KAKO SMO DOVDE DOŠLI: DEKLARACIJA UN I VEK RASPRAVE O PALESTINI

Odluka Generalne skupštine UN u Njujorku od četvrtka dočekana je kao prelomni trenutak. Deklaracija o „rešenju dve države“ na Bliskom istoku nije pravno obavezujuća, ali je politički snažna: poziva na hitan prekid neprijateljstava i na postojanje međunarodno priznate države Palestine pored države Izrael. Velika Britanija koja je decenijama zauzimala oprezan stav, ovog puta je jasno stala iza palestinskog članstva u UN. Sličan kurs zauzele su i Kanada, Francuska, Portugal, Malta.

Ovaj potez došao je u atmosferi iscrpljenosti: rat u Gazi traje skoro dve godine, humanitarna kriza dostigla je neslućene razmere a diplomatski pokušaji nisu doneli rezultate. U takvim okolnostima, podrška „rešenju dve države“ ponovo je postala centralna tema.

Milenijumi istorije

Podsećanje na korene sukoba vodi nas ne samo vek unazad, otkako počinju nova politička trvenja oko Bliskog istoka, već i više od dva milenijuma nazad kroz istoriju. Naime, Judeja koju Jevreji uzimaju kao svoju postojbinu, postojala je od 10. veka p.n.e. kao deo drevnog izraelskog kraljevstva. Kasnije je postojala kao provincija velikih carstava, ali je posle rimskog raseljavanja Jevreja za vreme cara Hadrijana, ostala srž njihovog verskog i istorijskog identiteta.

Naziv Palestina potiče iz rimskog perioda, kada je car Hadrijan 135. godine nove ere upravo preimenovao Judeju u „Siria Palestina“. Teritorija se zvanično, administrativno tako naziva još od drugog veka, i kao takva postoji kroz vizantijski, islamski i osmanski period Bliskog istoka, pa sve do savremenog doba.

Kako je u Jerusalimu ostao očuvan Zapadni zid nekadašnjeg jevrejskog hrama, mesto molitve i simbol večite veze Jevreja sa tim prostorom gde, prema verovanju, narod treba da se okupi da bi dočekao dolazak Mesije, ta ideja je u savremenom dobu i 19. veku dobila političku dimenziju kroz pokret cionizma, kada je povratak Jevreja u zemlju Izrael, odnosno sada viševekovnu Palestinu, postao glavni strateški cilj.

Koreni sukoba

Nakon Prvog svetskog rata i raspada Otomanskog carstva, Palestina je dospela pod britanski mandat. Još tada počinje napetost između arapskog i jevrejskog stanovništva, dodatno pojačana „Balfurovom deklaracijom“ iz 1917. kojom je London podržao stvaranje „nacionalnog doma za jevrejski narod“.

Nakon Drugog svetskog rata i holokausta, pritisak da se reši „jevrejsko pitanje“ postaje sve veći. U novembru 1947. Generalna skupština UN usvojila je Rezoluciju 181, odnosno plan podele Palestine na dve države: jevrejsku i arapsku. Jevrejski lideri su prihvatili, arapski odbili.

Granice koje se pomeraju

Proglašenje države Izrael 14. maja 1948. dovelo je odmah do prvog arapsko-izraelskog rata. Izrael je iz sukoba izašao jači i proširio teritoriju izvan granica predviđenih UN planom. Stotine hiljada Palestinaca tada je raseljeno a događaja se sećaju kao „Nakbe“ (katastrofe).

Šezdesetih i sedamdesetih godina usledili su novi ratovi: Šestodnevni rat 1967, u kojem Izrael zauzima Zapadnu obalu, Istočni Jerusalim, Gazu, Golansku visoravan i Sinaj; zatim Jomkipurski rat 1973. Od tada do danas, Zapadna obala i Gaza ostaju središta spora.

Sporazumi iz Osla 1993. i 1995. prvi put su otvorili mogućnost stvaranja palestinske samouprave. Međutim, proces se ubrzo zaglavio – nasilje, ekspanzija izraelskih naselja i podela palestinskog rukovodstva onemogućili su dalje pomake.

Priznavanje sporo i neujednačeno

Palestina je 1988. proglasila nezavisnost a danas je priznaje više od dve trećine članica UN. Ipak, ključni igrači na Zapadu – SAD, Nemačka, Velika Britanija – dugo su odbijali da naprave taj korak, plašeći se da će time „zatvoriti prostor za pregovore“.

Prelom se desio u maju 2024, kada su Irska, Norveška i Španija priznale Palestinu a sada u septembru 2025. pridružile su se i Kanada, Australija, Portugal, Francuska, Malta. Konačno, i Velika Britanija je ovog meseca odustala od svoje tradicionalne uzdržanosti.

Za Palestince, to je istorijska promena: prvi put veliki deo Evrope i Zapada govori istim glasom. Za Izrael, to je udarac i podsećanje da njegova pozicija nije neprikosnovena.

Koja pravila se krše

Srž problema je jednostavna, iako se često prekriva složenom diplomatijom. Poveljom UN iz 1945. jasno je zabranjena upotreba sile protiv teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti bilo koje države. Član 2. Povelje UN nalaže da članice rešavaju sporove mirnim putem. Uz to, Četvrta ženevska konvencija zabranjuje preseljavanje civilnog stanovništva okupatora na teritoriju koju zauzima, pravilo koje se direktno odnosi na izraelska naselja na Zapadnoj obali.

Drugim rečima, međunarodni okvir postoji decenijama, ali je njegova primena ostala nepotpuna. Deklaracija iz 2025. ne uvodi nova pravila, ona samo podseća na već postojeća i apeluje da se konačno primene.

Velika Britanija – od mandata do priznanja

Britanska uloga u čitavoj priči ima posebnu simboliku. Upravo je Velika Britanija imala mandat nad Palestinom nakon Prvog svetskog rata i upravo je njena politika oblikovala temelje kasnijeg sukoba. Decenijama je London balansirao između podrške Izraelu i odnosa sa arapskim svetom.

U simboličnom smislu, nakon što je London ovog meseca priznao Palestinu, britanski glas u UN zatvorio je krug od jednog veka a politika „čekanja i balansiranja“ došla je do kraja.

Gde se nalazimo danas

Deklaracija UN ne znači automatski kraj rata na Bliskom istoku. Ali ona menja ton i odnose. Palestinski lideri dobijaju novu političku legitimnost, evropske zemlje jasno zauzimaju stav a pritisak na SAD i Izrael raste.

Ipak, prepreke ostaju ogromne: izraelska vlada odbacuje svako pominjanje palestinske države, Hamas i dalje kontroliše Gazu a Zapadna obala je ispresecana jevrejskim naseljima i vojnom infrastrukturom. Ideja dve države sada više deluje kao okvir za pregovore, nego kao neposredno ostvariv cilj.

Stara tema, novi pokušaj

Od prvog plana podele iz 1947. do deklaracije UN iz 2025, prošao je čitav vek. Tokom tog vremena menjale su se granice, savezništva i međunarodni konteksti, ali jedno se nije promenilo – ljudska cena sukoba i neostvarena nada za sklapanjem mira. Najnoviji podstrek na „rešenje dve države“ dolazi usled (najnovijeg) rata u Gazi koji traje dve godine a arapski izvori procenuju da je do sada poginulo više od 64.000 Palestinaca, dok Svetska zdravstvena organizacija mesecima upozorava na katastrofalno širenje gladi i umiranje dece.

Kada danas govorimo o „rešenju dve države“, govorimo o konceptu starom osam decenija koji je i dalje jedini okvir oko kojeg postoji globalni konsenzus. I upravo to – da se posle tolikih ratova i podela svet vraća na staru ideju – možda je najbolji pokazatelj da ovakva rubrika treba da postoji.*

*U ovoj rubrici ćemo pokušati da pojasnimo aktuelne događaje tako što ćemo se podsetiti ključnih činjenica i istorijskog konteksta koji su im prethodili a koje smo u haosu raznoraznih narativa i tumačenja – možda i zaboravili. Čitaoci su pozvani da i sami predlože teme među onima koje su obeležile proteklu nedelju a kojima bi želeli da se BalkanMagazin pozabavi. Predloge možete slati na office@balkanmagazin.net.