PEPEO, „LETEĆI“ GRAĐEVINSKI MATERIJAL

Miloš Obradović

Leteći pepeo, nusproizvod sagorevanja uglja u termoelektranama već 50 godina se u Evropi koristi kao građevinski materijal, posebno u proizvodnji betona i cementa. Korišćenje pepela višestruko je korisno jer povećava kvalitet betona, cementa i same gradnje.

Dok u manje razvijenim zemljama razne vrste nusproizvoda, nastale sagorevanjam uglja u termoelektranama, predstavljaju problem i za termoelektrane i za ekologiju u razvijenim zemljama zapadne Evrope i u SAD pepeo više ne ne zovu nusproizvodom već ga tretiraju kao proizvod koji ima svoju upotrebnu vrednost, tržište i cenu. Ovaj pristup je doveo do toga da u nekim zemljama praktično više ne postoji nijedna deponija pepela. Sve što se proizvede ide direktno u proizvodnju građevinskih materijala, pre svega betona i cementa.



Mogućnost upotrebe tzv. letećeg pepela u građevinskoj industriji otkrivena je još 1950-ih godina u SAD ali, u međuvremenu je Evropa mnogo više uradila na korišćenju ovog materijala. Danas SAD koriste oko šest miliona tona letećeg pepela godišnje u proizvodnji betona i cementa, dok je u Evropi ta cifra čak devet miliona tona.

Jedan od razloga za to je i osnivanje ECOBA-e, Udruženja proizvođača energije koji sagorevaju ugalj. Udruženje ECOBA osnovale je 1990. godine 10 elektrana, a danas imaju 24 članice u 15 evropskih zemalja, kao i podružnice u SAD, Rusiji, Južnoj Africi, Australiji i Japanu. Odnedavno je član ovog udruženja i Elektroprivreda Srbije.

Nikolaj Bek, predsednik ECOBA-e ističe da je neminovna činjenica da prilikom proizvodnje električne ili toplotne energije sagorevamo ugalj i da se kao nusproizvod dobija pepeo. Međutim, za razliku od vremena kada je on jednostavno odlagan u prirodu i od njega nije bilo nikakve koristi – već samo ekološke štete, danas se leteći pepeo koristi kao aditiv u proizvodnji betona i cementa.

„Poćetkom pedesetih godina prošlog veka shvaćeno je da se leteći pepeo dobijen sagorevanjem uglja može koristiti kao aditiv u betonu i da je takav beton bolji nego kada se koristi samo cement,“ ukazuje Bek.



Kula Kastor u Frankfurtu


Korišćenjem letećeg pepela istovremeno ostvarujete korist od toga što je reč o vezivnom materijalu - u interakciji sa cementom. Samim korišćenjem letećeg pepela smanjuje se potrošnja cementa, za čiju se proizvodnju koristi mnogo energije. Rezultat je da se korišćenjem pepela kao sirovine u građevinarstvu smanjuje potrošnja i resursa i energije. Jer, u proizvodnji cementa je potreban aluminijum, koji se uzima iz gline. Bek objašnjava tehnologiju:

„Da bi došli do gline morate da je iskopate. Umesto toga, možete da iskoristite leteći pepeo, koji ne mora da se iskopava, već je tu - nadohvat ruke. Sa koje god strane pogledate vidite benefite od letećeg pepela. Koristi se materijal koji već postoji i raspoloživ je, a koji je, takođe, i jeftiniji od cementa. Sa ekonomskog aspekta značajno je to što se koristi jeftiniji i bolji materijal u gradnji, a sa ekološkog to što ne odlažemo pepeo kao otpad u prirodu i što štedimo na energiji.“

Ipak, da bi leteći pepeo bio kvalitetan građevinski materijal i da bi mogao da se nađe na tržištu mora biti u skladu sa međunarodnim standardima.

„Zato je obaveza elektrana da vode računa da proizvode pepeo koji se uklapa u standarde,“ napominje Bek.



Most u čijoj je gradnji korišćen leteći pepeo


U istočnoj Evropi postoji veliki potencijal za povećanje korišćenja letećeg pepela u industriji. Hans Joakim Fojerborn, generalni sekretar ECOBA-e ističe da u ovom delu Evrope ima dosta odloženog pepela koji se može u kratkom roku isporučiti da bi se realizovali građevinski projekti ili zadovoljile potrebe industrije cementa.

„U zapadnoj Evropi nema raspoloživih zaliha letećeg pepela, jer se on kontinuirano troši u građevinskoj industriji. U nekim zemljama praktično nema dovoljno pepela da zadovolji potražnju. U istočnoj Evropi još je potrebno da se razvije tržište i da pepeo postane dostupniji građevinskoj industriji. Poljska, na primer, koristi tri miliona tona letećeg pepela godišnje. Ipak, da li će i kada zemlje istočne Evrope dostići nivo upotrebe pepela kao u zapadnoj Evropi je pitanje političke odluke i prihvatanja od strane tržišta. Pitanje je da li će građevinci biti zainteresovani i kakav će biti marketing. Ono što mi možemo da uradimo je da informišemo, da podržimo naše članove kao što je EPS u pokušaju da ubede partnere iz građevinske industrije u prednosti letećeg pepela,“ objašnjava Fojerborn.



Pikaso kula u Madridu


U 15 zemalja evropske unije, pre svega zapadnoevropskim zemljama, stepen iskorišćenosti letećeg pepela je 100 odsto. U zemljama kao što je Francuska, koja je imala zalihe pepela koje je morala da ukloni, stepen iskorišćenosti je dostigao čak 130 odsto. Ali u, na primer, Grčkoj ili Španiji uopšte ne postoji tržište gipsa, koji je, takođe, nusproizvod u proizvodnji energije (iz „mokre“ desulferizacije gasa).

„U filozofiji gradnje u Grčkoj se uopšte ne koristi gips, ni prirodni ni industrijski. Tamo će biti potrebno bar 20 godina da se uspostavi tržište i da počnu da koriste gips koji se dobija u elektranama. U Španiji u elektranama uopšte ne proizvode gips. Kada nema političke podrške teško je kreirati tržište. Sa letećim pepelom je druga stvar. Stepen iskorišćenosti je u Evropi i SAD izuzetno visok, što pokazuje da taj materijal nije otpad, već da može biti iskorišten, ukoliko je proizveden prema standardima,“ tvrdi Fojerborn.

Transport letećeg pepela je moguć ali, troškovi prevoza su visoki. Transport na veće udaljenosti isplati se samo brodom. Na primer, Danska izvozi pepeo u Norvešku i Švedsku, a Holandija u Norvešku. Fojerborn ocenjuje da je moguće da i Srbija izvozi pepeo u druge zemlje, pre svega rečnim brodovima, ali da je mnogo bolje izvoziti ga tek kada bude ugrađen u skuplje proizvode, kao što su beton i cement.

U Evropi su našli upotrebu i za pepeo koji kvalitetom ne ispunjava standarde da bi bio korišten u građevini. Taj pepeo lošijeg kvaliteta koristi se za zatrpavanje rudnika i dovođenje kopova u pređašnje stanje.

U neke od najvećih građevina u evropskim gradovima ugrađene su stotine tona letećeg pepela. Tako je u kule blizance u Frankfurtu Kastor i Poluks u građeno 180 kilograma cementa i 120 kilograma letećeg pepela po metru kubnom. Takođe je i najviša zgrada u Madridu Pikaso kula, visoka 171 metar, građena sa betonom „pojačanim“ letećim pepelom. Most koji povezuje Kopenhagen sa kontinentom biće najduži viseći most na svetu sa rasponom od 1.624 metra. Beton kojim je izliven ovaj most sastoji se od smeše cementa, letećeg pepela i mikrosilike. Leteći pepeo se ugrađuje i u brane, nuklearne elektrane i puteve širom Evrope.



Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...