SVEMIR – ENERGETSKA BAZA ZEMLJANA

Marko Filijović

Težeći da uvećaju stepen sopstvene energetske bezbednosti zemlje poput Japana, SAD, Indije... alternativne izvore energije traže u svemirskom prostranstvu. Razvoj svemirskog solarnog programa bi mogao uticati i na okončanje „energetskih ratova”

Opšte je poznato da je svet zahvatila „energetska glad“. S obzirom na to da su, uprkos povećanju stepena eksploatacije, mnogi postojeći dominantni izvori energenata (nafte i gasa) nedovoljni da podmire narastajuće potrebe modernog sveta, te da pronalazak novih izvorišta, iako neophodan, ne bi na dugoročnom planu rešio problem rastućih energetskih apetita, pojedine države opredelile su se da razviju tehnologiju dobijanja energije iz alternativnih izvora. Iako do sada većina njih u tome nije imala značajnijih uspeha, nedavna otkrića ukazuju da potencijal alternativnih izvora nikako ne treba zanemariti. Naime, u težnji da uvećaju stepen sopstvene energetske bezbednosti zemlje poput Japana i Sjedinjenih Američkih Država učinile su značajan „iskorak” i (alternativne) izvore energije potražile daleko van sopstvenih granica – u svemirskom prostranstvu. Izveštaji relevantnih državnih agencija ukazuju da svemir obiluje resursima, a da će tehnologija potrebna za njihovo prikupljanje biti upotrebljiva u najskorijoj budućnosti. Sa takvim saznanjem i druge države se priključuju svemirskoj trci, te je pitanje energetske stabilnosti prenešeno i na tzv. astroprostor. Rečima Džordža Fridmana (George Fridman), rukovodećeg nezavisnim istraživačkim centrom Stratfor (Stratfor), „nešto što se do juče smatralo naučnom fantastikom, danas je itekako postalo stvarnost“.

Svemir – nova najvažnija energetska baza?

Suočene sa energetskom glađu, tehnološki najnaprednije zemlje na planeti opredelile su se da razviju tehnologiju potrebnu za dobijanje energije iz alternativnih izvora. Ubrzo, one su došle do saznanja da sveukupni potencijali koji se mogu upotrebiti na planeti (kako primarni, tako i alternativni) nisu dovoljni da podmire rastući enregetski deficit, posebno u oblasti elektroenergije. Kako eksplicitno navodi indijski predsednik dr A.P.J. Kalam (A.P.J. Kalam) „svetska potražnja za električnom energijom će porasti za 87 % do 2035. godine, dok će obnovljivi izvori – potencijal vetra, hidropotencijal, solarna energija, geotermalna energija itd. – zadovoljiti samo 23 % uvećane tražnje.“ [1] Stoga, sve više država usmerava svoje kapacitete na tzv. astroprostor, odnosno sve veći broj njih odlučuje se da istraži mogućnosti koje postoje u svemiru. Motive nastajuće „svemirske trke“ objašnjava Beki Stjuart (Becky Stuart), pozivajući se na izjave indijskog predsednika: „Do 2050. godine, čak i ako upotrebimo sve moguće izvore energije – čiste i prljave, konvencionalne i nekonvencionalne, solarne, geotermalne, nuklearne, naftne i gasne – svetu će opet zafaliti energije. U svemiru, sa druge strane, postoji sedam puta više energije po mernoj jedinici u poređenju sa Zemljom.“ [2] Stoga ne čudi opredeljenje pojedinih država da se podrobnije istraže astro-resursi, pre svega potencijal svemirske solarne energije (space-based solar energy).“

Od Zemlje do svemira – u potrazi za solarnom energijom

Iako svemir poseduje mnoge potencijale onaj čija je upotrebna vrednost identifikovana kao najizvesnija je upravo potencijal Sunca, odnosno solarne energije, koja se može „sakupiti“ u astroprostoru. Sprovedena istraživanja pokazala su da prikupljanje solarne energije, koja bi se u konačnici „pretočila“ u električnu kao upotrebni resurs, na Zemlji nije isplativo iz više razloga. Kao prvi razlog navodi se da je solarnim pločama, koje sadrže fotosenzitivne ćelije, potrebno pokriti neproporcionalno veliki prostor u odnosu na njihov „proizvodni kapacitet“. Džordž Fridman objašnjava da bi SAD, ukoliko bi želele da za petinu smanje zavisnost od uvoza energenata putem uvećanja učešća domaće proizvodnje električne energije dobijene transformacijom solarne energije, morale solarnim pločama da „pokriju“ površinu veličine Arizone.“ [3] Dakle, odnos između proizvedenih megavata i površine koju bi ploče zauzele nije izbalansiran. Drugo, razdaljina Zemlje od Sunca, uzimajući u obzir (ne)propusnost ozonskog omotača, te oblačnost i sl., umanjuje „količinu“ solarne energije koju bi solarne ploče mogle prikupiti, itd. Zaključak je da je prikupljanje solarne energije na Zemlji, iako moguće, za sada u najmanju ruku neisplativo.

Prikupljanje solarne energije u svemiru predstavlja izazov za koji pojedini smatraju da, oslanjajući se na dugoročne programe, itekako može biti isplativ. O tom konceptu razmišlja se već gotovo pola veka.

Istorijat razvoja ideje o „prikupljanju“ svemirske solarne energije

O prikupljanju solarne energije u svemiru govorio je još 1968. godine dr Piter Glejzer (Peter Glaser). On je smatrao da razvoj svemirske solarne tehnologije može doprineti realizaciji neiscrpnog i bezbednog lanca snabdevanja energijom, i artikulisati se kao logičnije rešenje aktuelnih i anticipiranih energetskih problema nego što bi to bio razvoj tehnologija baziranih na etanolu ili nuklearnoj energiji. Saglasne sa njegovim predlogom, istraživanja su nastavile dve američke državne agencije: Odeljenje za energiju (Department of Energy) i Nacionalna aeronautička i svemirska administracija (National Aeronautics and Space Administration). Do 1981. godine utvrđeno je da predloženi koncept predstavlja visokorizičnan projekat, ali da istraživanja treba nastaviti. Sa povećanjem potražnje električne energije i njene cene NASA je, u periodu od 1995-1997. godine, unapredila koncept i predložila višemilionski projekat, koji podrazumeva slanje nekoliko desetina tzv. solarnih satelita u geostacionarnu orbitu do 2050. godine. Svaki od satelita, putem bežičnog prenosa energije, odašiljao bi između dva i pet gigavata energije na Zemlju.

Ovaj plan je, međutim, prema direktoru projekta, Džonu Mankinsu (John Mankins) propao zbog toga što „nijedna državna agencija nije bila odgovorna za sveobuhvatan program, koji bi uključio svemirska istraživanja i energetsku bezbednost u koherentnu celinu“. [4]

Kasnije je koncept ponovo oživeo, jer su, kako navodi Vilijam Džon Koks (William John Cox), energetski troškovi vojnih kampanja u Iraku i Avganistanu viišestruko porasi. U izveštaju iz 2007. godine, koji je izdala Kancelarija Ministarstva odbrane zadužena za pitanja nacionalne bezbednosti u svemiru (Department of Defense’s National Security Space Office) dato je savetodavno mišljenje da je potrebno „započeti koordinisani nacionalni program kako bi se razvio svemirski solarni sektor“. [5]

Projekat je ubrzo otpočeo, a tehnolozi su se našli pred tri inženjerska izazova, koja su identfikovana kao ključni - kada je reč o instalaciji svemirskog solarnog energetskog sistema. Prvi je veličina, težina i kapacitet solarnih kolektora (koji apsorbuju energiju). Drugi problem se odnosi na sposobnost robota, koji bi sklapali solarne kolektore u svemiru. Treći je vezan za pitanje cene i pouzdanosti transporta kolektora i robota u svemirski prostor.

Dva od tri problema su rešena od trenutka kada se ideja o svemirskoj solarnoj energiji pojavila. Razvoj tehnologije omogućio je izradu novih kolektora, koji su značajno redizajnirani, tako da je njihova efikasnost konverzije energije povećana, dok su veličina i težina smanjene. Paralelno sa tim industrijski roboti su razvijeni do tog nivoa da mogu izvršavati veoma kompleksne zadatke. Međutim, treći problem još uvek predstavlja ograničenje. Transport materijala u astroprostor još uvek predstavlja izazov, jer je cena transporta i dalje veoma visoka. Kako navodi Vilijam Džon Koks, cena transporta jednog kilograma tereta u svemir za sada iznosi 20.000 US$ po kilogramu. Prema procenama ekonomista, da bi transport materijala potrebnih za prikupljnje solarne energije u svemiru bio isplativ, cenu transporta po kilogramu trebalo bi smanjiti na 200 US$ neto, odnosno 3,500 US$ bruto. [6]

Shvatajući da cenu transporta neće biti lako umanjiti, te da su postojeći troškovi nepodnošljivi u vreme ekonomske krize, SAD su odlučile da obustave letove u svemir. Odlukom predsednika Baraka Obame SAD su prestale da finansiraju državne agencije, uključujući i NASA-u. Letovi će prestati početkom 2012. godine, dok će održavanje svemirskih stanica prestati 2017. godine. [7] Od sada, put u svemir realizovaće se u saradnji sa drugim državama, koje imaju svemirske programe, pre svega sa Rusijom.

Za razliku od SAD ostale države, zainteresovane za astroprostor, sve više pažnje i sredstava poklanjaju svojim svemirskim programima. Japan, npr., još od 1998. godine razvija sopstveni program prikupljnja svemirske solarne energije. U poslednje dve godine ova zemlja je izdvojila više od 21 milijarde US$ za istraživanja. Japanska svemirska istraživačka agencija (Japan Aerospace Exploration Agency - JAXA) planira da do 2030. godine u geostracionarnu orbitu lansira solarni generator, koji će transmitovati jedan gigavat energije na Zemlju. Kako navode japanski ekperti, energija koja bi se prikupila od jednog svemirskog kolektora, predstavljala bi ekvivalent energetskom proizvodu jedne značajnije nuklearne elektrane. [8] Isti eksperti procenjuju da bi, ukoliko se sa istraživanjima nastavi, Japan mogao ostvariti cenu struje od 0,09 US$ po kilovat-času. Ovakva cena struje, zaključuju ekperti, bila bi konkurentna sa cenama svih drugih oblika energije.

I Kina sve više pažnje poklanja astro-istraživanjima. Ova država već je pokazala svetu da poseduje sposobnost slanja svojih astronauta u svemir, kao i sposobnost da „obara“ satelite. Ona trenutno ulaže oko 35 milijardi US$ u programe povećanja energetske efikasnosti (pre svega zelene tehnologije), a nedavno je postala vodeći proizvođač solarnih panela. [9]

Pored ovih država i Rusija, Australija, zemlje članice EU, ali sve više i azijskih zemalja, poput Irana, Izraela, Turske i drugih, svoju pažnju i finansijska sredstva usmeravaju u svemirska istraživanja. Čini se da potencijal svemirskih resursa polako postaje prepoznatljiv.

Trka do Sunca i logika „svemirskog tržišta“

Odluka Baraka Obame da obustavi američki državni svemirski program, iako isprva nelogična - sa aspekta dosadašnjih istraživanja i sa aspekta uspostavljanja i očuvanja visokog stepena energetske bezbednosti na nacionalnom nivou, ipak nije negativna po američke interese. Naprotiv, na dugoročnom planu, ona može biti veoma isplativa. SAD su se opredelile za bilateralnu saradnju sa mnogim državama (Rusija, Indija, Australija, EU, Japan) kada je reč o eksploraciji svemirskih resursa i, u širem smislu, svemirskog transporta, te na taj način pokazuju da nisu odustale od svemirskih istraživanja. Ukidanjem favorizovanih državnih projekata SAD otvaraju put veoma moćnom privatnom sektoru.

Poznato je da se komercijalizacija svemirskog turizma već duže vreme promoviše u SAD. Kao i u prošlosti, tako i danas, evidentno je da moć slobodnog tržišta, neposredne konkurencije i ekonomskog takmičenja, može dovesti do značajnih unapređenja, prevashodsno kada je u pitanju ušteda troškova. Nadmetanje kompanija zarad povećanja procentuačnog učešća u tržištu, mnogo brže dovodi do inovacija, nego što je to slučaj sa nadmetanjem diferentnih nacionalnih programa. Prebacujući ekonomsko-tehnološko takmičenje u privatni sektor, SAD mogu načiniti značajnije pomake u razvoju astrotransporta nego što su to činile do sada. [10]

Da li će se ovaj plan vladajuće administracije SAD i isplatiti ostaje otvoreno pitanje. Međutim, neke naznake već su indikativne: komercijalizacija astroprostora, čini se, već „rađa“ plodove. Američki energetski gigant, Pacific Gas and Electric Company, koji opslužuje San Francisko i Severnu Kaliforniju električnom energijom, potpisao je ugovor sa kompanijom Solaren Corp, takođe iz Kalifornije koji podrazumeva da Solaren Corp obezbedi 200 megavata struje “sakupljene” u svemiru. Satelit Solaren-a treba da bude pozicioniran oko 22.000 milja iznad ekvatora, gde bi sakupljao solarnu energiju, koju bi putem radio talasa odašiljao na Zemlju, konkretno u risiver (antenu) koja se nalazi u Freznu (Fresno, California). Ova antena bi solarnu energiju konvertovala u električku energiju i u finalu je, priključkom na postojeću kalifornijsku eletkro-mrežu dostavljala potrošačima. Proces bi prema ugovoru trebao da otpočne 2016. godine. Iako državna administracija Kalifornije još nije odobrila ovaj ugovor veliki segment stručne javnosti smatra da je projekat izvodljiv, finansijski isplativ, bezbedan i pozitivan sa aspekta energetske efikasnosti. [11]



Koncept Solaren Corp.-ovog svemirskog solarnog energetskog sistema


Slično kao SAD, i druge države oslanjaju se jednim delom na privatni sektor - kada je u pitanju “sakupljanje” solarne energije u svemirskom prostoru. Posle 30 godina akademskih i naučnih rasprava u okviru EU, inženjeri EADS Astrium-a, evropske najveće svemirske kompanije, u saradnji sa vladama zemalja članica EU, koje se smatraju liderima u svemirskim istraživanjima, takođe su izjavili da poseduju sopstveni projekat, koji bi služio interesima celog evropskog kontinenta. EADS Astrium ima u planu da do 2015. godine lansira probni satelit manjeg kapaciteta, koji bi, ukoliko se pokaže isplativim i bezbednim, poslužio kao model za budući, napredni i integrisani sistem kolektora, koji bi “sakupljali” solarnu energiju za potrebe EU, ali i ostatka sveta, kreirajući na taj način neprekidni lanac snabdevanja. [12]



EADS-ova vizija svemirskog solarnog energetskog transmitera


Zarad razvoja svog svemirskog solarnog programa u Japanu je državna agencija JAXA okupila čitav tim eksperata iz državnog i privatnog sektora. Japanski državno-privatni konzorcijum, takođe, ima nameru da instalira svemirski solarni sistem, čija bi namena bila višestruka. Pored toga što bi sistem pozitivno uticao na globalno zagrevanje, eksperti iz komapnije Mitsubishi Heavy smatraju da bi “takav sistem pomogao i u rešavanju problema vezanih za eventualne nedostatke energije u Japanu”. Ekspertski tim izjavio je da bi, ukoliko zaživi, ovaj projekat mogao obezbediti čistu energiju za preko 300.000 domaćinstava. Tacuhito Fudžita (Tatsuhito Fujita), jedan od vodećih istraživača japanske državne agencije JAXA, ističe da bi izrada i lansiranje probnog satelita bilo moguće već 2020. godine, dok bi se finalna verzija mogla naći u astroprostoru 2030. godine. Ako sve bude išlo po planu, tvrdi Fudžita, na ovaj način proizvedena električna energija, bila bi 6 puta jeftinija od postojeće. [13]



Vizija JAXA-inog svemirskog solarnog energetskog sistema


Shvatajući koliko svemirski solarni program može biti lukrativan, kako sa ekonomskog, tako i sa bezbednosnog aspekta, indijski predsednik Kalam je pokrenuo inicijativu koja podrazumeva američko-indijsko partnerstvo u eksploataciji svemirskih solarnih kapaciteta. Tzv. Kalam-NSS inicijativa (Kalam-NSS Energy Initiative) [14] ima za cilj da ustanovi čvrstu bilateralnu osnovu kada je reč o svemirskom solarnom programu. Cilj, kako se navodi u Inicijativi, jeste da se istovremeno izađe u susret mnogim izazovima – rešavanju globalne energetske krize, rešavanju problema “staklene bašte” i rešavanju krize zaposlenja sledećih generacija američkih radnika. U inicijativi se pored navedenog ističe da je potreba za ovakvim pristupom nužna, sudeći po tome da solarna energija predstavlja neiscrpan energetski izvor (Sunce, prema mnogim istraživanjima, proizvodi 10 triliona puta više energije nego što savremeno društvo trenutno koristi), da je “enviromentalno benigna”, te da se njenim korišćenjem proizvodi minimalna količina (po okolinu štetnog) ugljen-dioksida. Dodatno, navodi se u Inicijativi, ukoliko SAD i Indija učvrste bilateralnu saradnju u okviru svemriskog solarnog programa, one bi lako mogle postati “najveći izvoznici energije na svetu”. Naime, solarna energija može se prodavati. Za to postoje i tehničko-tehnološke mogućnosti (solarna energija može se laserski odaslati iz astroprostora u bilo koju državu na planeti koja poseduje risiver).[15]

Međutim, upravo ova mogućnost ukazuje na jedan poseban aspekt budućeg razvoja svemirskih solarnih programa i upućuje na pomisao da je na pomolu “podela svemira”. Sudeći po tome da međunarodnu zajednicu prožima glad za energentima, te da nisu sve nacije na svetu sposobne da realizuju svemirska istraživanja (većina zemalja na svetu nije), pitanje koje se postavlja jeste - da li će se postojeća “energetska igra” ili kako je neki nazivaju “hladni rat oko resursa” nastaviti i u svemiru, ili će ljudsko društvo uspeti da prepozna istorijsku priliku koja se pruža otvaranjem “četvrte dimenzije”? Hoće li tehnološko-političke elite uzeti u obzir mogućnost konačnog rešavanja globalnog energetskog pitanja ili će kao i do sada težiti da stečene komparativne prednosti upotrebe zarad isključivih interesa? Ova i mnoga druga pitanja koja se artikulišu kao posledica proširenja saznanja o svemirskim potencijalima i ubrzanog razvoja svemirskih programa, zavisiće najpre od međunarodne političke klime i spremnosti pojedinaca, grupa i država da odgovore na pitanje – u kom pravcu se kreće tzv. savremeno ljudsko društvo.

Kraj energetske gladi ili početak istinske “Velike igre”?

Indijski predsednik A.P.J. Kalam u okviru američko-indijske Inicijative navodi da bi razvoj svemirskog solarnog programa, pored sticanja ekonomskih benefita, mogao uticati i na okončanje “energetskih ratova”, navodeći pri tom primer Iraka. [16] Da li će njegov stav prema razvoju istraživanja astro-resursa deliti i ostali ostaje, međutim, otvoreno pitanje. Uzimajući u obzir činjenicu da su američki stratezi već razvili ideju o korišćenju svemirskog prostora zarad strategijskog pozicioniranja sve upućuje na pomisao da će liberalni scenariji razvoja astroprograma pasti u senku realpolitičkih preferencija.

Evertet Dolman (Everett C. Dolman) iz Škole za napredne studije vazduhoplovstva, pri vazduhoplovnoj bazi Maksvel (School of Advanced Airpower Studies, Maxwell Air Force Base) predstavio je strategijsku formulu ovladavanja astroprostorom. Nadgrađujući proverene geopolitičke recepte nekadašnjih velikana američke spoljnopolitičke strategije – Alfreda Mehena (Alfred Mahan) i Nikolasa Spajkmena (Nicholas Spykman) – Dolman je svoj koncept zamislio u sledećoj formi: „Onaj ko kontroliše nižu orbitu, odnosno LEO [17], kontroliše i Bliski zemaljski prostor. Onaj ko kontroliše taj prostor, kontroliše Zemlju, Onaj ko kontroliše Zemlju, određuje budućnost čovečanstva.“ [18]

Ovaj teoretičar smatra da će se svemir veoma brzo artikulisati kao značajna resursna baza, te da će realizacija strateške prednosti predstavljati imperativ za one koji žele da dominiraju astroprostorom. Iako pomenuti autor u svom delu ističe da bi korišćenje ove formule u negativnom kontekstu sasvim sigurno dovelo do sukobljavanja u okviru astroprostora, on zastupa stav da bi se SAD, ukoliko bi se artikulisale kao predvodnik svemirskih istraživanja, pobrinule da svemir ne postane novo „polje“ sukoba. [19] Međutim, mnogi, poput Vadima Volovoja (Vadim Volovoy), smatraju da je takva priča „u najmanju ruku neozbiljna“, jer su „dosadašnje aktivnosti američkog strategijskog establišmenta pokazale koliko im je važna kontrola svemirskog prostranstva zarad očuvanja nacionalne bezbednosti“. [20] Odbijanje SAD da potpiše nekoliko međunarodnih „svemirskih konvencija“ samo potvrđuje takvu paradigmu.

Dodatno, proces militarizacije svemira se, iako je zabranjen od strane Ujedinjenih Nacija, manje-više odvija. Nova oružja se proizvode i sve više država teži da isprati „trku u naoružanju“. I zaključno, SAD su, kao jedina država (izuzev Izraela koji je ostao uzdržan) koja se protivila potpisivanju poslednje Konvencije UN o „koriščenju svemira u mirnodopske svrhe i zabrani militarizacije“, demonstrirale da je njihova pozicija, kada je reč o uređenju svemirskog prostora, zaista jedinstvena. [21]

Ostaje otvoreno pitanje i da li će SAD primeniti postojeću strategijsku recepturu zarad ostvarenja premoći u kontroli astroprostora. Ova država se kao tehnološki, ekonomski i vojno najnaprednija u svetu nalazi u poziciji da učini mnogo toga na međunarodnom planu. Kao pojedinačno najmoćnija zemlja SAD se nalaze u situaciji da suštinski izmene postojeći globalni energetski sistem. Sarađujući sa ostalim „svemirskim nacijama“ u daljem razvoju svemirskih solarnih i drugih potencijala na mulilaterealnoj osnovi SAD mogu uticati na okončanje sveopšte energetske krize, te kao predvodnik savremenog društva (kako se često same i predstavljaju) započeti „novu eru međunarodnih odnosa“, zasnovanu na saradnji, prosperitetu i enviromentalizmu na istinski globalnom nivou. Međutim, kako su se često nacionalni interesi nalazili ispred opšteg - globalnog interesa pitanje je kako će SAD, ali i druge, za svemirske resurse zainteresovane, države postupati u budućnosti. Za ljudsko društvo kao celinu, ovo ne predstavlja samo pitanje politike, ekonomije ili energetske bezbednosti, već i pitanje prosperiteta, morala i, ultimativno, budućnosti opstanka ljudske vrste.



Autor je student doktorskih studija Fakulteta bezbednosti u Beogradu



[1] Stuart, B., „New initiative looks to space for solar energy”, PV Magazine (on-line), 05/11/2010, preuzeto sa: http://www.pv-magazine.com/news/details/beitrag/new-initiative-looks-to-space-for-solar-energy-_100001521/, 11/05/2011

[2] Stuart, B., „New initiative looks to space for solar energy”, PV Magazine (on-line), 05/11/2010, preuzeto sa: http://www.pv-magazine.com/news/details/beitrag/new-initiative-looks-to-space-for-solar-energy-_100001521/, 11/05/2011

[3] Video snimak promocije knjige Džordža Frimana The Next 100 Years. Dostupno na: http://www.youtube.com/watch?v=DIwZsbBXpNQ&feature=related (preuzeto 01/05/2011)

[4] Cox, W.J., „Vison for the Future: The Age of Space-Solar Energy”, Global Research (on-line), 17/05/2010, preuzeto sa: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=19210 12/05/2011

[5] Cox, W.J., „Vison for the Future: The Age of Space-Solar Energy”, Global Research (on-line), 17/05/2010, preuzeto sa: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=19210 12/05/2011

[6] Bruto cena uključuje čitav proces po kilogramu tereta – od njegovog transporta u astroprostor do ispostave i sklapanja u sistem. (Cox, W.J., „Vison for the Future: The Age of Space-Solar Energy”, Global Research (on-line), 17/05/2010, preuzeto sa: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=-va&aid=19210 12/05/2011)

[7] „Obama’s NASA Budget: So Long, Moon Missions; Hello Private Spaceflight“, Discover Magazine (on-line), 01/02/2010, preuzeto sa: http://blogs.discovermagazine.com/80beats/2010/02/01/obamas-nasa-budget-so-long-moon-missions-hello-private-spaceflight/ 12/05/2011

[8] Chivers, T., „Japan plans giant solar power station in space”, The Telegrapf (on-line), 10/11/2009, preuzeto sa: http://www.telegraph.co.uk/earth/energy/solarpower/6536752/Japan-plans-solar-power-station-in-space.html, 10/05/2011

[9] Cox, W.J., „Vison for the Future: The Age of Space-Solar Energy”, Global Research (on-line), 17/05/2010, preuzeto sa: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=19210 12/05/2011

[10] Za dodatne informacije pročitati: „Obama’s NASA Budget: So Long, Moon Missions; Hello Private Spaceflight“, Discover Magazine (on-line), 01/02/2010, preuzeto sa: http://blogs.discovermagazine.com/80beats/2010/02/01/obamas-nasa-budget-so-long-moon-missions-hello-private-spaceflight/ 12/05/2011

[11] Goldenberg, S., „Space, the final frontier … and California's latest source of low-carbon electricity”, Guardian (on-line), 16/04/2009, preuzeto sa: http://www.guardian.co.uk/environment/2009/apr/16/solarpower-spacetechnology, 05/05/2011

[12] Gray, R., „Lasers to beam energy to Earth from space”, The Telegraph (on-line), 23/01/2010, preuzeto sa: http://www.telegraph.co.uk/earth/energy/solarpower/7060015/Lasers-to-beam-energy-to-Earth-from-space.html, 11/05/2011

[13] Chivers, T., „Japan plans giant solar power station in space”, The Telegrapf (on-line), 10/11/2009, preuzeto sa: http://www.telegraph.co.uk/earth/energy/solarpower/6536752/Japan-plans-solar-power-station-in-space.html, 10/05/2011

[14] NSS predstavlja skraćenicu za U.S. National Space Society.

[15] Stuart, B., „New initiative looks to space for solar energy”, PV Magazine (on-line), 05/11/2010, preuzeto sa: http://www.pv-magazine.com/news/details/beitrag/new-initiative-looks-to-space-for-solar-energy-_100001521/, 11/05/2011

[16] Stuart, B., „New initiative looks to space for solar energy”, PV Magazine (on-line), 05/11/2010, preuzeto sa: http://www.pv-magazine.com/news/details/beitrag/new-initiative-looks-to-space-for-solar-energy-_100001521/, 11/05/2011

[17] LEO predstavlja skraćenicu za Low Earth Orbit – niža Zemljina orbita.

[18] Dolman, E., Astropolitik – Clasical Geopolitics in the Space Age, Frank Cass, London-Portland, 2002., str. 6-7.

[19] Za detaljnije objašnjenje pročitati: Dolman, E., Astropolitik – Clasical Geopolitics in the Space Age, Frank Cass, London-Portland, 2002.

[20] Volovoy, V., „Pease and war in outer space“, Geopolitika (on-line), 08/04/2008, preuzeto sa: http://www.geopolitika.lt/?artc=612 01/05/2011

[21] Pomenuta Konvencija datira iz 2006. godine i nosi naziv „Prevention of Outer Space Arms Race”. Za detaljnije informacije o kontroverznoj poziciji SAD u kontekstu pravno-politčkog uređenja svemirskog prostora, pročitati: Shah, A., „Militarization and Weaponization of Outer Space”, Global Issues (on-line), 21/01/2007, preuzeto sa: http://www.globalissues.org/article/69/militarization-and-weaponization-of-outer-space, 03/05/2011



Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...