Italijansko sudstvo blokira premijerku Meloni: Sudije obustavile deportovanje migranata iz Italije u Albaniju
Godinu dana nakon pokretanja „plana za Albaniju“ - projekat italijanske premijerke je neuspeh – izveštava Alesandra Ziniti, reporter lista Republika koji je u gradu Gjaderu posetio jedan skoro prazni centar sa nekolicinom deportovanih migranata
(ilustracija, Italijanski list Republika, logo, foto, https://seeklogo.com/vector-logo/81444/la-repubblica#google_vignette)
U 14 časova, ispred tvrđave Gjader vlada jeziva tišina. Unutra takođe. Ni zvuk ne dopire iz skoro praznih ćelija: samo 25 od 830 raspoloživih mesta je popunjeno.
Godinu dana nakon početka „plana za Albaniju“ – opsesije Đorđe Meloni – migrantski centri, koje je osnovala i kojima upravlja Italija, sa druge strane Jadrana su - praktično pusti, jer su italijanski sudovi blokirali većinu transfera, smatrajući ih nezakonitim. Pritvorski centar za migrante deportovane iz Italije u luci Šengđin, namenjen za identifikaciju i registraciju tražilaca azila iz sigurnih zemalja i onih spašenih na moru, je prazan. Čak je i italijanska policija otišla.
Što se tiče centra za repatrijaciju Gjader, namenjenog za smeštaj migranata pre njihove deportacije, kroz njega je u protekloj godini prošlo samo 220 ljudi. Očekivano je bilo 3.000 mesečno. Neki od njih čak ni ne znaju da su u Albaniji. Projekat koji je pokrenula vlada Đorđe Meloni je potpuni neuspeh.
Ošamućeni pritvorenici
Otišli smo u Gjader, napušteni grad na albanskoj obali, da bismo Italijanima rekli šta naša vlada pokušava da sakrije. Činjenica je da vlada kategorično odbija da pruži bilo kakve informacije o stvarnom broju pritvorenika, kriterijumima za transfere iz italijanskih repatrijacijskih centara, procentu deportacija, ili čak o procedurama. Zato smo odlučili da neočekivano pozvonimo na interfon na armiranoj kapiji ovog betonskog giganta, okruženog vodom ispunjenim šancem, poput srednjovekovne tvrđave. Osim što ovde niko ne pokušava da pobegne.
Nekoliko pritvorenika koje srećemo uglavnom izgledaju ošamućeno. Neki su potpuno katatonični. Drže se „pod kontrolom“ psihotropnim lekovima, kao i u svim italijanskim pritvorskim centrima. Ima više čuvara i drugog osoblja nego pritvorenika. Pritvorenici nam se obraćaju iza rešetaka svojih ćelija.
“Živi zazidani”
Belem, Alžirac spašen na moru kod obale Sardinije i odmah pritvoren u pritvorskom centru Makomer na Sardiniji, prepričava:
„Nikada nisam kročio na kopno Italije. Doveli su me ovde bez ikakvog objašnjenja i još uvek, zapravo, ne znam gde sam. Imam ženu i decu u Alžiru, ali više nemam kontakt sa njima.“
Ahmed, Marokanac koji je živeo u Italiji deset godina, objašnjava: „Oduvek sam radio. Ja sam zidar. Moj šef mi je rekao da je uradio sve što je bilo potrebno da reguliše moj status, ali to nije istina. Zato su me uhapsili i doveli ovde.“
„Prvog dana, kada sam stigao, progutao sam žilet.“
Halid, Sirijac, dovoljno dugo živi u Italiji da zna o čemu priča:
„Ovde je gore nego da je nova 41. (veoma surov zatvorski režim koji se primenjivao posebno na mafijaške šefove), živi smo zazidani. Recite ljudima šta se ovde dešava!“
Sedamdeset pet „kritičnih incidenata“ je zabeleženo u jednoj godini, od čega 30 samo u poslednja tri meseca: gutanje žileta i baterija, pokušaj samoubistva, štrajk glađu.
“Migrantski centri u Albaniji su fijasko”
„Možemo samo da primetimo dugačak spisak nepotrebnih patnji“, žali se Rakele Skarpa, poslanica iz Demokratske stranke (levog centra) koja je takođe na licu mesta. „Kao i ogromno rasipanje javnog novca. Skoro 70% ljudi koji ovde stignu potom se vraća u Italiju jer sudije ne potvrđuju njihov pritvor. Oko trideset ljudi se vratilo se (u Italiju) zbog toga što su u lošem stanju. Ukupno, čini se da je samo oko četrdeset migranata zapravo repatrirano u svoje zemlje iz Albanije.“
Ostaje nam da nagađamo, jer vlada čak ni poslanicima ne dostavlja tačne brojke.
„Apsolutno je neprihvatljivo da Ministarstvo unutrašnjih poslova održava prikrivanje onoga što se dešava u ovim centrima“, protestuje Mateo Orfini, poslanik i bivši predsednik Demokratske stranke.
„Iskreno, sve ovo bi se moglo podjednako lako uraditi i u Italiji.“ Centar Šenđin: zatvoren. Transferi morem: napušteni. Sada se ljudi koji ovde stižu prevoze avionima carinske policije. Postoji otprilike jedan let – skoro prazan – svake dve nedelje. Niko ne zna tačan broj repatriranih migranata.
Rikardo Magi, poslanik i sekretar liberalne stranke “+Evropa”, koji je takođe bio u ovoj poseti u Albaniji, zajedljivo je zaključio:
„Đorđa Meloni, imam neke informacije za vas: vaši migrantski centri u Albaniji su fijasko. Sve što rade jeste da potvrđuju da propaganda ima cenu – u ovom slučaju, cenu veću od milion evra po migrantu.“
