Suša (ni)je kriva za poskupljenje hrane

Za rastuće cene poljoprivrednih proizvoda okrivljuje se ozbiljna suša koja je pogodila Sjedinjene Američke Države. Ali to je samo deo priče: biogoriva, finansijske špekulacije i promenljive navike u ishrani, takođe, igraju ulogu u ovoj priči. Svetske zalihe hrane se suočavaju sa pritiscima koji dolaze sa svih strana.

Majk Geske, farmer govori o ovom pitanju sa iskustvom prethodnih generacija.

Svaka suša ovog obima ima specifične karakteristike, kaže Geske. To je pouka koja potiče iz njegove porodične istorije. Njegov deda, imigrant iz Nemačke, osnovao je farmu u Metjuzu, Misuri, a njegov otac je proširio farmu. Obojica su ispričala Geskeu, koji sada ima 62 godine, nekoliko priča o suši i šta su oni uradili kako bi farma opstala.

Ovogodišnja ozbiljna suša, priča Geske, bila je neuobičajeno duga i topla. Počela je prošle godine u maju. Prvo je padala kiša ´kao luda´ a onda je izgledalo kao da je, odjednom, neko isključio vodu, kaže on.

Kukuruz, soja i drugi usevi poljoprivrednih proizvoda širom američkog srednjeg zapada su zbog suše uništeni. Na slici su usevi soje u Ilinoisu sredinom jula

Zemljište oko Metjuza je ravno kao daska. Geske, zajedno sa svojim sinom i dvoje zaposlenih, obrađuje 850 hektara zemljišta. Žetva kukuruza je počela početkom avgusta – a okrunjeni klip kukuruza nije izgledao dobro, čak i onaj sa stabljika koje je Geske bio u mogućnosti da navodnjava. Zrna su mala i postoje veliki razmaci između njih.

Ista je stvar širom američkog srednjeg zapada, koji se suočava sa najgorom sušom od 1930-ih. Jedna šestina od ukupnog roda kukuruza je izgubljena a usevi soje i žita ne izgledaju mnogo bolje. Rezultat ovoga su nestašice i rastuće cene osnovnih potrepština.

Neke cene su skočile za skoro 50 odsto u roku od samo 10 nedelja i skladišta žita počinju da se prazne. Druge zemlje koje su važni snabdevači žitaricama, takođe, predviđaju da će imati loše žetve.

Zbog produženog sušnog perioda u Rusiji očekuje se da će izvoz žita biti samo polovina od onoga što su ostvarili prošle godine. Situacija u Brazili je drugačija. Naime, Brazil je imao dosta kišovitih dana što je loša vest za farmere koji uzgajaju šećernu trsku.

Najnovija predviđanja o žetvi ukazuju na to da bi trebalo da se plašimo najgoreg, upozorio je početkom avgusta Svetski program za hranu Ujedinjenih Nacija. To je treće upozorenje takve vrste u poslednjih nekoliko godina, nakon sličnih kriza u 2008. godini i 2011. godini. Katastrofa, reklo bi se, postaje pravilo.

Ključno pitanje

Iznenadno poskupljenje žita, soje i kukuruza ugrožava blagostanje svakog pojedinca. Ekonomisti upozoravaju na agflaciju, odnosno na inflaciju koja je izazvana rastom cena poljoprivrednih proizvoda. Siromašne nacije su, međutim, neproporcionalno ugrožene jer ljudi u tim zemljama troše veći deo svojih prihoda na hranu. Ali potrošaći u industrijski razvijenom svetu će, takođe, osetiti posledice.

Mlinovi, koji su primorani da skupo plaćaju pšenicu i druge žitarice koje se koriste za pravljenje hleba, prenose dodatne troškove na pekare. Snabdevači pekara, takođe, naplaćuju više za sastojke kao što su koštunjavo voće, mak i margarin, kaže Amin Verner, šef nemačkog Udruženja pekara, dodajući ovo se ne može ignorisati i potrošači će to, takođe, primetiti.

Grupa G-20 je, takođe, obaveštena i planiraju da održe sastanak tokom ove jeseni kako bi se pozabavili rešavanjem pitanja krize. Prvo i najvažnije od svega, grupa zemalja sa najjačim ekonomijama kao i zemlje u razvoju žele da spreče druge zemlje od preduzimanja jednostranih akcija.

Pre dve godine, Rusija je privremeno obustavila izoz žita, što je još više povećalo cene. Ovaj put, zemlje kao što su Argentina i Brazil mogle bi da krenu sličnim putem i ograniče izvoz soje, strahuje Ernst Berg, profesor sa poljoprivrednog fakulteta u Bonu.

To bi moglo da smanji zalihe još više.

Kriza će se samo pogoršati, predviđa Berg.

Obezbeđivanje zaliha hrane postaje ključno pitanje na međunarodnom nivou sada kada je počela svetska bitka za poljoprivredne proizvode.

Hrana je nova nafta, rekao je Lester Braun, osnivač Instituta za politiku na Zemlji (Earth Policy Institute), sa sedištem u Vašingtonu, dodajući da je zemlja novo zlato.

Barak Obama, američki predsednik u nedavnoj poseti na američkom srednjem zapadu kako bi video štetu koju je namela suša usevima kukuruza

Političari i građani brinuti o tome kako zalihe hrane mogu da budu zagarantovane u budućnosti – i po kojoj ceni. Četiri faktora imaju ključnu ulogu u ovome.

Klimatske promene desetkuju useve

Mnogi klimatolozi predviđaju da će u svetu koji se sve više zagreva toplotni talasi poput ovogodišnjeg u SAD postati učestaliji i ozbiljniji.

U novoj studiji, poljoprivredni ekonomista sa njujorškog Univerziteta Kolumbija predvideo je da, ukoliko se klimatski modeli ispostave kao tačni, ekstremne temperature mogle bi da smanje prinose useva u SAD za oko 30 odsto.

Svet mora biti spreman da podnese posledice klimatskih promena koje variraju u velikoj meri po regionima - prinosi se u nekim oblastima smanjuju a u drugim oblastima će da rastu. Regioni u Skandinaviji, koji su nekada bili hladni i neplodni, najverovatnije će se pretvoriti u žitnice. Gubitnici će postati trenutni centri poljoprivredne proizvodnje kao što je južna Španija. Vegetacioni pojas u Africi će se, takođe, pomerati tako što će Sahara postati zelenija a ozbiljne suše će postati sve češće na jugu.

Više biogoriva – manje hrane

Od 2005. godine američke rafinerije su u obavezi da dodaju goriva iz obnovljivih izvora energije konvencionalnom benzinu. SAD koriste ovaj pristup kako bi smanjile svoju zavisnost od fosilnih goriva. Problem je u tome da ova država koristi više kukuruza za proizvodnju etanola umesto da ga koristi za proizvodnju stočne hrane.

Oko 40 odsto roda kukuruza se pretvara u biogorivo i poljoprivredno zemljište sve manje i manje je dostupno za uzgoj drugih vrsta useva. Investiciona firma Lupus Alfa je kritična prema strategiji zaštite okoline koju sprovodi Vašington jer je subvencionisanjem etanola vlada stvorila čudovište koje traži još.

Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO) UN-a tvrdi da bi potražnja etanola trebalo da se prekine odmah kako bi se smirio konflikt hrana protiv goriva.

Fabrika za proizvodnju biogoriva u nemačkoj državi Brandenburg. Ekolozi su savetavali Nemačku i druge zemlje da značajno smanje proizvodnju takvih goriva

Dirk Nibel, nemački ministar za razvoj je upotrebio sličan argument početkom avgusta kada je predložio izricanje zabrane prodaja E10. Vlada nemačke kancelarke Angele Merkel tek što je početkom 2011. godine uvela E10, gorivo koje sadrži 10 odsto etanola, nasuprot preporukama stručnjaka. Danas nemački farmeri koriste 2,2 miliona - od 16,7 miliona hektara njihovih farmi - kako bi uzgajali biljke od kojih bi se proizvodilo biogorivo.

Nemačka polja su svetlo žuta na proleće, zbog uljane repice, dok kukuruz dominira pejzažem u jesen. Zemljišta na kojima bi se gajili takvi usevi moglo bi da poraste na četiri miliona hektara do 2020. godine.

Nekoliko političara Merkeline konzervativne partije podržavaju Nibelov apel da se zabrani prodaja E10.

Neprihvatljivo je to da ljudi širom sveta gladuju, dok sagorevamo biomasu kako bi stvorili energiju koja nije efikasna, rekao je konzervativni poslanik Mihael Fuks.

Špekulanti povećavaju cene poljoprivrednih proizvoda

Od početka poljoprivredne krize u 2008. godini postoje takvi skokovi cena koji se ne mogu objasniti normalnim faktorima. Tržišne cene pirinča, na primer, ponekad porastu za 30 odsto u jednom danu.

Takvo kretanje cene je, najverovatnije, posledica špekulacija na finansijskom tržištu. Investitori, pogotovo investicione banke i penzioni fondovi, ne trguju realnim robama. Oni nemaju interes da fizički poseduju kukuruz, soju i pšenicu. Ulaskom u fjučers ugovore oni samo spekulišu o promenama u cenama prehrambenih proizvoda. Trgovanje fjučersima za poljoprivredne proizvode skoro se utrostručilo između juna i jula.

Rastuća potražnja dovodi do porasta cena fjučersa, što konačno utiče na realno tržište –  a upravo to je i problem. Mnoge studije su pokazale da fjučers ugovori utiču na cene na realnom tržištu a stručnjaci se jedino ne slažu oko toga koliko je veliki taj uticaj.

Kritikovanje zarađivanja novca na način koji posledično povećava glad na svetskom nivou, ubedilo je nekoliko banaka da preispitaju svoj pristup. Tri nemačke banke Comerzbank, Deka-Bank i Landesbank Baden-Vurtemberg (Commerzbank, Deka-Bank and Landesbank Baden-Württemberg) odlučile su da prekinu da se bave špekulacijama koje se odnose na poljoprivredne proizvode. Ali, prema humanitarnoj organizaciji Oksfam, veliki igrači ne slede ovaj primer, uključujući nemačke osiguravajuće kompanije Alianz i Dojče Bank (Allianz and Deutsche Bank), koje imaju 6,2 milijarde evra i 4,6 milijardi evra, investirane u špekulacije prehrambenom robom.

Da bi potkopali pokušaji da se spekuliše, eksperti predlažu osnivanje neke vrste centralne banke za žitarice. Po tom planu, bitne poljoprivredne zemlje bi ustanovile zajedničku rezervu. U slučaju naglog skoka cena, one će biti u mogućnosti da izbace žitarice na tržište kako bi oborile cene i izbacile špekulante iz posla.

Novi obrasci potrošnje pogoršavaju nestašice

U privredama u razvoju, nova srednja klasa je nastala i njeni članovi imaju potpuno različite navike ishrane od generacija njihovih roditelja, baba i deda. Meso nije više luksuz kao što je nekad bilo.

Kina, na primer, predvodi taj trend. Tokom dve decenije, od 1990. Godine, kineski godišnji prihod po glavi stanovnika je porastao sa 341 dolar na 5.400 dolara. Tokom istog perioda, godišnja potrošnja mesa se više nego udvostručila – sa 26 na 56 kilograma.

Domaća poljoprivredna proizvodnja je daleko od dovoljne da pokrije takav rast potražnje, pogotovo za stočnom hranom, tako da se Kina okrenula svetskom tržištu kako bi nabavila soju i kukuruz. Zbog toga što je tri kilograma stočne hrane potrebno za proizvodnju jednog kilograma svinjskog mesa, nove potrebe u ishrani povećavaju problem snabdevanja.

Udvostručavanje proizvodnje

Pre svega, ova četiri faktora koja utiču na cene poljoprivrednih proizvoda ukazuju na to da ne samo da je situacija napeta, već da će verovatno i ostati takva. Svetska populacija raste za oko 78 miliona ljudi godišnje i dok se potražnja za hranom konstantno povećava - zalihe su ograničene. Površina zemljišta koje se trenutno obrađuje širom sveta – oko jedne i po milijarde hektara – teško da se može proširiti.

Međutim, bonski agroekonomista Berg je ubeđen da je moguće nahraniti svakog stanovnika Zemlje i da će to biti moguće čak i 2050. godine.

Da bi smo bili u mogućnosti da nahranimo devet milijardi ljudi koje će najverovatnije živeti na planeti u to vreme, moraćemo da udvostručimo našu trenutnu poljoprivrednu proizvodnju, što je teoretski moguće, kaže Berg.

Kako bismo to postigli, poljoprivreda će morati da poveća proizvodne rezerve širom sveta uz pomoć najboljih sorti žitarica, efikasnijeg navodnjavanja i moćnije mašinerije.

Postoji ogroman potencijal o čemu svedoči i činjenica da ruski farmeri proizvode 1,9 tona pšenice po hektaru, u odnosu na nemački prinos od 7,8 tona, što je skoro četiri puta više.

Genetički inženjering je, takođe, jedan od alata koji obećava bolji prinos u ograničenom prostoru, na primer, proizvodeći biljke koje su otpornije na sušu. Ali, društvo u kojem živimo je i dalje prilično sumnjičavo prema toj tehologiji.

I ne samo to, nisu svi eksperti optimistični po pitanju da se poljoprivredna kriza može rešiti većom upotrebom tehnologije, biologije i hemije. Baš nasuprot tome, mnogi upozoravaju da rešenje nije maksimalno povećanje prinosa. Takve stavove zastupa i grupa naučnika koji su pre četiri godine sastavili izveštaj o svetskom razvoju. Oni su zaključili da je teza o superiornosti industrijske poljoprivrede u stvari - mit i da je u stvari ona (industrijska poljoprivreda) odgovorna u velikoj meri za klimatske promene, istrebljenje biljnih i životinjskih vrsta, zagađenje životne sredine, nestašice vode kao i za bolesti. A sve to industrijsku poljoprivredu čini odgovornom za glad i siromaštvo.

U izveštaju se tvri da upotreba monokultura, pesticida, veštačkog navodnjavanja i veštačkog đubriva zagađuje vodu i upropaštava zemljište.

Kao zaključak, kažu autori, bolje je podržati razvoj malih firmi (individualni poljoprivredni proizvođači) koji su fokusirani na lokalna tržišta i koji koriste manje vode od velikih farmera.

Oni u veruju, takođe, da su ti mali farmerim i više nego u stanju da zadovolje potražnju u zemljama u razvoju.

Možda su ipak, sve u svemu, različite mere neophodne u borbi protiv gladi. Još jedan front se u suštini nalazi u našim kuhinjama: trećina ukupne hrane, na kraju krajeva, završava u đubretu. 

izvor: www.spiegel.de/international/business/drought-not-the-only-factor- driving-up-agricultural-prices-a-851068.html