NACIONALIZACIJA INE JE JEDINO REŠENJE

Ovo je odgovor MOL-u na tekst „Neizbježno otvaranje tržišta plinom“ objavljen u Vjesniku 14.11.2010. kao reagovanje na moj skraćeni tekst „Jesu li baš svi sve znali“ objavljen 12. i 13. 11. 2010. godine, u kojem iznosi netačne podatke kako bi, što je sasvim razumljivo, ostvario što veći profit u Hrvatskoj. Autor teksta je Domokos Szollár bivši portparol mađarske vlade, a sada portparol MOL-a. Lepo je pročitati kako osoba na vrlo visokoj poziciji iz prijateljske Mađarske brani sjajan profit od eksploatacije našeg gasa i nafte u Hrvatskoj. A što je s našim „strukturama“? Ne mislim pri tom da bi one trebale braniti naše interese u eksploataciji gasa i nafte u Mađarskoj, ali bi trebale brinuti o hrvatskom gasu i nafti u Hrvatskoj, koje su vlasništvo celokupnog stanovništva. Svakako, razumljivo je da to nije u interesu onih koji su „umočeni“ u „posao“ sa INA-om (ZSE:INA-R-A), ali šta je sa drugima? Zašto ćute?

Već sam podatak u najavi - uvodu, koji ističe autor o udelu proizvodnje gasa na prostoru RH u odnosu na potrošnju gasa u Hrvatskoj, nije 60%, nego je već godinama (prema javno dostupnim službenim podacima Ministarstva privrede,... u publikaciji Energija u Hrvatskoj 2008. u tabeli 4.3.1 na str. 154 i slici 4.3.1. na str. 155 http://www.mingorp.hr/UserDocsImages/ENERGETIKA/EUH08_za%20web.pdf ) znatno viši od 60% i to još od 2001. godine kada je ostvaren primetan izvoz gasa iz Hrvatske. Zbog toga je proizvodnja gasa u odnosu na potrošnju u navedenom periodu između 73,1% i 94,3%, a izvoz u odnosu na proizvodnju iznosi do 33%, kao što sam i napisao u svom tekstu.

Pridobive rezerve nafte u RH prema spomenutoj javnoj publikaciji iznosile su 11,47 miliona m3 2008. godine, a gasa 40,92 milijarde m3 2007. godine. Nije teško izračunati kolika je to danas vrednost u novcu kada se ta količina pretvorena u naftne derivate i gas proda potrošačima u Hrvatskoj po cenama po kojima se prodaju, a koje nikada nisu dovoljno visoke onima koji „gule“ potrošače. Te vrednosti sam izračunavao 2002. godine i ponovo 2003. godine, tj. još pre nego su 1/4 INA-e prodali MOL-u, a tada je vrednost INA-e bila više od 10 milijardi USD. I trenutni prvi um posrnule ekonomije u Hrvata izjavio je nonšalantno za Vjesnik 2005. da je 1/4 INA tada (ni dve godine nakon prodaje) imala vrednost za 300 miliona USD veću nego onda kada je prodavana (valjda je zaboravio da je u tom poslu učestvovao). O tome sam takođe napisao tekst u Vjesniku 2005. godine, ali nije se na napisano oglasio. Zasigurno je vrednost INA-e do danas zbog viših cena naftnih derivata i gasa još osetno porasla. Ne treba „dokazivati vrednost INA-e u odnosu na bilo koju naftnu kompaniju“, jer nema dve iste naftne kompanije, a ako pisac iz MOL-a to može, neka to dokaže, svakako, brojkama.

Što se tiče skladišta gasa Okoli možda je i tačno da je samo skladište prodato za onaj iznos koji je MOL naveo, ali je „zaboravio“ navesti koliko je MOL kupcu naplatio i gas u skladištu. Ako je skladište bilo puno, onda je samo vrednost gasa u njemu oko (500 miliona m3 x 0,45 USD/m3 -uvoz iz Rusije) oko 225 miliona USD, a sa vrednošću samog skladišta koju je naveo tekstopisac, to je i veći iznos od 250 milouna USD koliko sam napisao za vrednost skladišta sa gasom. Zašto MOL nije Hrvatskoj po toj ceni platio i gas u 24 gasna polja u Hrvatskoj s pridobivim rezervama 40,92 milijarde m3? To bi po ceni od 0,45 USD/m3 bio iznos od 18,4 milijarde USD, a po ceni koju plaćaju domaćinstva 0,545 USD/m3, to je čak 22,3 milijarde USD. Dakle, samo vrijednost 1/4 GASa u Hrvatskoj je 5,6 milijardi USD, a 1/4 cele INA-e je MOL platio samo 505 miliona USD i još im nije dovoljno.

Možda je tačno da INA ne prodaje gas Italijanima kao što sada tvrdi MOL (pre su izjavljivali da ga i prodaje), nego da ga samo izvozi na osnovu ugovora iz 1997. godine i kasnije. No u tome i jeste tragičnost tog „posla“. Trošak Italijana (0,063 USD/m3) za taj gas (polje Ivana) tek je nešto viši od prosečne proizvodne cene gasa (0,047 USD/m3) iz Jadrana, adomaćinstva ga plaćaju u Zagrebu 0,545 USD/m3 ili 8,6 puta više od italijanskog partnera ili 11,6 puta više nego je njegova proizvodna cena.

Nigde u tekstu nisam ni spomenuo koliki deo od cene gasa koju plaćaju domaćinstva u Hrvatskoj dobije MOL, koliko brojni distributeri, a koliko država, jer me ne zanima njihova podela dobiti. Ja samo tvrdim da je najmanje 11,6 puta viša cena gasa za domaćinstva u odnosu na proizvodnu cenu gasa u Hrvatskoj (koja proizvodi i do 93% vlastitog gasa) preko svake mere visoka i znači njihovo „gulenje“. Sasvim je deplasirano poređenje, onih koji bi još povisili cenu gasa, s cenom kod naših suseda npr. u Mađarskoj, Austriji i drugima zemljama u okolini, koje gotovo da ni nemaju svoju proizvodnju gasa, nego ga uvoze. Austrija je 2007. godine 84%, a Mađarska 89% svojih potreba namirivala uvozom, pa je gas koji ulazi u njihove gasne mreže bio najmanje 9,5 (0,45/0,0,47) puta skuplji nego onaj koji iz domaćih ležišta ulazi u hrvatsku gasnu mrežu. Zbog toga bi i cena gasa za krajnje potrošače u Hrvatskoj trebala biti i osetno niža nego što je u tim zemljama, a to ni približno nije.

Velik potrošači HEP i Petrokemija (ZSE:PTKM-R-A) verovatno i dobijaju gas po nižoj ceni nego što se on uvozi iz Rusije, ali njihove ogromne neracionalnosti (ogromni gubici električne energije, izvoz oko 60% veštačkog gnojiva) ne treba da subvencionišu domaćinstva u prekomernoj ceni gasa.

Tekstopisac iz MOL-a tvrdi: „ideja je bila da se istraživanje i proizvodnja ostave u kompaniji koja je stručna u ovom poslu, dok su se skladištenje, nabavka i distribucija trebali ostaviti u rukama hrvatske države jer je taj segment od strateške važnosti za državu“. Ta tvrdnja jesasvim besmislena. Zar MOL misli da je sve ono što bi ostalo izvan MOL-a nestručno? To je i uvreda za one koji se bave tim poslovima. Uz to i te kako je od prvorazredne strateške važnosti vlasništvo i korištenje domaćih izvora gasa, pogotovo ako se njime ostvaruje ogromna dobit. Na žalost, oni koji su ih neovlašteno rasprodavali (rudna bogatstva su vlasništvo svih stanovnika kao i teritorija na kojem se nalaze), nisu tako mislili. Svakako da MOL-u nije interesantna nabavka i uvoz gasa, jer na uvozu ne može zaraditi ako ga nekim potrošačima (HEP i Petrokemija) prodaje čak po nižim cenama nego što ga nabavlja, pa je taj segment prodao ili će prodati „mudracima“ koji na to pristaju. Dakle, ogromni profit od domaće proizvodnje treba pripasti Mađarima, a gubici zbog uvoza Hrvatskoj. Lepo su to zamislili. Neka tekstopisac pokaže kakva je i kako se formira „tržišna“ cena gasa za domaćinstva u poređenju sa cenom za industriju i za HEP i Petrokemiju. Nema tu ni traga o nekakvom tržištu, nego se radi o monopolu koji mora biti pod kontrolom onih koji trebao da sei brini o životu ljudi.

Razumljivo je ono što je napisao MOL, jer želi podići cenu gasa za domaćinstva. Poskupljenje gasa bi takođe delomično išlo i na ruku vladi RH, jer bi se nešto bolje punio budžet, jer bi valjda i ponešto od poskupljenja ubrala i država, ali to bi imalo za svrhu i podsticanje nezadovoljstva radom vlade RH, ako ona pristane na bezrazložno poskupljenje gasa za domaćinstva, a time možda i na stvaranje klime za njeno rušenje, a uz to i planiraju izbore. Ako je treba rušiti, ne treba je sigurno rušiti zbog nikad zadovoljnih gulikoža stanovništva. Uz to ne sme se šaliti sa osiromašenim stanovništvom u Hrvatskoj i uveravati ga da gas treba da plaćaju još i skuplje, kada je već i sada sa cenom na granici izdržljivosti.

Tekstopisac iz MOL-a uverio me da nema drugog izlaza iz krize u energetici, a zbog njene važnosti za privredu, ni u celokupnoj privredi, bez hitne nacionalizacije (dok sve što vredi nije „otišlo“ strancima) svega onog što su moćni pojedinci poklonili strancima, koji su se već odavno namirili za ono što su prema tim ugovorima uložili (ako su uopće i uložili). Zbog toga i odgovor Vlade RH na zahtev MOL-a za poskupljenje gasa treba biti hitno pokretanje procesa nacionalizacije svih rudnih resursa Hrvatske. Pri tome treba uzeti u obzir da je i prijateljska Mađarska kao i neke druge zemlje već sprovela nacionalizaciju nekih sektora važnih za život svojih stanovnika. Time bi ova vlada napravila osetno veću korist za stanovnike Hrvatske (a i za sebe), nego što bi bilo punjenje budžeta novim poskupljenjem gasa, jer bi ispravila makar deo štetnih odluka koje su donele neke od dosadašnjih 16-17 Vlada RH.