KAKO SMO DOVDE DOŠLI: PRETERANI CEREMONIJAL ZA TRAMPA U BRITANIJI
Drugu državnu posetu Donalda Trampa Ujedinjenom Kraljevstvu obeležio ceremonijal koji je prema mnogima bio preteran, dok se predsedniku SAD dopalo da bude tretiran uz kraljevsko poštovanje. Kroz ovu rubriku ćemo pokušati da podsetimo zašto se London i Vašington trude da očuvaju sliku bliskosti, čak i dok imperija koja je nekada vladala – gubi moć
(ilustracija, Dejli telegraf, naslovna strana posvodom Trampove posete)
Tokom svoje druge državne posete Ujedinjenom Kraljevstvu, Donald Tramp je dočekan uz ceremonijal kakav se retko viđa: kraljevska garda, svečani prijem u dvorcu Vindzor, bal sa britanskom kraljevskom porodicom. Iz britanskih krugova stizali su komplimenti, iz američkih zadovoljstvo. Ali, iza pompe se nazire stari ritual: imperija koja se trudi da ne izgubi svoju fasadu moći pred snagom pravog globalnog lidera.
Zašto baš sada
Ovo je bio drugi put da Donald Tramp dolazi u zvaničnu posetu Velikoj Britaniji (17. i 18. septembra 2025), i uživa pun državni tretman u Londonu. Ovoga puta ceremonijal je bio još izraženiji: kraljevska garda u punom sastavu, prijem kod kralja Čarlsa III i kraljice Kamile, gala večera, bal i sastanci sa premijerom Kirom Starmerom. Mediji su preneli da je Tramp, poznat po tome da reaguje na laskanja i priznanja, bio vidno zadovoljan pažnjom.
Za britansku stranu ovakva pompa nije samo protokol — to je signal Vašingtonu da „posebni odnos“ i dalje postoji i da London ima šta da ponudi.
Naslovna strana Dejli telegrafa povodom Trampove posete Londonu
„Special Relationship“ i pad imperije
Izraz „Special Relationship“ potiče od Vinstona Čerčila koji ga je popularizovao 1946. u svom govoru u Fultonu. Od tada, Britanija ga koristi da označi bliskost sa SAD — vojnu, obaveštajnu, trgovinsku i kulturnu. Ipak, ova bliskost nikada nije bila odnos jednakih.
Britanija je kroz Prvi i Drugi svetski rat iscrpla svoje resurse a proces dekolonizacije tokom pedesetih i šezdesetih godina pokazao je da imperija ne može tek tako da opstane. Dok su američke trupe i dolari obezbeđivali obnovu Evrope, London je sve češće gledao prema Vašingtonu. Ono što je nekada bila kolonijalna moć, sada je postao „najverniji saveznik“.
Dodvoravanje danas
Tokom poslednje posete američkog predsednika, Britanija je iznova potvrdila da želi da impresionira. Tramp je tretiran gotovo kao monarh: ulazak u Vindzor, trpeza u raskošnim salama, počasni plotuni, pa i simbolične izjave britanskih zvaničnika da su „savezi sa SAD kamen temeljac bezbednosti“.
Trampu je ovakav tretman važan, jer mu omogućava da se predstavi američkoj javnosti kao lider koga poštuju i kraljevi i predsednici. Njegova ranija iskustva u NATO, gde je u više navrata tvrdio da saveznici „duguju Amerikancima“, pokazala su da on u izvesnom smislu poštovanje meri kroz ceremoniju i priznanje.
Tramp u Vindzoru, glavna fotografija Vol strit džornala od 18. septembra
Kritike i otpor u Londonu
Britanski mediji i deo opozicije kritički su dočekali ovakav protokol. Postavlja se pitanje da li Velika Britanija preteruje u ceremonijalnom laskanju američkom predsedniku i time potvrđuje da je izgubila sopstvenu diplomatsku težinu? Deo javnosti smatra da ovakvi rituali ostavljaju utisak da zemlja više pokušava da impresionira nego da ravnopravno pregovara.
Ipak, vlada smatra da je politički kapital koji se dobija kroz održavanje „specijalnih odnosa“ vredan svake pompe. Trgovinski sporazumi, vojna saradnja i obaveštajni podaci — sve to Britanija dobija u paketu bliskosti sa SAD.
Pravila igre: ceremonija umesto snage
U međunarodnim odnosima, ceremonija i simbolika služe da zamaskiraju neravnotežu moći. Velika Britanija kroz protokol i tradiciju pokazuje da i dalje ima nešto što SAD nemaju – istoriju i monarhiju. Ali realnost je jasna: u trgovini, vojsci i tehnologiji, Amerika diktira pravila. Britanija pokušava da kroz ritual i dodvoravanje osigura da ostane blizu centra odlučivanja.
Dve imperije – jedan tok
Priča o Trampovom dočeku nije samo priča o jednom predsedniku i jednom kralju. To je podsetnik da Britanija – popularno nazvana u 19. i početkom 20. veka „imperijom u kojoj sunce nikada ne zalazi“, dok je ona bila najveća kolonijalna sila u istoriji i imala posede na svim kontinentima, danas svoju moć crpi više iz tradicije nego iz stvarne dominacije. Amerika je ta koja je nasleđuje, sa svim kontradikcijama i krizama, ali i sa jasno preuzetom ulogom globalnog lidera.
Zašto je to važno
Dodvoravanje, koje se prošle nedelje videlo u Londonu, govori više od samih protokolarnih slika. Ono otkriva ko danas ima moć, ko je izgubio i kako se kroz simbole gradi percepcija sile.
Za Balkan, koji pažljivo posmatra globalne odnose, ova priča je važna lekcija: ceremonija nije samo tradicija, već i alat u diplomatiji. Zato iza osmeha kralja i predsednika ne stoji samo protokol, već vrlo jasna poruka – ko ume da zadrži blizinu Vašingtona na ovaj ili onaj način, taj ostaje u igri kada se deli „zvanična“ moć u svetu.
