KAKO SMO DOVDE DOŠLI: EVROPA TRAŽI NASTAVAK RATA U UKRAJINI?

Dok većina evropskih prestonica poručuje da želi mir, iz Vašingtona kulja diplomatija iza zatvorenih vrata. Navodni predlog o okončanju rata sa Rusijom – plan od 28 tačaka sa teritorijalnim ustupcima i američkim bezbednosnim garancijama za Kijev – pripreman je, prema medijskim navodima, tokom oktobra i novembra, bez ikakvog učešća Evropske unije. Ta činjenica jasno pokazuje da EU više ne samo da nije glavni pregovarač, već je skrajnuta na marginu globalne politike. Čim je dokument procureo u javnost, postalo je očigledno da sudbina evropskog rata više ne zavisi od institucija u Evropi. Umesto toga, o budućnosti kontinenta razgovaraju Vašington i Moskva, uz nerazumevanje i vidljivu frustraciju u Briselu.

Kako EU da objasni činjenicu da upravo sada, posle više od tri godine sukoba, Brisel deluje odsutno u najvažnijem procesu na sopstvenom tlu? Pritom, EU ostaje jedan od najvećih finansijera Ukrajine, sa paketima koji se mere desetinama milijardi evra, ali bez političkog uticaja koji bi pratio takav teret. Sve to otvara pitanje da li je Evropa zaista spremna da prihvati da joj neko drugi određuje sudbinu kontinenta. I da li sada stupa na scenu kao sila koja, uprkos možda dobrim namerama – ne određuje tok istorije, već ga samo prati.

Zašto Evropa nije za stolom

Očigledni signal da Evropa više ne određuje tempo diplomatskih inicijativa, pojavio se čim su u medije dospeli navodi o američkom nacrtu mirovnog plana za Ukrajinu, pripremljenom u uskom krugu oko Donalda Trampa. Prema onome što je dosad procurelo, predlog je sastavljen van formalnih kanala i bez učešća Evropske unije, dok je, kako se tvrdi, preliminarna verzija čak prosleđena Kijevu na uvid. Za EU je to oštar zaokret u odnosu na period od 2022. do 2024. godine, kada je bila ključni deo zapadnog fronta i najveći finansijski donator Ukrajine, sa paketima pomoći koji su u pojedinim godinama premašivali 20 milijardi evra. Uprkos tome, EU se sada suočava sa realnošću u kojoj joj je informacija o planu stigla tek kada je već procurela. Ovakav razvoj događaja otvara pitanje koliko je zapravo oslabljen evropski uticaj i zašto u Vašingtonu procenjuju da se sporazum može sklopiti i bez Brisela.

Jedan od razloga nalazi se u promeni američke administracije i signalu da nova Bela kuća želi da vodi spoljnopolitičke procese na sopstveni način, često kroz zatvorene sastanke i ograničene kanale komunikacije. Mediji već povlače paralele sa ranijim situacijama u kojima su se ključni razgovori između Vašingtona i Moskve vodili bez direktnog prisustva EU, uz podsećanje da je posle početka rata u Ukrajini prethodna američka administracija insistirala na otvorenoj koordinaciji celog zapadnog saveza. Tada su EU i NATO bili uključeni u svaki korak – od sankcija, preko vojne pomoći, do političkih pregovora. Razlika između tog perioda i današnje prakse drastična je i vidi se u tome što se sada, prema navodima iz više zapadnih medija, inicijative oblikuju u manjim, zatvorenim formatima. Dok Vašington time želi da izbegne „šumove u komunikaciji“ i ubrza proces, Evropa strahuje da bi mogla da ostane po strani u odluci koja direktno utiče na bezbednost njenog kontinenta.

Geopolitički rizik za kontinent

Dok evropski lideri insistiraju na narativu da je „mir prioritet“, u pozadini se sve češće postavlja pitanje šta bi pojedine članice zaista mogle da izgube okončanjem rata i šta bi, paradoksalno, mogle da dobiju njegovim nastavkom. U analitičkim krugovima se navodi da pojedine države imaju interes u testiranju sopstvenih odbrambenih sistema, sklapanju višegodišnjih ugovora sa vojnom industrijom i jačanju strateške saradnje sa SAD kroz zajedničke misije.

Rast vojne potrošnje u EU bio je rekordan još 2023. godine, kada je prema podacima Evropske odbrambene agencije dostigao više od 270 milijardi evra. U tom kontekstu, produženi konflikt obezbeđuje kontinuitet investicija i opravdava dalje naoružavanje, što nekim članicama donosi političku i ekonomsku korist. Ali istovremeno povlači i pitanje da li Evropa rizikuje da joj se dugoročna militarizacija vrati kao bumerang, kroz dalje urušavanje njenog moralnog kredibiliteta.

Istorijski posmatrano, EU je imala trenutke kada je njena politička snaga oblikovala globalne tokove – od procesa „stabilizacije“ Balkana devedesetih godina, preko ključne uloge u sklapanju nuklearnog sporazuma sa Iranom 2015, do izgradnje najvećeg trgovinskog bloka na svetu. Njena težina u međunarodnim pregovorima naročito se videla kada je nastupala jedinstveno, što je bilo presudno u periodima kada je mogla da utiče na bezbednost susednih regiona. Upravo zato se danas postavlja pitanje da li pojedine političke elite u EU veruju da bi povratak tvrde geopolitike, uključujući i nastavak rata u Ukrajini, mogao da vrati Evropi status nezaobilazne sile? Ideja da bi produženi konflikt ojačao evropski uticaj u globalnom rasporedu snaga sve češće se pojavljuje u analizama, ali i dalje ostaje duboko rizična i strateški upitna. Jer, ako je cena tog povratka pojačana nestabilnost kontinenta, onda je pitanje koliko je takav uticaj uopšte održiv u svetu koji se ubrzano menja.

Koje su posledice

Moskva nedeljama optužuje Brisel da zapravo priželjkuje nastavak rata, tvrdeći da EU time kupuje vreme, jača vojnu industriju i pokušava da povrati geopolitičku važnost koju je izgubila otkako ju je Vašington izmakao iz pregovaračkog procesa. Ako bi se ovaj narativ pokazao tačnim a rat se zaista nastavio, uprkos novom mirovnom predlogu, posledice bi bile takve da bi se Evropa sve dublje uvlačila u sukob, povećavajući finansijske izdvajanja, vojnu proizvodnju i političku zavisnost od NATO struktura. Istovremeno, rizikovala bi da se njena bezbednost dugoročno zasniva na trajnoj konfrontaciji sa Rusijom, dok bi društva unutar EU trpela ekonomski pritisak, migracione tokove i rast unutrašnjih političkih tenzija. Za Srbiju, takav scenario bi značio jače spoljnopolitičke pritiske, komplikovan energetski položaj, pa i ponovno otvaranje pitanja sankcija.

Druga mogućnost je da Evropa zapravo ne traži nastavak rata, već da se jednostavno nije snašla u novoj realnosti u kojoj se mir dogovara bez nje. Ako bi SAD i Rusija zaista postigle dogovor bez učešća EU, Brisel bi se suočio sa činjenicom da je najveći rat na evropskom tlu u ovom veku rešen bez evropskog glasa. To bi oslabilo kredibilitet zajedničke spoljne politike, potkopalo ulogu EU kao garanta stabilnosti u regionu i otvorilo prostor za nove podele među članicama.

U svakom slučaju, u ovakvim okolnostima, EU jedino i može da pokuša da povrati značaj tako što bi sama predložila jasnu, samostalnu mirovnu inicijativu (što je donekle već učinila), čak i ako njene šanse za uspeh nisu velike, jer bi time demonstrirala političku volju i stratešku autonomiju.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.