Opasan koktel strahova i problema u Francuskoj: Eksplozija nasilja u gradovima i eksplozija računa za struju

Ministar unutrašnjih poslova Francuske Žerar Darmanen poslao je jedinicu policijskih specijalaca u grad Nant na zapadu zemlje pošto je u ponedeljak jedan mladi policajac teško povređen u sukobu sa prodavcima droge.

Dva dana pre toga jedna žena silovana je na ulici. Tri muškarca poreklom iz Sudana, od kojih je jedan maloletan, ubrzo su uhapšeni. Jedan od njih je tom prilikom kamenom povredio policajca. Dan kasnije na drugoj strani Francuske - na istoku - jedan policajac zadobio je povrede nožem u pokušaju da kontroliše vozača.

Ministar unutrašnjih poslova Žerar Darmanen prošle godine krajem maja poslao je pojačanje od 70 policajaca u Nant kako bi pojačali noćne patrole. Kako se ispostavilo, ovo nije dalo značajnije rezultat

Protesti građana za veću bezbednost

Nant je nekada važio za grad u kome je ugodno živeti. Sada se čuju tumačenja da je veliki broj migranata došao u ovde jer prefektura u Nantu, s pravom ili ne, ima reputaciju da „lako izdaje papire“ odnosno dozvole za boravak.

Nant je dospeo na udarne stranice medija zbog nečuvene eksplozije nasilja na njegovim ulicama. Građani Nanta, tvrde da žive u strahu zbog svakodnevne pucnjave naročito u kvartu Belvil gde se bande pradavaca droge često obračunavaju u sred dana i na sred ulice kao u kriminalističkim filmovima.

Sasvim mladi migranti prodaju drogu na ulicama u kvartu Belvil u zapadnom delu Nanta, dovikuju se ne skrivajući debele svežnjeve novčanica – napisao je jedan građanin gradonačelnici Johani Rolan, poslavši joj uz pismo i snimke. Novinarima je rekao da nikada nije dobio odgovor i dodao da je njegov sused isprebijan samo što je pogledao dilere na način koji im se nije dopao. Nije išao u policiju da ih prijavi jer se plašio osvete.

Događaji u Nantu nisu izuzetak ali se grad našao pod svetlom medijskih reflektora kao primer nemoći vladajuće administracije da zaštiti građane i garantuje im osnovni mir.

Naime, isti ministar unutrašnjih poslova Žerar Darmanen prošle godine krajem maja poslao je pojačanje od 70 policajaca u Nant kako bi pojačali noćne patrole. Kako se ispostavilo, ovo nije dalo značajnije rezultate.

Čak ni demonstracije građana koje je organizovalo udruženje „Noćna bezbednost u Nantu“ nisu pomogle. Prema zvaničnim statistikama nasilje je u Nantu poraslo 25 odsto dok je u Lionu bukvalno eksplodiralo – čak 45 odsto za poslednjih godinu dana.

Nezbrinute izbeglice – rentabilniji radnici

Poslednjih dana u francuskim medijima mnogo se govori o ovim događajima koji sustižu jedan drugi. Učestalost nasilja ima jasnu političku dimenziju jer statistike kažu da je u 60 odsto slučajeva napadač stranac. Uz to, čak 80 odsto stranaca kojima se uruči presuda da napuste zemlju, ostaju na tlu Francuske ilegalno.

Nezadovoljstvo i gnev građana rastu iako svi nisu krajnje desno opredeljeni i nisu a priori protiv stranaca.

Zašto Francuska i njeni gradovi primaju migrante kojima ne mogu da obezbede posao i normalne uslove za život? Ovo pitanje mnogi javno postavljaju ali se ono zapravo nikad ne otvara do kraja.

Naime, tražioci azila u Francuskoj nemaju pravo da rade dok čekaju odgovor državne administracije na njihov zahtev da se nastane u ovoj zemlji. Taj period čekanja može da traje i dve godine jer tražioci azila posle prvog negativnog odgovora imaju pravo na žalbu. Za to vreme imaju pravo na besplatnu zdravstvenu uslugu i na socijalnu pomoć koja ima ne omogućava da sastave kraj s krajem, tim pre što ima i onih sa decom koja imaju pravo na školovanje.

Francuskoj nedostaje radna snaga koja relativno brzo može da se obuči, na primer, kao vozači i fizički radnici na građevinama, kao i sezonska radna snaga u poljoprivredi. Stranci bez papira su, međutim, rentabilniji za poslodavce nego stranci „sa papirima“ jer rade po nižim cenama.

Čekajući azil mnogi mladi migranti iz Afrike i Azije postaju plen kriminalaca i mafije, uzimaju drogu i postaju dileri, ako to već nisu postali ranije dok su putovali do Evrope, najčešće preko Turske i Sredozemlja. U osamnaestom arondismanu u Parizu narkomani i dileri bukvalno su zauzeli dečji park izgrađen sredstvima opštine… Krek, kokain, heroin – sve se prodaje bez mnogo skrivanja. Ni istorijski delovi Pariza, poznati sa turističkih razglednica, nisu posteđeni.

„Kako da se radi“ u školi, bolnici, policiji?

Sve ovo, naravno, stvara kod francuskih građana očekivanje da država uvede red da bi se osećali bezbednim.

Francuska sve više klizi u opasan koktel strahova i problema. Problem nasilja u kome učestvuje i deo mladih migranata daje povod krajnjoj desnici koja zastupa tezu da invazija muslimana i ne-belih rasa preti čitavom zapadnom civilizacijskom krugu.

Ovo se kombinuje sa već postojećim problemima vezanim za republikanski zakon o zabrani verskih obležja u državnim školama. Ministarstvo prosvete izvestilo je da ne može da izađe na kraj sa manjkom nastavnika jer je malo onih koji žele da rade, bilo u obdaništima, bilo kao učitelji, kao nastavnici ili gimnazijski profesori.

Nekada čuveni francuski obrazovni sistem spao je na to da poziva, bukvalno, bilo koga na konkurs za nastavnika – čak i bivši bankarski službenik bez iskustva može da predaje matematiku, a do juče je za to bio potreban, pored završenog fakulteta, i poseban ispit težak, govorilo se, skoro koliko ceo fakultet.

U takvom kontekstu – kako se ovih dana na talasima radio stanice Frans enter požalila direktorka jednog koledža – kako da se radi? Nastavnici su često odusutni, često su krajnje nekompetentni jer nemaju pedagoškog iskustva. Ove godine suočavaju se sa sve većim brojem učenica u koledžima i gimnazijama koje na časove dolaze sa muslimanskom maramom na glavi. Na internetu su objavljena uputstva za učenice koje žele da zadrže maramu u školi kako da to učine, a da se ne nađu na udaru zakona. Svi se sećaju kako je organizovana akcija preko društvenih mreža dovela pre dve godine do toga da je terorista odsekao glavu gimnazijskom profesoru i većina sada ćuti.

Nekadašnji ponos Francuske, koja je imala najbolji zdravstveni javni sistem na svetu – državne bolnice su ispražnjene kao škole, iznurene štrajkovima. Čak i u velikim gradovima kao Bordo, Tuluz – hitne pomoći su zatvorene već u osam sati uveče. Ljudi gube živote. Lekara jednostavno nema. U Strazburu, recimo, normalno je da čekate sedam sati na pregled u hitnoj pomoći. Privatne hitne službe u privatnim bolnicama jednostavno odbijaju nerentabilne pacijente kao što su  starije osobe sa teškim povredama.

U policiji je odavno teška situacija. Veliki broj policajaca vrši samoubistva – njih 37 prošle godine.  Poput nastavnika  i osoblja u javnim bolnicama i drugim javnim delatnostima - oni su malo plaćeni, rade veoma težak posao i preopterećeni su da bi se uštedeo novac u državnom budžetu.

Anti-socijalna politika EU

Pozadina ovih sistemskih problema je menadžersko upravljanje javnim sektorom, onako kako to nalažu direktive Evropske komisije i pravila neoliberalne ekonomske doktrine. Svi moraju da budu rentabilni - lekar, policajac, učitelj…

U takvom poretku sve je biznis i zdravstvo i vaspitanje i bezbednost.

Rezultat u Francuskoj izgleda ovako: pet milijardera raspolaže bogatstvom koje zajedno ima 25 miliona Francuza. Dostignuta je disproporcija koja preti da razori društveni mir.

Francuska je, kao i druge zemlje EU, sada došla u situaciju da mora da plaća cenu prihvatanja ugovora iz Mastrihta 1992. godine koji je imao ulogu ustava i kojim je propisano da države članice imaju obavezu da sprovode „tržišnu ekonomiju“. To je značilo uvođenje neoliberalnog modela tržišta bez granica koje se „samo organizuje“, pri čemu se država ne meša u ekonomiju.

Ugovor iz Lisabona samo je potvrdio anti-socijalnu orjentaciju ugovora iz Mastrihta. Francuzi su odbili ovaj ugovor na referendumu 2005. godine. On je ipak na kraju prošao jer referendumski rezultat nije uzet u obzir i dve godine kasnije organizovano je novo glasanje – tom prilikom u parlamentu gde je bilo lakše dobiti rezultat potreban Briselu.

Demontiranje države

Neoliberalni model doveo je do demontiranja država u ime privatizacije. U Francuskoj, koja ima izrazito ukorenjenu kulturu javnog servisa i koja pruža otpor, vidimo kako se ipak uspostavlja jedan neodrživi poredak u kome bi bogati imali kvalitetno školstvo, bili bezbedni uz privatno obezbeđenje i imali bi kvalitetnu zdravstvenu negu uz privatno osiguranje. Oni koji nemaju da plate - kao u SAD – išli bi u očajne državne škole, lečili se u dispanzerima, a za bezbednost – morali bi da se sami snalaze.

Stvari su išle dotle da je istražna komisija Senata objavila izveštaj iz koga proizilazi da je Makronova administracija u srcu države instalirala mašinu privatnih savetodavnih kabineta - među kojima i američki Mekinzi - koji su radili posao ministarstava. Uz to nisu plaćali sve poreze. Između 2018. i 2021. država je platila savetodavnim kabinetima 2,8 milijardi evra. Po nekim mišljenjima država je dospela u privatne ruke. Ispostavilo se da privatnim kabinetima poveravano sve i svašta - od organizovanja lokalnih izbora do organizovanja vakcinacije pa čak i pisanja tekstova predloga novih zakona. Ispostavilo se da država nije dobijala povratnu informaciju o tome šta su kabineti zaista uradili pošto su potpisali ugovore i bili plaćeni novcem građana. Nikome nisu polagali račune. 

U ovom kontekstu došlo je do energetske krize. Jedino levica podseća da kriza ni izdaleka ne bi imala ovako katastrofalne razmere da tržište energije nije bilo privatizovano i da energija, kao i hrana i voda, nisu na taj način postali predmet tržišnih spekulacija. Dok se građanima drži lekcija da moraju da štede struju i za sve se okrivljuje rat u Ukrajini, prolaze vesti o rekordnim profitima energetskih džinova kao što su Total i Endži i rekordnim divodendama koje će isplatiti svojim akcionarima.

U jednom kvartu u Strazburu građani su dobili da plate dodatne racucne za struju koji idu od nekoliko stotina do više hiljada evra. U kontekstu energetske krize i rata u Ukrajini čitavom ovom sistemu preti socijalna i politička destabilizacija, a u najgorem slučaju urušavanje kako su to nagovestili izbori u Italiji, pa i u Švedskoj …