Koliko košta napuštanje uglja - može li to Srbija sebi priuštiti

Miloš Obradović

Ne govorim protiv energije vetra i sunca, pošto je to naša odluka, ali moj kućni račun za struju pokazuje da plaćam 32 evro centa za kilovat čas. Više od polovine od toga, više od 16 evro centi po kilovat satu je za podršku OIE. U bogatoj zemlji kao što je Nemačka to je moguće, ali zamislite šta bi se desilo da do tog iznosa poskupi struja u Srbiji, ocenio je na stručnom skupu „Ugalj opsoravani energent“, koji su početkom avgusta organizovali Balkanamagazin i Elektroprivreda Srbije Franka Štraube iz nemačkog RWE-a, napominjući da iznosi svoj stav i da ne govori u ime kompanije u kojoj je zaposlen.

Da li je ostvariv plan Nemačke da do 2050. godine potpuno proizvodi električnu energiju iz obnovljivih izvora energije (OIE), da potpuno napusti ugalj, kolika je cena takve politike i ko će je platiti? Nakon pomame za vetroparkovima i solarnim elektranama globalne investicije u OIE su tokom prošle godini bile skoro prepolovljene u odnosu na vrhunac iz 2011. godine. Brojne zemlje smanjuju ili čak ukidaju podsticaje proizvođačima električne energije iz OIE (tzv. Feed in tarife) ne samo zbog visokih računa potrošača već i zbog sve veće nestabilnosti u elektroenergetskim sistemima.

Na primer, u maju ove godine tokom jednog dana, koji je bio veoma povoljan za vetrogeneratore i solarne panele, čak 87 odsto potrošnje električne energije u Nemačkoj zadovoljili su OIE.

„Zbog toga vlasnicima termoelektrana, koje ne mogu tako lako - na dugme da se ugase nije ostalo ništa drugo nego da plate kupcima da troše njihovu energiju,“ rekao je Franka Štraube iz RWE-a na stručnom skupu „Ugalj opsoravani energent“, koji su početkom avgusta organizovali Balkanamagazin i Elektroprivreda Srbije.

Štraube je, inače, zaposlen u RWE-u a već devet godina radi u Srbiji kao konsultant za različite banke, a trenutno je angažovan na svom trećem projektu vezanom za eksploataciju uglja.

Da dolazi do nekih naznaka preokreta u energetskoj politici govori i činjenica da je u Nemačkoj u toku proces menajnja regulative po kojoj ne bi svako ko proizvede električnu energiju iz OIE automatski dobijao povlaštenu cenu već će se to ograničiti na nekom nivou. Takođe, umesto da uvede porez termoelektranama na ugalj Nemačka se prošle godine odlučila na to da osam termoelektrana od oktobra 2016. do oktobra 2019. godine konzervira i kasnije rashoduje i da za to plati kompanijama operaterima oko 1,6 milijardi evra. Od njih osam pet pripadaju kompaniji RWE, dve Vatenfalu i jedna Mibragu. Pre dva meseca EU je odobrila ovaj plan.

Ovo je samo deo troška koji će Nemci morati da plate za prelazak sa uglja na zelenu energiju.

Najveći nemački proizvođač električne energije EON u 2015. godini prikazao je najveće gubitke u istoriji – skoro sedam milijardi evra. Osim niskih otkupnih cena električne energije na ogroman gubitak je najviše uticao otpis vrednosti termoelektrana na ugalj za čak 8,8 milijardi evra. Najveći konkurent RWE je otpisao 2,1 milijardu evra, mada nije zabeležio gubitak na kraju godine, delom i zbog državne kompenzacije zbog toga što termoelektrane stoje, a švedski Vatenfal, treći proizvođač struje u Nemačkoj otpisao je imovinu u vrednosti od 1,6 milijardi evra. Ove kompanije već su doživele udarac kada je nemačka vlada, nakon incidenta u Fukušimi, odlučila da zatvori nuklearne elektrane. Sada sa politikom podrške zelenoj energiji i smanjenju gasova staklene bašte, za koje je okrivljen pre svega ugalj, velike kompanije proizvođači struje u Nemačkoj dovedeni su na rub opstanka. Iako već godinama „vode rat“ protiv vlade, podnose tužbe i opiru se novoj politici ipak se i same priklanjaju obnovljivim izvorima energije, vetru i suncu, jer je otkup svakog kilovata garantovan.

Na kraju, pravu cenu Nemci plaćaju kroz račune za struju koji rastu mada je cena struje proizvedena u termoelektranama sve niža.

„Ne govorim protiv energije vetra i sunca pošto je to naša odluka, ali moj kućni račun za struju mesečno iznosi 32 evrocenta za kilovat sat. Više od polovine od toga, više od 16 evrocenti po kilovat satu je za podršku OIE. U bogatoj zelji kao što je Nemačka to je moguće, ali zamislite šta bi se desilo da toliko poskupi struja u Srbiji“, ocenio je Štraube napominjući da iznosi svoj stav i da ne govori u ime kompanije u kojoj je zaposlen.

Velike nemačke elektroenergetske kompanije otkazuju izgradnju termokapaciteta, započetu pre desetak godina i pokušavaju da dođu do profita prelaskom na vetar ili sunce.

„RWE je otkazao buduće projekte. U poslednja dva meseca kompanija je podeljena na dve kompanije. Prva se bavi ugljem, a druga je Inordži, koja je fokusirana na OIE. Ne znam kakav će biti razvoj narednih pet godina. Kad god odem u Nemačku čujem samo da RWE stalno otvara vetroparkove“, objašnjava Štraube ukazujući i na poteškoće o kojima se ne može čuti u nemačkim medijima.

„U prošlosti su velike kompanije kao što su RWE, Vatenfal, EON, proizvodile energiju, uglavnom, iz uglja i u nuklearnim elektranama. Nakon Fukušime nuklearne elektrane se ubrzano zatvaraju. Pre 10 godina, kada je započeo brzi uspon OIE, država je garantovala da će otkupiti svaki kilovat čas električne energije koji se proizvede u vetroparkovima ili solarnim elektranama. Filozofija velikih kompanija je bila da to njima nije nikakva konkurencija. Ali, mnogo malih institucija, sela, gradova, bogatih pojedinaca… uložili su u izgradnju sopstvenih vetroparkova. Problem sa vetroparkovima je što morate preneti tu energiju na mesta gde je energija potrebna. Većina velikih vetroparkova nalazi se na severu Nemačke, a električna energija je potrebna na jugu, a nema dovoljno prenosnih kapaciteta da se ta energija prenese. Takva situacija nije predviđena. Sada su investicije malih kompanija, gradova, opština i grupa pojedinaca u opasnosti jer mnogi od tih vetroparkova bankrotiraju ili se preprodaju. To nije sigurna energija. Opštine i gradovi se stalno žale da nemaju dovoljno novca, a novac im je u proizvodnji energije. Takve probleme nećete videti u medijima, ali oni postoje“, ocenio je Štraube dodajući da nije protiv solarne energije i energije vetra, ali da „uvek treba naći dobar balans. Potrebno je, naravno, da ljudi mogu tu energiju sebi da priušte.“

Štraube je, takođe, poručio da ovakvu politiku sebi možda može da priušti bogata zemlja kakva je Nemačka.

„Srbija, kojoj je ugalj jedini domaći energent i strateški resurs treba da nađe dobar odnos između proizvodnje uglja, proizvodnje struje u termoelektranama i zaštite životne sredine. U svemu tome ne treba ni zanemariti veliki značaj koji ima zaštita životne sredine,“ ukazuje Štraube prema čijim rečima rudarstvo i životna sredina su uvek uticali jedni na druge. „Rudarstvo uvek ima obavezu da štiti životnu sredinu, ali to nikada nije moguće sto odsto. Uvek moramo da smanjujemo uticaj svojih aktivnosti na životnu sredinu. Moje poslovodstvo je meni objasnilo da zaštita životne sredine počinje u glavama svakog od rudara. Dug je put da se promeni svest ljudi.”

Ovaj nemački stručnjak dodaje, takođe, da Srbija poslednjih godina u kopovima uglja i termoleketranama sve više primenjuje ekološke standard i koristi savremenu opremu i moderne tehnologije. Kao primer naveo je površinski kop Zapadna Tamnava u Rudarskom basenu Kolubara.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...