Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope traže da uništavanje čovekove okoline postane krivično delo: Da li će preduzeća-zagađivači konačno biti kažnjavana?

Da li ćemo jednog dana pred krivičnim sudovima moći da vidimo i industrijske zagađivače - uključujući i industriju oružja - i da li ćemo moći da ih tužimo zbog zločina prema čovekovoj okolini?   

Za sada trovanje prirode, kojim se kroz lanac ishrane neibežno uništava i zdravlje ljudi, u međunarodnom pravu nije definisano kao krivično delo. U najboljem slučaju, oštećene strane mogu da se obrate administrativnom sudu i dobiju – odštetu.

Da bi stvari konačno mogle da počnu da se menjaju nagovestio je niz rezolucija izglasanih ove nedelje u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, čiji poslanici iz 47 država članica - među kojima je i Srbija - svaka tri meseca plenarno zasedaju u Strazburu.

Turski poslanik Zija Altunjaldiz

Moć zagađujuće industrije

Poslanici su usvojili rezoluciju kojom se traži da uništavanje čovekove okoline (ekocid) postane krivično delo i da pravo na zdravu čovekovu okolinu bude zagarantovano kao jedno od osnovnih ljudskih prava.   

Rezolucijom, na osnovu izveštaja turskog poslanika Zije Altunjaldiza (Ziya Altunyaldiz) traži se da države članice Saveta Evrope unesu zločin protiv čovekove okoline u svoje krivične zakone.

Rezolucijom, na osnovu izveštaja belgijskog poslanika Simona Mutkena (Simon Moutquin) zahteva se da pravo na „bezbednu i zdravu čovekovu okolinu“ bude dodato u tekst protokola Evropske konvencije o ljudskim pravima čiji su potpisnici svih 47 država članica Saveta Evrope.

Simon Mutken, socijalista koji sa 34 godine spada u generaciju najmlađih poslanika u PSSE, smatra da je usvajanjem ovih rezolucija napravljen ogroman korak napred.

Ukoliko bi ove rezolucije bile sprovedene u delo, bio bi to istorijski događaj: Pravo na zdravu čovekovu okolinu u tom slučaju ušlo bi u praksu pred krivičnim sudovima država i pred Evropskim sudom za ljudska prava. Zagađivači bi mogli krivično da odgovaraju po načelu „zagađivač se kažnjava za nanesenu štetu“.

Međutim, put sporovođenja ovih rezolucija u stvarnost pun je prepreka. Neophodno je, pre svega, da ih podrži Komitet ministara spoljnih poslova zemalja – članica Saveta Evrope koji uključuje sve zemlje EU i još 20 država kontinenta među kojima je i Srbija.

Sličnu inicijativu Komitet ministara kao izvršno telo Saveta Evrope nije podržao 2009. godine. Dve konvencije sa sličnim sadržajem ustanovio je Savet Evrope 1993. i 1998. Godine. Nisu, međutim, mogle da uđu u primenu jer ih nije ratifikovalo dovoljno država članica.

Pre skoro 60 godina već je jednom propao sličan pokušaj da se u "Rimski statut" Međunarodnog krivičnog suda (MKS) unese ekocid - zločin protiv čovekove okoline. Postojao je tada plan da ekocid uđe u član 26 kojim bi se definisali najteži zločini protiv čovekove okoline kako u doba rata tako i u doba mira, ali su se tome suprotstavile nuklearne sile.

Da li će izmenjene okolnosti i svest o klimatskim promenama omogućti da se to sada dogodi ili je zbog moći zagađujuće industrije ovde još jednom reč o utopiji - pitala sam, po završetku glasanja u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope izvestioca Simona Mutkena.

Belgijski poslanik Simon Mutken

„Zeleno pranje“ – nova retorika

„Utopija je da možemo da nastavimo ovako kako radimo danas. To je prava utopija, a ovo što mi govorimo je stvarnost. Predložio sam u tom smislu da se u tekst Evropske konvencije o ljudskim pravima unese dodatni protokol. Takođe, predložili smo konvenciju o zaštiti čovekove okoline preko krivičnog prava. Ona bi omogućila pozivanje na odgovornost i osuđivanje preduzeća koje zagađuju i to po principu „zagađivač i trovač se kažnjavaju i odgovorni su“, kaže Mutken.

On dodaje i da bi se otvorila mogućnost da građani kolektivno podnose tužbe pred krivičnim sudovima u skladu sa Socijalnom poveljom Saveta Evrope.

„Umnožavaju se pravni instrumenti u borbi za ostvarivanje prava na zdravu okolinu. Mislim da bi ekocid, definisan u pravu kao krivično delo, trebalo da bude osnova za ostvarivanje tog prava“, rekao je Mutken.

Iako je optimista, mladi belgijski poslanik Simon Mutken zna da moćni industrijski lobi svakako posle ove ozbiljne inicijative neće sedeti skrštenih ruku. Kaže da je očigledno da industrijski lobiji deluju i da su ga neka preduzeća kontaktirala prilikom izrade izveštaja, ali je on odbio da se sastane sa njima.

„Ipak, preduzeća su svesna da stvari nisu iste kao pre 50 godina, da stotine hiljada ljudi na raznim stranama sveta demonstriraju svakog petka da bi tražili poštovanje svojih prava na zdravu životnu okolinu. Dakle, postoji sada svest o problemu. Više niko ne dovodi u pitanje čovekov uticaj na klimatske promene. To osvešćenje predstavlja zid pred kojim su se našli lobisti zagađujuće industrije i mislim da neće uspeti da ga razbiju“, zaključuje Mutken sa entuzijazmom.

On ipak upozorava  da „treba biti obazriv“ jer se zna da su industrijski zagađivači sada pribegli novoj retorici koja se naziva „zeleno pranje“, preko koje oni pokušavaju da nas uvere da su tobož razumeli stvari.

Vlade između prirode i zarade

„U mom izveštaju zbog toga kažem da treba preduzeća dovesti u situaciju da se suoče sa onim za šta su odgovorna. Nisam naivan i ne mislim da su rezolucije izglasane u Savetu Evrope dovoljne da se stvari promene. Borba je tek počela“, rekao je Mutken. Naglašava da sada „predstoji veliki posao“:

„Treba da ubedimo Komitet ministara kako bismo umanjili delovanje industrijskog lobija i pojačali uticaj lobija građana. Jer oni su za mene takođe u izvesnom smislu reči lobisti. Dakle, posla će biti pred nama u narednim mesecima i godinama”.

Simon Mutken pripada mlađoj generaciji evropskih političara. Sa 34 godine jedan je od najmlađih poslanika. Pre nego što je ušao u politiku, godinama je učestvovao u protestima protiv nuklearne industrije i nuklearnog oružja, za očuvanje čovekove okoline. Smatra da političari moraju da se angažuju u rešavanju ekoloških problema koji su vitalni –  u suprotnom izgubiće kredibilitet i poverenje građana.

“Mnoge vlade uglavnom deluju u funkciji čisto ekonomskih interesa. Mislim da su uklještene jer sa jedne strane imaju zadatak da zaštite čovekovu okolinu, a sa druge da brinu o ekonomskom rastu, ukupnom društvenom proizvodu i nalaze se zato u kontradikciji. U jednom momentu vlade će ipak morati da izaberu. Biće primorane da shvate da je cena koju će morati da plaćaju zbog klimatskih promena hiljadu puta veća od sume koju treba uložiti kako bi se klimatske promene izbegle.

Simon Mutken smatra da borci za pravo na zdravu čovekovu okolinu treba da se angažuju u političkim institucijama i da odatle sarađuju sa nevladinim organizacijama i pokretima građana. Namerava da obiđe sve evropske glavne gradove. Cilj mu je da podstakne poslanike u parlamentima zemalja članica Saveta Evrope, da podrže proširivanje postojećeg teksta Evropske konvencije za ljudska prava i da zauzmu stav da je pravo na zdravu čovekovu okolinu isto što i pravo na život – dakle osnovno ljudsko pravo.