KRALJ NIČEGA

Žiri četvrtog "Slaughter festivala" horora i hevi metala, održanog prvog julskog vikenda u Doljevcu pokraj Niša, jednoglasno je doneo odluku da nagrada "Mala macola" pripadne animiranom filmu "Kralj ničega" reditelja Alekse Gajića po scenariju Nenada Džonija Rackovića, za visokostilizovani horor, kiberpank prikaz života Džonija, ostarelog pripadnika rokenrol generacije. Beograd, u kome on živi, raspada se, društvo se raspada, sistem se raspada, stvarnost se raspada... Animirani film i grafički roman "Kralj ničega" (System Comics, 2024) predstavljaju metaforu crnih strana modernog društva sa figurom marginalca i narkomana koji predstavlja prirodu neproduktivnog umetnika koji podriva sistem. U toj potpunoj metafori društva, u pitanju je opšte opredmećenje i otuđenje, kao i njihov uticaj na sve vidove života.

Grafički roman "Kralj ničega" crtača Alekse Gajića i scenariste Nenada Rackovića

Smrt je blef, smrt nije stvarna

Srpski multimedijalni umetnik Nenad Racković ustao je protiv univerzalne istine i univerzalnih kodova koji povezuju društvo kao strukturu. On oponaša cinizam manipulisanog savremenog društva radi stvaranja nove istine. Na taj način, njegovo pripovedanje predstavlja perverznu mrežu poluistina, gde postavke postaju višeslojne zablude, a višeznačnost teksta primorava čitaoca da pripovest rekonstruiše kroz sopstveni doživljaj. Suočen sa represijom, autor je prinuđen da uspostavi multipolarnu istinu društvenog poretka u kojoj se marginalizovan junak bori za opstanak. U toj borbi, on je primoran da živi u izmenjenoj i višeslojnoj stvarnosti, u psihodeličnim epizodama, u svetovima koji se nalaze u svetovima.

Deformacija činjenica zamagljuje stalno stvaranje obmane, eroziju misli i kolaps duše, a Džoni smatra da postoji nešto što uništava njegovu misao. Društvo u kojem Džoni živi teži da ga uništi, da trivijalizuje njegovu posebnost, oblikujući ga prema običajima, normama i zakonima koji su mu strani, tražeći da postane drugačiji od onoga što bi trebalo da bude. Međutim, to njega ne sprečava da bude ono što bi mogao da bude i da se suprostavi društvu i svim spoljašnjim silama. Džonijevo telo nije stvoreno da bude ranjeno, niti da umre. Smrt je blef, smrt nije stvarna i ona može da utiče samo na organe, ali ne i na samo telo.

Džoni sebe vidi neizmerno usamljenim. Niko ne može da razume njegov bol i patnju, jer niko ne može da doživi njegov unutrašnji svet. Čak i najveće saosećanje pripada spoljašnjem svetu, samo se zamišlja spolja i nikada se ne može poklopiti sa unutrašnjim, proživljenim iskustvom. Čak i ako Džoni teži da objasni svoju patnju, da je učini razumljivom na sve moguće načine, to će uvek biti uzaludno, jer oni koji bi trebalo da ga razumeju smatraju ga ludim kako bi lakše ignorisali stvarnost njegovog bića koja remeti njihovu lažnu i falsifikovanu stvarnost.

Inovativan grafizam i montaža

Animirani film, a posebno grafički roman "Kralj ničega", nalik je Sartrovim rečima da bi roman trebalo da prikazuju strasti i nepredvidljive radnje i da bude avantura pisanja. "Kralj ničega" je upravo takav, grafički roman bez formalne strukture i zapleta, prikazujući sumorni portret današnjeg društva kroz fragmentiranu priču koja se odvija u Beogradu.

Radeći na grafičkom romanu o Džoniju, zemunski strip majstor Aleksa Gajić upriličio je strip kao zbirku sekvenci složenog pripovedanja proisteklog iz promene perspektive, nestvarne postavke, čudnih i otuđenih protagonista. Bivajući iskusan umetnik, Gajić je znao da Rackovićev sinusoidan, eliptičan i povremeno hermetičan scenaristički pristup iziskuje vrlo jasan i čitljiv grafizam. Zato se on opredelio za vrlo mali broj kadrova po tabli, za format nalik mangama, pa čak i za neka formalna rešenja bliska japanskom stripu. Dugogodišnje iskustvo u crtanju ilustracije za časopise i knjige omogućilo je Aleksi da u montažu, na ključnim mestima, radi usporavanja naracije, promene atmosfere ili ukazivanja na važan element pripovedanja, umesto strip kadra ubaci ilustraciju. Inovativnim grafizmom i montažom, Gajić je omogućio lakše prenošenje poruke čitaocu i bolju identifikaciju sa junakom.

Film, a još više strip "Kralj ničega", omogućili su praćenje različitih inkarnacija u Džonijevom životu i ukazivanje da on nije želeo da se pomiri ni sa jednom od spoljašnjih sila koje su ga proganjale i pokušavale da ga nateraju na gubitak sopstvenog bića. Svi oni deluju na isti način, namećući svoj zakon i ograničavajući istinu. Tokom čitavog života, Džoni se iscrpljuje u razarajućoj borbi protiv svih onih koji ga lišavaju punoće njegovog unutrašnjeg bića i pokušavaju da ga zamene spoljašnjim, stranim i falsifikovanim bićem. Otuda čitav delirijum koji je karakterističan za ovog buntovnog psihotika.

Pošto je delirijum izobličenje i subjektivna izmena osećaja spoljašnje stvarnosti, Džonijev delirijum je njegova specifična stvarnost drugačija od uobičajene stvarnosti i on njoj pridaje apsolutnu istinitost. Tako su Racković i Gajić uspešno dali sliku našeg vremena postistine, odnosno okolnosti u kojima objektivne činjenice malo utiču na oblikovanje ljudske svesti.