Čudo od žene krstari po terasama rudnika

Velika vozila su moja velika ljubav. Volim volan, zato sam i završila tu školu, kaže dvadesetšestogodišnja Milica Božić Jovanović, koja se već tri meseca obučava za vozača teških kamiona. – Radi u sve tri smene, pa veli da joj je najteže noću, mada joj i donje etaže kriveljskog kopa, zbog užih puteva, još uvek često lepe nogu na kočnicu.

Milica pobija sve stereotipe. Neustrašiva i ponosna, odvažna a nežna. Radi u rudniku i, kao što pesma kaže, život joj nije lak. Dvadesetšestogodišnja Milica Božić Jovanović samohrana je majka koja se za bolje sutra male Anđele bori tako što se u poslednja tri meseca iz sveg srca trudi da što pre savlada prevoz rude i jalovine sa kriveljskog kopa. Ova plavooka mlada žena, naime, prva je u istoriji kriveljskog kopa koja upravlja kamionom damperom, grdosijom od 370 tona. Vele, doduše, da je nekada davno bilo pokušaja da žene upravljaju pomoćnom i mnogo manjom mehanizacijom, grejderom na primer, ali je sve i ostalo na pokušaju. Milica je uporna da do kraja istera, kako kaže, svoj životni san.

- Čini mi se da od malena imam želju da sednem u kamion. Oduvek sam volela da vozim jer sam se i kao devojčica igrala sa autićima, umesto da mi društvo prave lutke. Jednostavno volim volan! – reče Milica nevoljno gaseći damper, kako bi popričala sa znatiželjnim novinarima koji su 27. aprila došli na kriveljski kop da upoznaju „čudo od žene“. Zatekli smo je kako se pod budnim okom instruktora Srđana Rančića, vozača sa dvadesetogodišnjim iskustvom, vešto parkira uz bager koji će za par minuta u korpu njenog dampera utovariti 220 tona jalovine. Njen posao, kako nam je objasnila, jeste da raskrivku odveze i iskipuje na transportni sistem.

– Ma, nije uopšte teško, čak mi je i lakše da vozim damper nego moj auto, zbog bolje preglednosti. Ovo su novi kamioni, laki su za upravljanje, imaju elektroniku i više komandi. Uživam vozeći jer su velika vozila moja velika ljubav. Zato sam i završila tu školu – kaže dodajući da je po struci tehničar drumskog saobraćaja, odnosno vozač motornih vozila. Milica je najpre radila špediterski posao u garaži RBB-a. Dobila ga je posle pet-šest godina čekanja na birou. Po sopstvenom priznanju, tu je bilo više posla sa papirima nego sa vozilima, pa je rešila da pita šefove da li može da se oproba kao vozač dampera. Tako je pre tri meseca počeo da se ostvaruje njen san i to u tri smene.

-Najteže mi, možda, pada noćna vožnja, kad sam u drugoj ili trećoj smeni. Tada posebno moram da vodim računa kada se mimoilazim sa kolegama jer ako, recimo, on vuče teret, ja moram da ugasim svetla, ali i da ga opomenem da sam tu. Moram da se sklonim sa strane i nađem pravu deonicu za bezbedno mimoilaženje. Nije mi, priznajem, svejedno i kada se spuštam na donje etaže, do bagera PH1, gde su uži putevi. Ipak, i pored mojih predrasuda o tome kako će kolege reagovati i da li će sarađivati sa mnom, moram da kažem da su me odmah prihvatili i maksimalno mi pomažu da se što pre uklopim – kaže ova smela mlada žena.

Namera joj je, dodaje, da u dogledno vreme položi i vozački ispit za D kategoriju, kako bi svojoj „kolekciji” dodala i autobus. To, međutim, ne znači da nema nameru da krstari po „terasama“ Rudnika još dugo. Naprotiv, kaže da će za volanom dampera dočekati penziju. Generalno posmatrano, od 4.872 radnika RTB-a, petinu „drži“ lepši pol. Imajući u vidu činjenicu da ovi podaci važe za kompaniju kojoj je osnovna delatnost kopanje rude bakra, procenat nije za potcenjivanje. A, još kada se uzme u obzir da polovina od skoro 900 zaposlenih žena radi direktno u proizvodnji, poput Milice, rodna ravnopravnost kojoj težimo ne čini se tako dalekom.