JESU LI BAŠ SVE ZNALI?

Velike su razlike u izjavama onih koji su sudelovali ili tvrde da nisu sudelovali u rasprodaji INE, pa i u onima datim Istražnom povjerenstvu Hrvatskog sabora. Jedni su tvrdili da nisu ništa znali o prodaji INE i da su taj posao vodili samo neki pojedinci, a drugi tvrde da su svi u tadašnjoj i sadašnjoj vladi bili jako dobro upućeni u prodaju INE i upravljačkih prava i da su svi znali sve što su ugovarali. Očigledno neko nije govorio istinu. Jesu li svi sve ili bar neko iz Vlade išta znali o tome šta su i zašto ugovarali i potpisivali?

Činjenice pokazuju da svi zajedno nisu znali ništa ili su znali vrlo malo. Da su znali, verovatno INU ne bi prodavali. Možda je pravi razlog prodaje INE, i ne samo nje, novostečena imovina bez poznatog porekla onih koji su u tome, i u mnogo čemu drugom, sudelovali o čemu često izveštavaju mediji. Tvrdi se da je borba protiv korupcije najvažniji zadatak političara za izlazak Hrvatske iz krize. Je li baš tako?

Vidljivo je bilo iz ispitivanja bivšeg premijera da ni on ni ostali članovi Vlade ni ispitivači ne znaju, a najmanje hrvatski narod, zašto je strancima prodata INA i kolika je bila njena stvarna vrednost kada su je 2003. godine prodavali Mađarima, i još pre, 1997. godine kada je jadranski gas velikim delom prodat Italijanima. Nisu znali ni da li je novac od prodaje uopšte stigao u Hrvatsku i na šta je potrošen.

Vrlo se lako može analitički dokazati da je vrednost INE u trenutku prve prodaje Mađarima (2003. godine) bila oko 10 milijardi dolara, tj. najmanje pet puta veća od procene na temelju koje je jedna četvrtina deonica prodata za 505 miliona dolara. Zbog toga je šteta za Hrvatsku pri prodaji INE MOL-u već bila oko dve milijarde dolara.

Danas samo vrednost hrvatskih pridobivih rezervi nafte ili gasa s obzirom na njihove više cene iznosi između 40 do 50 milijardi dolara. Zašto to ogromno nacionalno blago treba biti i dalje prepušteno strancima?
Sasvim je izmišljen problem skladištenje gasa i izrada novih iz istrošenih gasnih polja jer je uz sadašnju proizvodnju i potrebe za uvozom gasa zapremnina skladišta Okoli sasvim dovoljna.

Skladište Okoli kupuje se za čak 250 miliona dolara, a 2003. godine prodali su četvrtinu INE Mađarima za samo 505 miliona dolara. Zašto se sada uopšte odvaja deo posla s gasom? To je tehnološki sasvim besmisleno jer je rad gasnog skladišta isto što i rad gasnog polja, svakako, uz dodatak kompresora za utiskivanje gasa u istrošeno gasno polje.

Da bi ostvarili taj suludi otkup beznačajnog skladišta gasa, naglašavaju njegovu »važnost« i tvrde da Hrvatska nema dovoljno gasa iz vlastite proizvodnje i da bi zadovoljavala svoje potrebe, mora uvoziti gas (po oko 0,4 dolara po kubnom metru) za oko 40 posto svojih potreba. To bi bilo tačno da Hrvatska ne izvozi (po 0,063 dolara po kubnom metru ili šest do osam puta nižoj ceni nego što ga uvozi iz Ruske Federacije) do 33 posto proizvedenog gasa u Hrvatskoj.

Da nije sklopljen ugovor o prodaji gasa Italijanima, Hrvatska bi, uz racionalizaciju potrošnje (u HEP-u i Petrokemiji), još neko vreme imala dovoljno gasa i bez uvoza. Proizvodnja gasa od 2002. do 2007. godine na području Hrvatske zadovoljavala je od 73 do 95 posto potrošnje gasa u Hrvatskoj, ali se zbog »stručnjaka« i ugovora do 33 posto proizvedenog gasa izveze u Italiju.

Tvrde da su štete izazvane nekontrolisanom obustavom gasa industriji 2008. godine iznosile oko dve milijarde kuna. Stalno su paničili kako sve zavisi od skladišta Okoli i da u njemu ima premalo gasa, a ono je gotovo zanemarivo s obzirom na 24 gasna polja iz kojih se crpi gas u Hrvatskoj.

Stalno govore kako gas treba još da poskupi, a za stanovništvo gas je više od 11 puta skuplji nego trošak njegove proizvodnje iz Jadrana. Ne žele objasniti kome odlazi profit pa je jasno zašto je formula po kojoj taj novac raspodeljuju proglašena »poslovnom tajnom«. Uz ovakav profit priča je za malu decu da INA-MOL posluje s gubitkom. U maloj Hrvatskoj postoji 41 distributer gasa, ni jedan nije bankrotirao, a to pokazuje da je i distribucija gasa izuzetno unosan posao.

Cena gasa za domaćinstva u Hrvatskoj s obzirom na kupovnu moć stanovnika je među najvišima u svetu. Tvrdnja onih koji ga poskupljuju da je gas skuplji u Austriji i Mađarskoj nikako ne znači da treba da poskupi i u Hrvatskoj. Godine 2007. Austrija je 84, a Mađarska 89 posto svojih potreba zadovoljavala uvozom skupog gasa, a Hrvatska je zadovoljavala 87,4 posto potreba iz vlastitih izvora. Svakom je jasno da je to velika razlika i da gas u Hrvatskoj treba da bude znatno jeftiniji nego u spomenutim zemljama, osim ako naš gas ne moramo, zbog ugovora o prodaji INE, da skupo kupujemo od Mađara.

Jasno je zašto oni koji su potpisali spomenute štetne ugovore ne daju javnosti odgovor na pitanje zašto je u bescenje INA prodata Mađarima i zašto je sklopljen štetan ugovor o »zajedničkom« korišćenju gasa iz Jadrana sa Italijanima, zašto je potpisan ugovor o NE Krško (2002. godine) i mnogo toga. Ne daju ih zato što je očigledno da je načinjena ogromna šteta stanovništvu Hrvatske i da je rasprodato najvrednije blago koje Hrvatska ima. Stoga je nužno te ugovore što pre staviti izvan snage i poništiti, jer su se i Mađari i Italijani višestruko namirili za novac koji su platili na osnovu tih ugovora - ako su uopšte i platili - a na štetu hrvatskog naroda.

Nema javno dostupnih podataka da li je uopšte gas iz Jadrana stigao do potrošača u Hrvatskoj. Žrtve tih ugovora su svi stanovnici Hrvatske. Ako su prilikom prodaje INE Mađarima dogovorili da će nam Mađari naš gas prodavati po istoj ceni kao što nam Rusi prodaju gas, onda je jasno da je onaj koji je to dogovarao opljačkao stanovnike Hrvatske.

Koja je korist od toga što se one koji su oštetili Hrvatsku u privredi za mnogo manje iznose nego što su oni u energetici sada hapse? Držanje u zatvoru samo je dodatan trošak za državu, tj. stanovnike. Nije korisno rešenje zatvaranje onih koji su sudelovali i potpisali štetne ugovore, pa tako i one sasvim kolonizatorske o poklanjanju INE i jadranskog gasa kao i nuklearne elektrane Sloveniji. Trebalo bi bar delimično nadoknaditi ogromne štete koje su izazvali tako da im se oduzme imovina, kao što se to radi u drugim - civilizovanijim zemljama.

Najverovatnije nema izlaza iz krize u energetici, a zbog njene važnosti za privredu ni u celokupnoj privredi, bez hitne nacionalizacije (dok sve što vredi nije »otišlo« strancima) svega onog što su moćni bogati pojedinci (koji su se zasigurno dobro okoristili »ugovaranjem«) poklonili strancima, koji su se već odavno namirili za ono što su prema tim ugovorima uložili (ako su uopšte i uložili).