Politička kriza u Francuskoj: Makron žrtvuje penzijsku reformu da bi opstao
Da vlada ne bi pala i da predsednik ne bi bio primoran da raspiše vanredne parlamentarne ali i predsedničke izbore - premijer Lekorni spreman da povuče penzijsku reformu koju je Makron nametnuo pre dve godine, uprkos protivljenju parlamenta
(Sharm el-Sheikh, 13.10.2025 - Bilateralni sastanak francuskog predsednika Emanuela Makrona i palestinskog predsednika Mahmuda Abasa na marginama Međunarodnog mirovnog samita o Gazi u egipatskom letovalištu Šarm el Šeik, FoNet/AP)
Kada je francuski premijer Sebastian Lekorni 14. oktobra objavio da odustaje od penzijske reforme sve do sledećih redovnih parlamentarnih i predsedničkih izbora 2027. godine, setila sam se Sabrine, šoferke tramvaja i autobusa u gradskom prevozu u Strazburu. Srela sam je na demonstracijama protiv penzijske reforme u krajem januara 2023. godine u Strazburu gde su kao i u drugim gradovima širom Francuske milioni građana izašli na ulice (https://www.balkanmagazin.net/novosti-i-politika/cid128-326439/francuzi-masovno-ustali-protiv-produzavanja-radnog-veka-na-43-godine-narod-ne-veruje-da-mora-da-radi-do-iznemoglosti-za-svoje-dobro).
Uprkos protestima, nametnuta reforma
Poput Sabrine, građani su bili zabrinuti jer je reforma podrazumevala da se odlazak u radnu penziju pomeri sa 62 na 64 godine života i to pod uslovom da je osiguranik radio i uplaćivao doprinose najmanje tokom 43 godine. Oni koji imaju manje od 43 godine radnog staža moraju - kako je to i danas slučaj - da sačekaju da napune 67 godina života da bi imali pravo na penziju.
“Moj posao je težak jer pažnja mora da se drži bez prestanka. Ne vidim sebe kako radim u tim godinama, verujem da ću pre toga prosto umreti za volanom“, rekla mi je tada Sabrina. Dodala je da ne treba odustati od protesta “jer se u suprotnom – ništa neće promeniti“ i da će ona nastaviti do kraja da učestvuje u protestima, uprkos tome što se svaki dan štrajka odbija od plate.
U martu 2023. tadašnja administracija predsednika Makrona arogantno je odlučila da nametne zakon o penzijskog reformi - bez glasanja u parlamentu.
Cena nasilne reforme
Sada, dve i po godine kasnije, Francuska ima parlament u kome nijedna politička grupa nema većinu, dok vlade padaju jedna za drugom, a krajnja desnica i krajnja levica traže ostavku predsednika Makrona i raspisivanje vanrednih parlamentarnih i predsedničkih izbora.
Premijer Lekorni zato je odlučio da objavi odustajanje od penzijske reforme. Učinio je to kako bi izvukao zemlju iz političke krize, omogućio predsedniku Makronu da se nekako “dokotrlja“ do kraja svog drugog mandata koji ističe 2027. godine i naročito da bi uspeo da unese atmosferu kompromisa u parlament koji bi trebalo da izglasa budžet do kraja decembra.
Većina analitičara tvrdi da Makron sada plaća cenu svoje detinjaste kapricioznosti jer je u junu prošle godine iznenada raspisao vanredne parlamentarne izbore ne konsultujući nikoga, ljut jer je prethodno njegovu stranku, na izborima za Evropski parlament, “pregazila“ krajnja desnica. Francuska je tako dobila parlament u kome niko nema većinu i zagazila u političku krizu bez presedana.
Ipak, kada se sve sabere, Makronu je sada pre svega došlo na naplatu njegovo ruganje demokratiji.
Pinokio i Luj XVI
Setimo se, penzijsko reforma bila je jedno o ključnih “obećanja“ u programu predsednika Makrona, a u skladu sa direktivama Evropske komisije Francuskoj.
Za drugi mandat izabran je 2022. godine isključivo zato jer mu je u drugom krugu predsedničkih izbora jedini rival (opet) bila Marin Lepen, liderka krajnje desnice. Makron je tada dobio glasove i levice (uključujući i krajnju levicu) i desnog centra kako bi se sprečio dolazak krajnje desnice na vlast. Bilo je jasno da je manjina (samo oko 16 odsto) glasala za Makronov program a većina je - glasajući za njega – glasala, u stvari, protiv Marin Lepen.
Uprkos tome, Makron je nastavio da upravlja zemljom, ne obazirući se ni na parlament, ni na raspoloženje građana, kao prosvećeni samodržac - groteskna kombinacija Pinokia (kako ga često karikaturisti prikazuju) i Luja XIV.
Vladavina mimo parlamenta
Već u prvom mandatu (2017 - 2022) pokazao je da se ne usteže da (zlo)upotrebljava član ustava 49-3 koji daje mogućnost vladi da donosi zakone mimo parlamenta u opravdanim situacijama.
Pre Makronove administracije, ovaj član ustava vlade su aktivirale samo kada je bilo potrebno da se ubrza procedura donošenja nekog zakona i kada je bilo opštepoznato da je parlament u većini saglasan.
Makron je bio prvi vesnik epohe u kojoj je moral u francuskoj politici potpuno nestao kao pojam. Njegova administracija pribegavala je sistematski članu 49-3 ustava upravo kada je znala da je skoro izvesno da parlament neće podržati predloženi zakon.
Premijerka Elizabet Born tako je, naravno sa saglasnošću predsednika Makrona, u martu 2023. nametnula parlamentu zakon o penzijskog reformi bez glasanja jer je aktivirala član ustava 49-3.
Glavni savetnik Makrona za tu reformu bio je najveći svetski investicioni fond Blek rok (Black rock). Ovoj reformi prethodila je kovid-pandemija koja je, između ostalog, obelodanila da su ministarstvima u vreme Makronovog prvog mandata upravljali američki i drugi savetodavni kabineti od kojih su neki indirektno finansirali njegovu predizbornu kampanju.
Glasanje o poverenju pa glasanje o budžetu
Šta će sada biti ?
Kada je Lekorni u utorak, izlažući svoj politički program, objavio da odustaje od penzijske reforme socijalistički poslanici i deo poslanika sa desnog centra su aplaudirali.
Neposredno pre nego što je premijer izašao za govornicu u Palati Burbon, nacionalna kancelarija Socijalističke partije izjavila je da će glasati za nepoverenje vladi Sebastijana Lekornia ako ne objavi „neposrednu i potpunu obustavu“ penzione reforme.
Premijer je u utorak za govornicom u parlamentu izložio opšte okvire budžeta za 2026. godinu koji je ranije tog dana odobrio Savet ministara i uveravao poslanike da će parlament imati „konačnu reč“ u svim diskusijama, potvrđujući svoju nameru da odustane od primene člana 49-3.
Dva predloga za glasanje o nepoverenju vladi biće na dnevnom redu ujutru 16. oktobra.
Ako vlada ne padne, premijer će morati da obezbedi usvajanje budžeta do 31. decembra. Ovaj tekst, već podnet parlamentu, sadrži nekoliko poreskih mera, uključujući uvođenje poreza na imovinu holding kompanija – umesto “Cukmanovog poreza” (dva odsto na imovinu 1.800 najbogatijih Francuza) koji podržava levica.
Budžetska štednja i dalje na račun siromašnijih Francuza
Cilj premijera je smanjenje javnog deficita ispod 5% BDP-a. Niz mera koje sadrži projekat budžeta odnose se, međutim, i dalje na drastično smanjivanje troškova u socijalnoj i zdravstvenoj oblasti. Nije nimalo izvesno da će levica pristati da teret smnjivanja javnog duga - koji je dostigao 3.400 milijardi evra - nosi sve siromašnija srednja klasa. Levica traži da se dividende oporezuju bar koliko i rad.
„Vlada će predložiti, mi ćemo raspravljati, vi ćete glasati“, ponovio je Sebastijan Lekornu nekoliko puta.
Premijer je precizirao da će, sa socijalnim partnerima, organizovati konferenciju o penzijama i zapošljavanju.
Postalo je moguće - ono što je ranije bilo nemoguće.
Ostaje otvoreno pitanje da li će ovo biti dovoljno da vlada ne padne na sledećem glasanju o poverenju za koje se zalažu krajnja desnica i krajnja levica.
