RUSKI EKSPERIMENTI SA RADIOAKTIVNIM OTPADOM
Nemačka će atomski otpad iz bivšeg DDR-a poslati natrag u Rusiju. To omogućava međunarodni sporazum iz 2004. godine. Ali, nemački i ruski zaštitnici okoline upozoravaju da je odlagalište u Majaku „tempirana bomba“ jer se otpad još od Staljinovog vremena čuva pod vedrim nebom.
Ruski zaštitnici okoline javno su se obratili direktno nemačkoj saveznoj kancelarki Angeli Merkel moleći je da zaustavi transport radioaktivnog otpada jer odlagalište u Majaku nije sigurno.
„Ako Saska ovamo pošalje još 1.000 radioaktivnih šipaka na preradu to znači da će još više radioaktivne otpadne vode dospeti u reku Teču i druge vode u regionu Čeljabinsk, na Uralu. Ne može biti govora o međunarodnim sigurnosnim standardima,“ kaže Sergej Mitrohin, predsednik opozicione stranke Jabloko za Deutsche Welle.
Radioaktivni otpad u reku
Organizacija za zaštitu okoliša Greenpeace procenjuje da već sada u reku Teču bude ispušteno pet do šest miliona kubnih metara radioaktivnog materijala.
„Zagađenje se može dokazati“, kaže aktivist Greenpeacea Vladimir Čuprov dok u zaštitnoj odeći ulazi u rijeku: „Geigerov brojač pokazuje 4.000 mikrorentgena na sat, što je oko 200 puta više nego što je uobičajeno. Greenpeace je 2003. analizirao reku na ovom mestu. Ima plutonijuma, cezijuma 137, stroncija 90. To je jako opasno, opasno po život. Pa ipak ljudi ovde love, pecaju ribu i deca se kupaju.“
Službeno je, istina, korišćenje reke zabranjeno.
„Ali, to je kao da nekome hoćete da zabranite da pije vodu iz jedine slavine u kući“, kaže Mila Kabirova koja je ovde odrasla. Do danas nema prave alternative.
„Od 1948. do 1952. su počeli ispuštati radioaktivni materijal u reku Teču. Tada je reka bila jedini izvor pitke vode u selu. Ali, nitko za to nije znao, svi su i dalje koristili tu vodu…“
Četiri sela s „pokusnim kunićima“
U to je vreme Majak bio kombinat za proizvodnju oružja. Staljin je tu tajno dao nalog za proizvodnju atomskog oružja. Radioaktivni otpad završavao je u reci. Kad su stotine ljudi obolele od leukemije, preseljeno je više od 200 sela. Ali, četiri sela su ostala. Čak i nakon atomske nesreće 1957. godine, kad je iscurilo 80 tona radioaktivnog materijala.
„Ljudi ovih sela su i danas pokusni kunići. Sve stanovnike sela Musljumova prati Centar za radioaktivnu medicinu iz Čeljabinska. Odmah nakon rođenja dete se, automatski, upisuje u eksperimentalni sistem. Čitav život se istražuje kako deluje mala doza radioaktivnosti,“ kaže Mila Kabirova.
Institut je za ta istraživanja već odlikovan. To su jedinstvene studije, kaže se u krugovima stručnjaka.
Većina stanovnika Musljumova nema novca da bi odselili. Nezaposlenost je velika. Mnogi žive od bedne odštete. Preračunato to je deset evra mesečno. Jedino što imaju, kuće i stoka, za druge su bezvrijedni.
Atomski otpad pod vedrim nebom
Broj oboljenja od raka u tom regionu je osetno iznad ruskog proseka. Ali, kao uzrok smrti se često navode drugi uzroci: srčana oboljenja, bakterijske zaraze i slično.
„Od 1.000 novorođenčadi gotovo 50 ih je 2008. godine imalo neke smetnje. Novi atomski otpad znači nove bolesti, nove anomalije. Skladištenje i odlaganje atomskog otpada novi je mogući uzrok lančane reakcije u atomskom postrojenju Majak. Neka havarija ili neki teroristički napad – i sve bi se urušilo kao kula od karata. U slučaju napada na skladište atomskog otpada bilo bi oslobođeno toliko plutonijuma da bi Černobilj izgledao kao mali incident,“ kaže Natalija Mironova iz Organizacije za atomsku sigurnost.
Već letos, kad se šumski požar približio Majaku se mogao steći utisak kolika opasnost preti. Naime, atomski materijal ovde nije pod zemljom, kako zahtevaju međunarodni propisi, nego pod vedrim nebom.
