pokušaj da se transatlantske veze sačuvaju, čak i dok se krajnja vizija te veze preispituje i redefiniše u svetlu promenjenih globalnih okolnosti.

Šta to znači za svet i Balkan

U globalnom kontekstu, ovakav zaokret Vašingtona označava ulazak u fazu nestabilnog multipolarnog poretka, u kojem se savezništva redefinišu brže nego što institucije mogu da se prilagode. Upravo tu se uklapa i pitanje kako smo dovde došli, jer današnje pukotine u odnosima Zapada nisu nastale preko noći, već su rezultat dugog niza političkih odluka i propuštenih prilika. Ako SAD zaista smanje ili preusmere svoje bezbednosno prisustvo u Evropi, otvoren prostor popunjavaće drugi akteri, pre svega Rusija i Kina, ali i regionalne sile sa sopstvenim interesima. Balkan se u tom scenariju ponovo nameće kao osetljiva zona, gde svaka promena globalne ravnoteže ima neposredne posledice.

Za zemlje regiona, uključujući Srbiju, to znači jači pritisak da se strateški opredeli u trenutku kada su veliki centri moći međusobno razmaknuti i neusklađeni. Slabljenje jasne američke linije unutar NATO može dodatno zakomplikovati odnose između EU i Zapadnog Balkana, posebno u pogledu proširenja i bezbednosnih garancija. Istovremeno, evropska nesigurnost može dovesti do toga da Brisel postane tvrđi u političkim zahtevima, ali slabiji u ponudi konkretnih podsticaja. U takvom okruženju, Balkan ponovo postaje prostor u kojem se prelamaju globalni interesi – ne kao prioritet, već kao posledica šireg kombinovanja svetske moći.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.