KAKO SMO DOVDE DOŠLI: TAJNI PLAN VAŠINGTONA I MOSKVE ZA KRAJ RATA U UKRAJINI

Dokument koji je, prema navodima više američkih i evropskih izvora, poslednjih nedelja kružio između Vašingtona i Moskve, predviđa najdalekosežnije ustupke Ukrajine od početka invazije: formalno odricanje od okupiranih istočnih oblasti, smanjenje vojske i ograničenje pojedinih tipova naoružanja, uz obećanje američkih bezbednosnih garancija. Brisel, tvrde diplomate, o svemu tome nije bio ni obavešten, što dodatno pojačava utisak da se plan krojio iza zatvorenih vrata i van okvira u kojem su Evropska unija, pa i sama Ukrajina, do sada učestvovale.

Tajno dogovaranje – strategija?

Plan je, navodno, kreiran po istoj matrici koju je Donald Tramp već koristio u Gazi, kada je zaraćene strane suočio sa paketom uslova koje su, na kraju, morale da prihvate.

Za pojedine analitičare, ta tajnost nije propust već deo šire strategije koju Vašington ponavlja još od Gaze: što manje aktera sedi za stolom – naročito onih koji imaju previše međusobno suprotstavljenih interesa, što bi se ovde odnosilo na EU – to je manja verovatnoća da će sporazum uopšte postati moguć. U praksi, to znači da Sjedinjene Države, koje su godinama prednjačile u retorici o suprotstavljanju Rusiji, sada navodno pregovaraju upravo sa Moskvom o modelu kojim bi se rat zaustavio, bez konsultacija sa ostatkom Zapada.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i dalje odbacuje bilo kakve teritorijalne ustupke i insistira na tome da je suverenitet neprikosnoven, dok stručnjaci upozoravaju da bi ovakav model „dogovora bez Evrope“ mogao da preoblikuje ne samo ishod rata, već i buduću raspodelu moći na celom kontinentu.

Konkretan plan ili „radni razgovori“

Prema procurelim informacijama, specijalni izaslanik SAD Stiv Vitkof i bliski savetnik ruskog predsednika Kiril Dmitrijev tokom proteklih meseci radili su na nacrtu dokumenta od 28 tačaka, u kome se predviđa da Ukrajina formalno prepusti deo teritorije Rusiji, pre svega oblasti u Donbasu, i prihvati ozbiljno smanjenje vojnih kapaciteta. U središtu predloga nalazi se široka demilitarizovana zona duž linije fronta, zabrana pridruživanja NATO i ograničavanje određenih kategorija naoružanja, dok bi Sjedinjene Države zauzvrat garantovale bezbednost Ukrajine u obliku koji podseća na NATO-kišobran, ali bez pune integracije.

Bela kuća tvrdi da je reč o „radnim razgovorima“, dok Kremlj poriče da postoji bilo kakav formalizovan sporazum. Ipak, sama činjenica da se o nacrtu uopšte govori, izazvala je snažne reakcije u evropskim prestonicama, gde lideri upozoravaju da su potpuno isključeni iz procesa koji bi, pod pretpostavkom da je verodostojan, mogao da preoblikuje bezbednosnu arhitekturu čitavog kontinenta. Zabrinutost je tim veća što bi takav model, ukoliko bude usvojen, označio prelazak sa dosadašnjeg kolektivnog pristupa Zapada na dvostrani dogovor dve sile, uz marginalizaciju EU. U diplomatskim krugovima sve se češće čuje procena da bi upravo ta dvostrana logika mogla da postane novi obrazac za rešavanje globalnih konflikata u eri Trampove administracije a što je scenario koji mnoge evropske vlade pokušavaju da izbegnu.

Istorijski kontekst

Rat u Ukrajini traje od februara 2022. godine, kada je ruska invazija dramatično promenila političku geometriju Evrope i gurnula odnose Moskve i Zapada na najniži nivo od kraja Hladnog rata. Od samog početka, diplomatija je funkcionisala u okvirima sankcija, isporuka oružja i međusobnog testiranja crvenih linija, dok su pregovori ostajali na marginama, više kao forma nego stvarna mogućnost. Vašington je tokom tri godine bio ključni oslonac Kijeva, dok je Moskva tvrdila da vodi „odbrambeni rat“ protiv širenja NATO i „zapadnog mešanja“ u postsovjetski prostor.

U poslednjim mesecima, međutim, postalo je očigledno da se američki pristup menja: od bezrezervne podrške Ukrajini ka modelu „kontrolisanog primirja“ koje bi, makar posredno, priznalo ruske dobitke na terenu. Navodni nacrt sa 28 tačaka potpuno menja okvir čitave priče. Rat se više ne posmatra kao proces koji će se završiti ukrajinskom pobedom, već kao kompromis u kojem bi Moskva zadržala deo zauzetih oblasti, dok bi Zapad pristao na politički trošak takvog ishoda da bi sprečio dugotrajniju i širu destabilizaciju.

Prema oceni stručnjaka, plan uopšte nije samo mirovni predlog, već potencijalni nacrt za novu svetsku ravnotežu. Ako bi bio prihvaćen, Rusija bi se ponovo potvrdila kao nezaobilazni akter u evropskoj bezbednosti, vrativiši se, između ostalog, i u organizacije poput G7, dok bi američke garancije Kijevu stvorile trajnu zavisnost Ukrajine od Vašingtona, ne više kao partnera u ratu, već kao tutora u miru.

Posledice po Evropu i Balkan

Ako bi se ovakav dogovor zaista doneo, posledice bi se odmah osetile na globalnoj sceni. Rusija bi dobila faktičku kontrolu nad delom teritorija istočne Ukrajine i makar prećutno priznanje svojih teritorijalnih zahteva. Time bi Moskva dobila priliku da se vrati u međunarodne ekonomske tokove, uz postepeno ukidanje sankcija i otvaranje vrata institucijama iz kojih je bila izopštena. Za Kremlj, to bi bio najveći geopolitički dobitak još od 2014.

Ukrajina bi, zauzvrat, dobila američke bezbednosne garancije, ali po cenu smanjene vojske i ograničenih odbrambenih kapaciteta. Takav scenario bi Kijev dugoročno učinio zavisnijim od Vašingtona i drugih velikih sila koje bi nadzirale sprovođenje sporazuma. To je i razlog zbog kog se već sada, prema pisanju pojedinih izvora, u Kijevu vodi intenzivna rasprava.

Za Evropsku uniju, posledice bi bile posebno teške. Ako je zaista izbačena iz procesa, EU bi ostala po strani ključnog mirovnog dogovora koji određuje bezbednosnu arhitekturu kontinenta. To bi otvorilo prostor SAD da se nametnu kao jedini arbitar a Evropu gurnulo u poziciju posmatrača, što dodatno potvrđuje njen pad uticaja u krizama koje se dešavaju u njenom neposrednom susedstvu.

Region Balkana bi takođe osetio promene. Stabilniji ishod u Ukrajini smanjio bi tenzije na evropskom tlu i doneo predvidljiviji bezbednosni okvir. Ali, istovremeno, poboljšanje odnosa između SAD i Rusije pokrenulo bi i pitanja ekonomske ravnoteže. Srbija bi se tu našla na specifičnom terenu, posebno zbog položaja NIS. Ako bi sankcije Rusiji počele da popuštaju, status NIS bi se menjao: kompanija bi mogla da povrati deo međunarodnog kredibiliteta, olakša finansijske operacije i smanji politički pritisak koji poslednje tri godine prati njeno poslovanje. Ali, istovremeno, takav rasplet bi otvorio i pitanje dugoročnih odnosa Beograda sa Vašingtonom i Briselom, jer bi popuštanje prema Moskvi promenilo i očekivanja Zapada ka državama koje pokušavaju da vode „balansiranu politiku“.

U najširem smislu, procurela dokumenta nagoveštavaju prekretnicu: moguć sporazum koji ne samo da utiče na ishod rata, već i redefiniše način na koji velike sile vode diplomatiju u 21. veku. Ako bude usvojen, biće to primer da je ponekad jedini način da se prekine sukob, upravo plan napravljen iza zatvorenih vrata, mimo očekivanih partnera i ustaljenih procedura. Ako ne bude, postaće još jedan dokaz koliko je međunarodni poredak postao nepredvidiv i koliko je postalo normalno da poverujemo i uzmemo zdravo za gotovo da su i ovakve stvari moguće.

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.