NEKA BUDE JEDNOSTAVNO

Kompjuter me prepoznaje kao svog neprijatelja", reče Džon Maeda. "Čega god se dotaknem, ne radi". Evo, na primer, ovi uređaji koje uključiš i oni odmah rade, kao što su štampači i digitalni foto aparati, koje svaki personalni kompjuter (PC) navodno automatski prepoznaje čim ih uključiš u otvor zvani USB port, na zadnjoj strani PC-a. Gdin Maeda kaže da svaki put kad nešto stavi u utičnicu, njegov PC mu iz Windowsa, sveprisutnog operativnog sistema, šalje dugačku i nerazumljivu poruku o grešci. Njegovo gorko iskustvo, međutim, govori mu da je suština te poruke negativna.

Na prvi pogled, problemi sa kojima se suočava gdin Maeda ne zavređuju veliku pažnju. Ko još nije bio u prilici da gleda Windows kako se ruši i rebutuje bez ikakvog povoda, da skida beskrajne anti-virus programe ne bi li oživeo hard disk koji je na izdisaju, da se muči sa kablovima i podešavanjima ne bi li priključio štampač i ponekad jednostavno digao ruke? Šta više, gdin Maeda nije neki stari tehnofobični korisnik. On je magistar kompjuterskih nauka i doktor nauka u oblasti projektovanja interfejs-a, a trenutno drži katedru za projektovanje računara na Tehnološkom institutu u Masačusetsu (MIT). On je, ukratko, jedan od najeminentnijih zanesenjaka u kompjutere. Gdin Maeda zaključuje da ako on među svim tim ljudima, nije u stanju da savlada tehnologiju potrebnu za efikasno korišćenje kompjutera, vreme je da se objavi kriza. Tako je on početkom godine, u laboratoriji za medije na MIT-u, lansirao novu istraživačku inicijativu nazvanu "Jednostavnost". Njen zadatak je da istraži načine za izlazak iz današnjeg zamešateljstva.

Gdin Maeda ima puno istomišljenika. "Vreme je da istupimo sa ozbiljnim zahtevom" izjavio je pokojni Majkl Dertouzos, u svojoj knjizi iz 2001.god. "Nedovršena revolucija": Učinimo rad sa kompjuterima jednostavnijim"! Donald Norman, dugogodišnji zagovornik jednostavnog dizajna je saglasan: "Današnja tehnologija je napadna i nadmoćna. Ne ostavlja nam nimalo vremena za tišinu, sve manje vremena imamo za sebe i osećamo da gubimo kontrolu nad svojim životima", piše on u svojoj knjizi "Nevidljivi kompjuter". "Ljudi su analogni, a ne digitalni; biološki, a ne mehanički. Vreme je za tehnologiju koja je okrenuta ljudima, za humanu tehnologiju".

Sama industrija informacionih tehnologija (IT) to uopšte i ne poriče. Greg Papadopulos, glavni tehnolog u firmi Sun Microsystems, tvorac moćnih korporacijskih kompjutera, kaže da je IT danas "u takvom stanju da treba da se stidimo: to je neprijatno". Rej Lejn, finansijer u firmi "Kleiner Perkins Caufield & Byers", jedan od najpoznatijih investitora u tehnologiju u Silikonskoj dolini, objašnjava: "U ovom trenutku, naša industrija ne ide napred zbog svoje kompleksnosti. Veliki deo onoga što kupujemo i plaćamo nije u upotrebi zbog složenosti. Verovatno je to jedan od najvećih izazova (problema) ove industrije". I sam Majkrosoft, čije ljude Gdin Lejn smatra glavnim krivcem, se pravda. "Za sada najveći broj ljudi smatra da nam je tehnologija iskomplikovala život", zaključuje Kris Kaposela, rukovodilac u Majkrosoft-ovom odeljenju za dekstop aplikacije.

Teško je brojkama izraziti ekonomsku cenu kompleksnosti, ali je ona verovatno previsoka. Istraživačka firma Standish Group koja prati ulaganja firmi u IT projekte, je ustanovila da 66% svih projekata ili odmah odmah doživi neuspeh ili zbog njihove kompleksnosti instalacija traje mnogo duže od očekivanog. Od veoma velikih IT projekata – od kojih svaki vredi preko 10 miliona dolara – 98% se pokaže kao nedovoljno dobar.

Gartner, druga istraživaćka firma, na drugi način izražava pokazatelje kompleksnosti. Oni su izračunali da su računarske mreže jedne prosečne firme neplanirano van funkcije 175 sati godišnje, zbog čega prosečni gubitak iznosi više od 7 miliona dolara. Povrh toga, osoblje utroši u proseku nedelju dana godišnje u borbi sa svojjim nedisciplinovanim PC računarima. Ova firma takođe tvrdi da dodatnih 4.400 dolara godišnje odlazi na IT troškove zaposlenih koji su često na putu, kao što su prodavci.

Toni Pikardi, ekspert iz još jedne velike firme, IDC, objavljuje cifre koje možda najviše plaše. Kada je pre 15 godina vršio anketu, firme su 75% svog IT budžeta trošile na nabavku novog hardvera i softvera, a 25% je odlazilo na popravke već postojećih sistema; sada je taj odnos obrnut – 70-80% sredstava utrošenih za IT odlazi na popravke, a ne na nabavku novih sistema. Gdin Pikardi smatra da to znači da će samo ove godine kompleksnost informacionih tehnologija koštati sve firme u svetu oko 750 milijardi dolara. Ovo, međutim, ne uzima u obzir teret koji trpe potrošači, bilo da se on meri sredstvima utrošenim na "kol centre" i "help dekove", cenom uređaja i aparata koji se nikada ne koriste jer su previše komplikovani, ili samo frustracijom.

Zašto baš sada?

Pritužbe na složenu tehnologiju naravno nisu ništa novo. Postavlja se pitanje da li je IT dobijala na kompleksnosti svih ovih 45 godina od kada je pronađeno integralno kolo. Nekoliko stvari se dogodilo za poslednje tri godine, što sada opravdava urgentnost.

Najevidentnija promena ogleda se u padu IT industrije koji je usledio nakon buma "dotcom" (internet) tehnologije kasnih 1990-tih. Nakon decenije postojanog rasta, IT industrija je 2001. godine počela da opada (vidi tabelu 1). Početkom 2000-te, u Americi ona je učestvovala sa 35% S&P indeksa 500; danas je njeno učešće palo na 15%. "Ttri godine unazad, stara formula koja se primenjuje u tehnološkoj industriji – napraviš ih i oni su tu – više ne važi, kaže Pip Koburn, analitičar za tehnologije u investicionoj banci UBS. On smatra da za ponuđače tehnologija ovo predstavlja vrstu traume koja prethodi promeni šeme. Kupci više ne traže "vruće" tehnologije, već traže "hladne" tehnologije, kao što je softver za integraciju koji im pomaže da spoje i pojednostave moderne sisteme kupljene u vreme buma.

Stevan Milunović, analitičar iz firme Merill Lynch, još jedne banke, dalje objašnjava zbog čega jednostavnost tek sada dobija na značaju. On smatra da se IT industrija kreće u talasima od 15 godina. U prvom talasu, tokom 1970-tih i ranih 1980-tih, kompanije su instalirale velike "mainframe" računare; u drugom talasu uneli su PC računare koji su prikljlučeni na servere kao osnovne računare; i u trećem talasu koji se upravo sada događa, oni počinju da povezuju na Internet svaku spravu koju koriste zaposelni radnici, od "ručnih" računara, do mobilnih telefona.
U eri mainframe računara, kaže Milunović, dominirala je vlasnička tehnologija (pre svega IBM) koja se uglavnom koristila za automatizaciju pozadinskih službi u firmama, tako da je broj ljudi koji je sa njom radio bio mali. U eri PC računara, vladali su de facto standardi (tj. Microsoft), a tehnologija se koristila za obradu teksta i izradu tabela (spreadsheets), što je unapredilo poslovanje isturenih službi u firmama, pa se broj ljudi koji koristi tehnologiju desetostruko uvećao. I u vreme Interneta, kaže Gdin Milunović, prevladavaju de jure standardi (oni koje je usvojio industrijski konzorcijum) i od svakog pojedinačnog radnika se očekuje da koristi tehnologiju, što rezultira u još jednom desetostrukom uvećanju brojeva.

Šta više, granice između kancelarije, automobila i kuće se sve više gube i na kraju će potpuno nestati. U bogatim zemljama, bukvalno od cele populacije će se očekivati da bude permanentno priključena na Internet, bilo kao zaposleni radnici ili kao potrošači. Ovo će na kraju doprineti da IT postane sveprisutna i široko rasprostranjena, kao što je pre toga bio slučaj sa električnom energijom ili telefonom, pa će se akcenat preneti na stvaranje sprava i mreža koje su jednostavne za korišćenje.

Gdin Koburn iz UBS-a je napravio dodatnu demografsku obzervaciju. On kaže da je danas nekih 70% stanovništva u svetu "analogno" i "u strahu od tehnologije" i da za te ljude muka od tehnologije "ne dolazi samo zbog vremena potrebnog da se savladaju nove sprave već zbog toga što se čovek pri tom oseća glupo". Ostalih 15% su "digitalni imigranti", uglavnom oni oko trideset i neke, koji su tehnologiju usvojili kao mladi ljudi; a ostalih 15% su "rođeni digitalci", tinejdžeri i mladi ljudi koji ne znaju i ne mogu da zamisle život bez IM (instant messaging – trenutna razmena poruka – za slučaj da ste analogni). Gdin Koburn, međutim, kaže da će bukvalno u roku od jedne decenije od sada cela populacija biti rođeni digitalci ili imigranti, kako se oni analogni tipovi koji stare budu preobražavali ne bi li izbegli društvenu izolaciju. I da ponovimo, potrebe ovih preobraženika ukazuju na strašno povećanu potrebu za jednostavnošću.

Pitanje je da li ova vrsta tehnologije može ikada da postane jednostavna i ako može, na koji način. Ova analiza istražuje razloge kompleksnosti tehnologije, kako za firme tako i za potrošače, procenjuje osnovne napore koje se u ciljlu simplifikacije danas preduzimaju u IT i telecom industriji i razmatra šta ovi izraženi zahtevi za jednostavnošću znače za ove industrijske grane. Dobro mesto za početak jeste vratiti se u prošlost.

Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš

Da bi zaista bila uspešna, kompleksna tehnologija treba da "se izgubi"

Nikada ranije nije postojalo nešto slično informacionoj tehnologiji ali su svakako postojale druge kompleksne tehnologije koje je trebalo pojednostaviti. Džo Korn, profesor istorije na Stanford univerzitetu smatra da su prvi primer kompleksne tehnologije za potrošače bilii satovi, koji su se pojavili 1820-tih godina. Satovi su se prodavali sa priručnicima i poglavljima kao što je "Kako aktivirati i podesiti uređaj". Kada su se mašine za šivenje pojavilie u 1840-tim, pratili su ih priručnici od 40 strana sa detaljnim uputstvima. Na žalost, prošle su dve generacije da bi se u publikacijama 1880-tih objavilo da "svaka žena sada zna da koristi mašinu".

Otprilike u isto vreme, kompleksnost tehnologije je sve više rasla. Sa električnom energijom, došli su novi uređaji, kao što je fonograf, koga je 1877.godine pronašao Tomas Alva Edison. Prema rečima Gdina Normana, gurua za projektovanje računara, iako je bio genije za inženjering, Edison je bio marketinški moron i njegov prvi fonograf nije imao nikakvu upotrebnu vrednost (u stvari, on u početku nije imao na umu bilo kakvu upotrebu tog uređaja). Decenijama se Edison bavio ovom tehnologijom, svaki put težeći da dođe do najimpresivnijeg inženjerskog rešenja. Na primer, kao medijum za snimanje koristio je cilindre a ne diskove. Trebalo je da prođe čitava generacija i da se pojavi novi konkurent, Eil Berliner, pa da fonograf bude spreman za masovno tržište, tako što je pojednostavljen (uveden je disk umesto cilindara) i što je dobio upotrebnu vrednost (sviranje muzike). Edisonove kompanije su propale dok su Berlinerove procvetale, a fonograf je postao opšte prihvaćen, u prvo vreme kao "gramofon" ili "Victrola", kako se zvao Berlinerov model, a na kraju kao uređaj za emitovanje muzike (record player).

Još jedna složena tehnologija koja je imala čak i veći uticaj, jeste automobil. Prvi automobili, s početka 1900-tih, predstavljali su "uglavnom opterećenje i izazov", kaže Gdin Korn. Vožnja automobila podrazumevala je znanje u podmazivanju raznih pokretnih delova, ručno sipanje ulja u menjač, podešavanje svećica, karburatora, ručno podešavanje gasa, paljenje sa kurblom, kao i šta raditi kada kola stanu, što se redovno događalo. Ljudi su u to vreme iznajmljivali šofere, kaže Gdin Korn, uglavnom zato što im je bio potreban mehaničar u blizini koji će popraviti auto, isto kao što firme danas imaju potrebu za IT stručnjacima, a domaćinstva angažuju tinejdžere da im podese kompjutere.

Tridesetih godina, međutim, automobil je postao mnogo jednostavniji za korišćenje i spreman za masovno tržište. Dve stvari su to omogućile. Prva stvar je pojava, primena i najzad široka rasprostranjenost infrastrukture za podršku automobilima. To je značilo i mrežu pristojnih puteva i autoputa, benzinskih pumpi i garaža za popravku. Uz pomoć ovog drugog proizvođači su sve veštije skrivali tehnologiju od vozača. Ford se pokazao naročito dobar u toj oblasti. Ironično je što su automobili zbog toga postali daleko složeniji iznutra jer je najveći broj poslova koje su ranije obavljali vozači sada trebalo da se obavljaju automatski. To je značilo da je spreda za vozače sve postalo radikalno jednostavnije, ili radikalno jednostavniji "interfejs", kako se to danas kaže u žargonu, tako da vozač treba samo da okrene ključ, stavi nogu na gas, kočnicu, ubaci u brzinu – dok je 1940-te, po uvođenju automtskog menjača, čak i promena brzine bila opcionalna.

Još jedna poučna priča sa tehnologijom je električna energija. Na samom početku, firme i domaćinstva koja su mogla da plate, imale su sopstveni generator. Održavanje ovih uređaja uskoro je postao posao koji zahteva puno radno vreme. Početkom 20-tog veka, piše Nik Kar, autor knjige zvane "Da li je važno", u većini kompanija je postojalo rukovodeće mesto zvano "potpredsedik za električnu energiju", što bi bilo grubo poređenje sa onim što je danas "rukovodilac informacionih tehnologija" (CIO) i "rukovodilac za nove tehnolgoije" (CTO). Međutim, kako je struja postala svima dostupna putem mreže, generatori i potpredsednici su nestali u toku jedne generacije, a korisnicima su preostali samo najjednostavniji interfejsi, odnosno utičnice.

Ukinimo zanesenjake
Razvojni put ovih tehnologija je poučan i za današnju IT industriju. Prva zapažanja nam govore, prema Gdinu Normanu, "da u prvim danima bilo koje tehnološke revolucije, njome se bave inženjeri, dok su prvi korisnici oni koji je prvi prihvate. Masovno tržište, međutim, predstavljaju kasni korisnici. Zbog toga je Tomas Alva Edison, inženjerski genije, potpuno propao u biznisu. Slično tome, kaže Gdin Papadopoulos iz firme Sun Microsystems, "najveći problem u informacionoj tehnologiji je što su ljudi koji kreiraju ove sprave čisti zanesenjaci. Voleo bih da vidim više umetnika koji se bave kreiranjem ovih stvari".

Zaluđenost koja prevladava u ranim fazama svake nove tehnologije vodi u neprijatnu situaciju koje Pau Safo, tehnološki vizionar iz kalifornijskog instituta za budućnost, naziva "featurist". Na primer, Majkrosoft je u nedavnom istraživanju otkrio da većina potrošača koristi samo 10% karakteristika programa Majkrosoft Word. Drugim rečima, oko 90% ovog softvera predstavlja gomilu funkcija koje smetaju izvršavanju malog broja onih, koje ljudi u stvari žele. Ovim se krši osnovni princip projektovanja. U svojoj knjizi o narodnoj umetnosti iz 1972, "Nepoznati majstor", Sotecu Janagi je napisao "čovek ima najviše slobode kada je oruđe koje koristi u proporcionalnom odnosu sa njegovim potrebama". Safo kaže da najdirektniji problem koji danas imamo sa informativnom tehnologijom, kao i sa ostalim tehnologijama u sličnim fazama, jeste "što su naše sprave u disproporciji".

Druga lekcija iz istorije, međutim, jeste da grubi odabir karakteristika ne bi bio dobar. Tehnologije mašine za šivenje, fonografa, automobila i električne mreže su vremenom postale još složenije. Današnji automobili su u stvari mobilni kompjuteri, sa desetinama mikročipova i senzora i drugih elektronskih podsistema koje Henri Ford ne bi ni prepoznao. Električne mreže su danas isto toliko složene koliko i nevidljive u svakodnevnom životu. Potrošači ih primećuju samo kada se nešto pokvari, kao što se na dramatičan način i dogodilo tokom prošlogodišnjeg nestanka struje u sveroistočnoj Americi i Kanadi.

"Da bi napred sve izgledalo jednostavno, sve što je kompleksno mora da se gurne pozadi", kaže Mark Beniof, direktor softverske kuće "Saleseforce.com", o kojoj ćemo govoriti nešto kasnije u jednom članku u okviru ovog prikaza. Ovo izmeštanje kompleksnosti, kaže Gdin Beniof, predstavlja eho procesa civilizacije. Tako je svaka kuća u početku imala sopstveni bunar, pa zatim generator. Civilizacija pretvara kuće u "čvorove" u javnoj mreži na koju su ukućani priključeni. Međutim, "interfejs" - slavina, vodokotlić, prekidač za struju – mora da bude "neverovatno jednostavan". Sve što se tiče kompleksnosti sada se odvija u okviru mreže, tako da potrošači više i ne moraju da znaju kada se na vodovodu izvode radovi na unapređenju tehnologije. Stoga, sa tačke gledišta korisnika, kaže Gdin Beniof, "tehnologija prolazi kroz postupni proces nestajanja".

Sa aspekta ponuđača, stvari stoje upravo suprotno. "Iskustvo nam govori da kod svakog klika mišom, u našem softveru iza scene se odvija 20 operacija ", kaže Bred Tret, izvršni direktor u firmi SightSpeed, koja radi na tome da omogući video telefoniranje, isto onoliko jednostavno za potrošače kao i slanje elektronskiih poruka. Isto se odnosi na centre podataka u korporacijama. "I zato nemojte očekiviati da se smanjenjem slojeva u softveru dogodi katarza", kaže Gdin Papadopulos. "Kompleksnost ćemo rešiti tako što ćemo stvoriti nove slojeve izdvajanjem i pregrupisavanjem onoga što se nalazi ispod". Na ovaj način ćemo dobiti različite oblike za firme i potrošače. Prvo ćemo se pozabaviti firmama.

"Bajtovski" pogled na kompleksnost

Računarska infrastruktura u kompanijama sadrži Pandorinu kutiju problema

Jedan od načina da shvatimo haotičnu kompleksnost koja vlada u računarskim trezorima ("datacentrima") u firmama jeste da zamislimo, uz malo antropomorfne slobode, put kojim prolazi jedna obična jedinica digitalnog podatka ili bajta krećući se na svom rutinskom zadatku kroz gomilu računara, rutera, svičeva i žica.

Na početku, bajt se nalazi uspavan na posebnom disku za smeštaj podataka (storage disk). Disk je recimo napravljen u firmama kao što su EMC ili Hitači. Sada se uključuje alarmno zvono sa porukom da je zaposleni radnik kompanije koji sedi negde u svojoj kancelariji na pola puta oko sveta, pritisnuo na neko dugme u svom PC softveru. Bajt se budi i biva lansiran sa diska gde je smešten. Zajedno se milijardama drugih bajtova koji kreću sa svojih "storage" diskova, on se probija kroz tunel nazvan "storage switch", koji su verovatno napravile kompanije zvane Brocade ili McData. "Storage switch" ekspeduje bajt u pravcu "interfejs karte" koju je napravio neki drugi proizvođač, a ova ga zatim prosleđuje u jedan od više pozadinskih kompjutera u datacentru, zvanih "serveri".

Tu se bajt na trenutak zbuni, jer su serveri koji se nalaze u datacentru skupljeni od različitih proizvođača, kao što su IBM, Hewlett-Packard, Sun Microsystems ili Dell. U njemu se takođe nalaze neki "mainframe" računari zatečeni iz ranijeg doba. Neki serveri imaju Intelov mikroprocesor, dok drugi rade na čipovima koje su proizveli AMD ili Sun Sparc, dok mainframe računari koriste IBM čipove. Neki serveri koriste operativni sistem Windows, drugi Linux ili Solaris ili pak neki nedefinisani Unix softver, dok mainframe računari imaju sopstveni ugrađeni sistem.

Bajt biva katapultiran u ovo šarenilo i ukoliko ima sreće, nalazi odgovarajući server. Kada dospe u mašinu, počinje njegova jurnjava kroz slojeve softvera za "virtuelizaciju", koji bi mogao biti proizvod kompanije Veritas. Program vrši brzi zdravstveni pregled ovog bajta kako bi proverio da li je neophodno da se angažuje njegova kopija sa neke rezervne bekap trake ili iz neke druge mreže, verovatno dosta udaljene, postavljene kao zaštita od nesreća tipa zemljotresa. Ovu traku je verovatno proizveo Storage Tek. Pošto se to obavi, server ekspeduje bajt u drugi kompjuter i zatim u program baze podataka. Baza podataka je verovatno Oracle ili IBM. Bajt se zatim rikošetira u još jedan server, na kome se vrti tušta i tma programa nazvanih "middleware", koje je verovatno proizveo Sea Systems, IBM ili Tibco. Middleware zatim proselđuje bajt u aplikacioni softver kod zaposelnog radnika koji je svojim klikom i inicirao ovo putovanje. Ovaj aplikacioni program je verovatno proizvod firmi SAP, PeopleSoft, Oracle, Siebel ili čitavog niza drugih. Tek što je bajt stigao, ošamućen i šlogiran, zaposleni radnik ponovo klikne i započinje još jedno putovanje kroz lavirint.

Uvrnuti jezici

Ali siroti bajt ne samo da mora da se snalazi kroz lavirint; on mora da se nosi i sa Babelom. Pri svakom takvom prolasku, mora da prođe pored još jednog stražara, zvanog interfejs, koga je proizveo neki od ponuđača angažovanih da formira određenu raskrsnicu. Ovi stražari traže različite lozinke, zvane "protokoli" i govore različitim jezicima. Drugim rečima, bajt mora da putuje sa koferom rečnika. Uz malo sreće, može da produži ukoliko govori "lingua franca", kao što su Java ili .NET. i ukoliko maše opšte korišćenim lozinkama koje su Internet ekvivalent devojačkog prezimena njegove majke.

Pre ili kasnije, međutim, bajt će se susresti sa nekim doista anahronim stražarima, zvanim "nasleđa". Prema proceni strukovne publikacije "Info World", oko polovine svih podataka u kompanijama danas počiva na mainframe računarima koji su najverovatnije kupljeni pre par decenija. I mnoge kompanije još uvek koriste specijalno pravljeni softver pisan 1980-tih – pre no što su se pojavili gotovi softverski paketi – koji su pisali zaposleni u kompaniji i koji su već odavno napustili kompaniju i poneli svoje male tajne sa sobom. Bajt, drugim rečima, treba tečno da govori latinski, armenijski, hititski i druge mrtve jezike kako bi mogao da nastavi putovanje.

Na tom putu, šta više, on nailazi na čistu paranoju. Svaki put kada se pomeša sa bajtovima koji su svoje putovanje započeli u računarima nekog drugog datacentra, on mora da prođe kontrolne tačke, zvane "firewalls", koje proveravaju njegova identifikaciona dokumenta u odnosu na spisak virusa i crva i drugih gadnih bajtova, baš kao što bi izraelska armija pregledala Palestinca koji ulazi u pojas Gaze. U stvari, vodeća firma na tržištu takvih zaštitnih programa ("firewalls") potiče iz Izraela i zove se Check Point Software Technologies.

Bajta bi povremeno umotali u nekoliko zalivenih kodiranih slojeva i poslali na njegovo odredište kao VPN, ili "virtual private network" (privatna virtuelna mreža), kako bi ga na drugom kraju opet pažljivo otpakovali. Tokom svog puta, bajt će biti praćen od strane digitalnog odeljenja za bezbednost, zvanog IDS – "Intrusion Detection System" (sistem za otkrivanje uljeza).

Tokom godina, svaka firma skupi čitav konglomerat kučica i kodova jedinstvenih koliko i otisak prstiju. Onda se firme integrišu i neko treba da ujedini nekoliko zasebnih datacentara. Upravo to je uradio Šarl de Felipe u ogromnoj globalnoj banci J.P. Morgan, gde je bio jedan od glavnih stručnjaka iz te oblasti tokom 26 godina rada, dok nije dao otkaz u julu mesecu. Radeći tamo, Gdin de Felipe je prošao kroz devet integracija, koje su nekada poznata imena, kao što su Chemical, Horizon, Manufacturers Hanover, Chase, H&O, Jardine Fleming, J.P. Morgan i nedavno BankOne, ujedinile u jednu banku. "Otprilike svake četiri godine, potpuno bi se promenio kompletan pejzaž", kaže Gdin de Felipe. "Prvog dana spajate knjige; drugog dana radite na zakonskoj dokumentaciji i trećeg dana počenete da razgovarate o sistemu". Prva dva su, kaže on, dečija igra u poređenju sa trećim. Poslednjih nekoliko godina na tom poslu, na primer, najviše je radio na smanjenju broja bankarskih desktop aplikacija, od ukupno 415 na oko 40.

Sve ovo otvara Pandorinu kutiju problema. U datacentru bi stalno bilo nekih problema. Kada se to desi, korisnici viču na IT osoblje koje treba da pronađe gde se u ovom lancu gotovo beskonačnih permutacija zaglavio bajt. Postoji softver koji može da obavi nekoliko testova. Svako malo, međutim, on vam se javlja sa strašnom porukom NTG – "No trouble found" (problem nije otkriven), kaže Keni Gros, istraživač u firmi Sun koji je došao iz nuklearne industrije, "gde otapanje nije metafora". To znači da su informatičari upućeni da zamenjuju jedan po jedan uređaj kako bi pronašli krivca. To može da traje danima, nedeljama ili mesecima.

U današnjim datacentrima vlada neviđena zbrka, kaže Alfred Čuang, šef u BEA Systems, kompaniji za "middleware" čiji je on suosnivač od pre jedne decenije (on predstavlja slovo A u nazivu BEA), i čiji je nedvosmisleni cilj da pojednostavi datacentre. Borba između kompleksnosti i jednostavnosti, smatra on "je binarna": ili će sve pući ili će postati jednostavno". U ovom trenutku to niko ne može da kaže. Ali zapamtite da je poslednji duh koji je ostao u Pandorinoj kutiji, pošto su svi oni zli pobegli, bila Nada.

Ako ne znate šta da radite, ukinite ga

Kranje rešenje kako da pojednostavite svoj datacentar jeste da ga uopšte nemate

Svaki ponuđač tehnologije koji drži do sebe ne samo da obilato primenjuje kompleksnst, već tvrdi da poseduje rešenje sa pogodnim dramatičnim nazivom koje će ga plasirati. Tako na primer Hewlett-Packard (HP) govori o svojoj viziji "adaptivnog preduzeća", koje radi uz pomoć softera za simplifikaciju, zvanog OpenView. IBM fanfarama najavljuje IT "prema zahtevu" kompanije uz pomoć IBM-ove arhitekture autonomnog računarstva. EDS, firma za IT konsalting, nudi "agilno preduzeće". Hitachi ima "harmonično računarstvo". Istraživačka kuća Forester predlaže "organski IT". Sun iskušava sa lukavo smišljenim misterioznim imenom "N1". Dell ima "dinamičko računarstvo", a Microsoft paradira zvučnom "dinamičkom sistemskom inicijativom".

Sva ova marketinški zvučna imena impliciraju obećanje da u sebi kriju kompleksnost datacentara u firmama na isti način na koji moderni automobili i avioni kriju složenost svoje tehnologije od vozača i pilota. Protiv ovoga teško da postoji argumentacija. U isto vreme, veliki naslovi bude nade do najviših granica. Reči kao "organski" i "autonomni" namerno nameću poređenje sa biološkim sistemima čija je složenost skrivena od bića u kojima obitavaju. Ovim se nagoveštava da digitalna tehnologija sposobna da postigne identičan podvig.

Uzmimo na primer, IBM-ovu inicijativu za autonomnim računarstvom, koju je 2002.godine lansirao Alan Ganek, jedan od direktora u IBM-u, što sada predstavlja najambiciozniju ponudu. Ovaj znak trenutno nosi oko 50 značajnih IBM proizvoda sa više od 400 karakteristika. Dugoročno, međutim, IBM se nada da dovede računarstvo do nivoa gde ono podržava autonomni nervni sistem ljudskog tela. On automatski reguliše disanje, varenje, nivo šećera u krvi, temperaturu tela, funkciju pankreasa, reakcije imunosistema na klice itd, a da čovek pri tom nije svestan ovih procesa u organizmu. To na neki način predstavlja savršeni standard virutalizacije softvera i skrivene kompleksnosti, zbog čega je IBM i primenio ovu metaforu.

Ono što IBM u stvari podrazumeva pod "autonomnim" u kontektu računarstva, objašnjava Gdin Ganek, svodi se na četiri tehnološka cilja. Prvi je da se računari i mreže "sami konfigurišu". I dok danas informatičari idu okolo i ručno obavljaju poslove kao što je instaliranje CD-a u računaru ili manipulišu sa komandnim linijama, IBM želi da hardver i softver sami ustanove što im nedostaje za podešavanje i da to automatski installiraju.

Drugi korak je da naprave sisteme koji se "sami oporavljaju" Na ovaj način, mreža može automatski da utvrdi gde su se pojavili problemi – na primer, otkrivanjem računara kod koga se pojavio problem i njegovim ponovnim aktiviranjem. I dok danas stručnjacima može biti potrebno nekoliko nedelja da dijagnostikuju problem ručnim pregledom logova, autonomno računarstvo to može da obezbedi bez intervencije čoveka za 40-tak minuta, kaže Ganek.

Gdin Ganek dalje tvrdi da je treći cilj napraviti sisteme koji se "sami optimizuju". To znači da mreža treba da zna da izbalansira količine obrade među različitim serverima i "storage" računarima kako ni jedan ne bi bio neuposlen ili pretrpan. I konačno, cela mreža treba da se "sama štiti". Drugim rečima, sistem bi trebalo da bude u stanju da sam predvidi, otkrije i uništi viruse i crve; da napravi razliku između "spam"-ova i prave pošte; i da spreči "pecanje" i druge krađe podataka.

Mrvica soli

Ova zamisao je šokantno ambiciozna. Ukoliko ikada postane realnost, IBM (ili HP ili ko god prvi stigne) će ovim u suštini postići ono za šta su tokom prirodne evolucije bili potrebni milioni godina u analognom, biološkom svetu. Nije čudo da su mnogi stručnjaci skeptični, ukazujući na paralelu sa veštačkom inteligencijom (AI – Artificial Inteligence), koju su naučni zanesenjaci 1950-tih samouvereno opisivali kao neizbežnu, ali koja do danas ostaje u magli. Gdin Koburn iz UBS-a kaže da ga priča o autonomnom računarstvu podseća na "izložbu naučnih radova u srednjoj školi" i smatra da bi to mogla biti još jedna od onih stvari koje IT ponuđači "bacaju na zid da bi videlli šta će se zalepiti".

Međutim, ako zanemarimo besmislice, postoji tehnologija za koju vlada opšte mišljenje da bi mogla biti radikalno pojednostavljena. Kao što je bio slučaj sa točkom, rajsferšlusom i drugim radikalnim tehnologijama, na prvi pogled nas zavara njihova osnovna jednostavnost. Pa čak i samo ime "web servisi" je tako nejasno da je ponuđačima teško da smisle neki trik za neuku publiku.

Najbolji način da shvatite web servise je da prestanete da razmišljate bilo o "web"-u ili o "servisima" i da umesto toga zamislite Lego kocke. Ove male danske plastične kocke za igru se pojavljuju u različitim bojama, oblicima i veličinama, ali Lego kocke imaju iste standardizovane klinove i odgovarajuća udubljenja pomoću kojih se sastavljaju, rastavljaju i ponovo sastavljaju na puno različitih načina. Magija web servisa se u stvari sastoji u tome da se skoro svaki poseban segment u bilo kom haotičnom datacentru pretvori u lego kocku, tako da se lako uklapa sa svim ostalim posebnim delovima. Na ovaj način, datacentri koji imaju decenijski nasleđene sisteme i mnogo nekompatibilnih mašina, sada mogu da se sastavljaju i rastavljaju, kao Lego.

Umesto klinova i udubljenja, web servisi imaju standardizovani softver koji se obavija oko postojećih računarskih sistema. Ovi omotači rade nekoliko stvari. Prvo, oni objašnjavaju šta komponenta koja je unutra predstavlja i šta radi. Zatim oni šalju taj opis u direktorijum koji drugi računari mogu da pregledaju. To omogućava tim drugim računarima – koji mogu pripadati istoj kompaniji ili nezavisnim dobavljačima i kupcima – da pronađu i koriste softver koji se nalazi u omotaču.

Ovim se uklanja glavna prepreka koja je ometala "business-to-business" računarstvo u vreme procvata dotcom (Internet) tehnologije. "Ceo bum oko B2B je nestao iz jednog prostog razloga: niko nije mogao da uspostavi komunikaciju među svojim prokletim sistemima", kaže Halsej Majnor, osnivač firme Grand Central Communications, jedan od prvih koji koristi web servise za povezivanje datacentara. Sada, kako on kaže, oni međusobno komuniciraju.

Zamislite, na primer, da kompanija primi porudžbinu elektronskim putem. Softverski program koji prima ove porudžbine mora prvo da proveri da li klijent ima odgovarajući kreditni bonitet. Tako on konsultuje imenik web servisa, nalazi aplikaciju kod neke nezavisne firme koja provera bonitet, kontaktira tu aplikaciju i pronalazi da je klijent pouzdan dužnik. Zatim, softver opet konsultuje iemnik, ovog puta da bi pronašao internu aplikaciju koja vodi evidenciju o stanju zaliha u magacinu i utvrđuje da tog proizvoda ima na zalihama. Opet se vraća do imenika i traži eksterni servis za fakturisanje i tako dalje dok se cela transakcija na zatvori.

Šljapkanje

O web servisima se već neko vreme govori kao o načinu da se pojednostavi računarstvo. Međutim, tek pre nekoliko godina je došlo do pravog progresa u postizanju saglasnosti oko najvitalnijeg aspekta, standarda koji će doprineti da se sistemi međusobno prepoznaju. Najveći napredak se dogodio oktobra meseca 2003.godine kada su se dve supersile u toj oblasti, Microsoft i IBM pojavile zajedno na sceni i objavile koje protokole nameravaju da koriste. Poznati kao "WS šljapkanje" u krugovima zanesenjaka iz branše, sada ih prihvataju i ostali u toj grani industrije.

Ovo je stvorilo nadu da će doći do ogromnog porasta njihove upotrebe u narednih nekoliko godina (vidi grafikon 2). Ronald Šmelcer i Džeison Blumberg u konsultantkoj kući ZapThink, smatraju da su web servisi "približavaju svom vrhuncu" zbog toga što imaju koristi od "efekata mreže: stopa usvajanja mreža raste proporcionalno sa onim što ona pruža". Drugim rečima, kao što je bio slučaj sa telefonima ili e-mailom, mreža u koju je povezano samo nekoliko ljudi nije od velike koristi; ali kada se na nju priključi više ljudi, korist od nje je sve očiglednija, pa onda privlači još više članova, i tako dalje.

Ako ideju o web servisima primimo krajnje logično, opravdano je pitanje zbog čega bi firme nastavile da još više gomilaju svoje Lego kocke, od kojih će najveći deo biti duplikat Lego kocki poslovnih partnera. Drugim rečima, zašto bismo imali datacentre ako su nam potrebni samo podaci? Ovo je prilično nova ideja u IT industriji, mada je u mnogim razvijenim granama privrede prisutna već neko vreme. Ljudi ne stavljaju sefove u svoje podrume već otvaraju račune u banci. Slično tome, "većina ljudi ne bi trebalo da pravi sopstvene avione", kaže Gdin Papadopulos iz Sun-a. "Oni čak ne treba ni da ih poseduju; u stvari ne treba ni da ih iznajmljuju; ono što oni treba da urade jeste da iznajme sedište na jednom od njih".

U informatičkoj tehnologiji, iznajmiti sedište u avionu je isto što i rentirati softver, kao vrstu usluge od specijalizovane firme, zvane ASP - "Application Service Providers" (firma za pružanje usluga aplikativnog softvera). Ove firme grade ogromne centre podataka tako da ostale kompanije to ne moraju da rade. Najpoznatija ASP firma danas je Salesforce.com iz San Franciska, koja se prvi put pojavila na berzi u junu mesecu. Kao što joj i ime kaže, Salesforce.com je specijalizovana za softver koji koriste ljudi iz prodajne službe da bi vodili evidenciju o svojim marketinškim akcijama i klijentima. Uobičajena praksa je da firme kupuju ovu vrstu softvera od prodavaca kao što je Siebel Systems, a onda pokušavaju da ga inkorporiraju u svoje sopstvene datacentre. U slučaju firme Salesforce.com, međutim, firme plate samo mesečnu nadoknadu koja iznosi 65 doalra po korisniku i odu na web sajt firme Saleseforce.co, kao što bi išli na web sajt Amazon, kada hoće da kupe knjige ili na eBay, kada kupuju polovnu robu.

Ova vrsta aranžmana pojednostavljuje mnoge stvari. Korisnici troše manje vremena na obuku, jer interfejs – u suštini, web browser (Internet pretraživač) - im je već poznat. "Mogu da obučim prosečnog klijenta za manje od 45 minuta telefonom", tvrdi Mark Beniof, šef u firmi Salesforce.com, dodajući da je za korišćenje klasičnih softverskih paketa često potrebna obuka od nekoliko nedelja.

Informatičari u firmi koja koristi usluge Salesforce.com takođe imaju manje posla. Oni ne moraju da instaliraju svaki novi softver na računarima svoje firme i prepuštaju Saleseforce.com da brine o integrisanju njihovog softvera sa drugim sistemima kod klijenta. Čak i nadgradnja softvera postaje mnogo lakša. Umesto da kutije sa CDS-om šalju svojim klijentima, Saleseforce.co, jednostavno isključi svoj sistem na nekoliko sati noću tokom vikenda i kada se klijenti u ponedeljak ujutru uloguju vide novu verziju na svojim pretraživačima.

Kao delatnost, ASP biznis je imao neuspeo početak. Prva generacija, koja se pojavila tokom buma dotcoma (Interneta) je imala problema da integriše svoje aplikacije u nasleđene sisteme svojih klijenata, pa se sve završilo tako što su datacentari njihovih klijenata postali kompleksni. Kada je dotcom balon pukao, kaže Gdin Lejn iz firme Keiner Perkins Caufield & Byers iz Silikonske doline, one prve ASP firme su propale "jer mi (VC – venture capitalist) više nismo mogli u njih da investiramo".

Izgleda, međutim, da je druga generacija bolje rešila problem integracije, zahvaljujući web servisima i oni sada preuzimaju segmente softverskog tržišta, jedan po jedan. IDC procenjuje da će se ukupni prihodi ASPS firmi povećati od 3 milijarde dolara prošle godine na 9 milijardi dolara do 2008.godine. I kao što kaže Gdin Majnor iz firme Grand Central, na taj način ova tehnologija ide istim putem kao i druge tehnologije tokom istorije, kako se "kompleksnost koncentriše u središtu mreže, a po obodu postaje jednostavno".

Poštedi me detalja

Postoji ogromna razlika između onoga što potrošači žele i onoga što bi ponuđači hteli da im prodaju

LIZA HUK, rukovodilac u AOL-u, jednoj od najvećih firmi za pružanje klasičnih Internet usluga ("dial up") je čula neverovatne stvari slušajući telefonske pozive koji stižu u službu za podršku firme AOL. Problem je obično taj što korisnici ne mogu da se priključe na mrežu. Prvo pitanje službe za pomoć je: "Da li imate kompjuter?" Iznenađujuće često, odgovor je ne, a klijent je pokušavao da ugura instalacioni CD u stereo ili TV uređaj. Sledeće pitanje ove službe je: "Da li imate drugu telefonsku liniju?" Opet, iznenađujuće često, odgovor je ne, što znači da klijent ne može da se priključi na Internet jer razgovara telefonom sa službom za pomoć. I tako dalje.

Mora se priznati da u Americi, gde oko polovina domaćinstava priključeniih na Inernet ima brze ("broadband") konekcije, postoje ovi AOP klijenti, tzv. "kasni adopteri" ili "analogni". Ali čak i mlađi bistri "rođeni digitalci" ili "digitalni imigranti" mogu da iznenade one koji žele da slušaju.

Ženevjev Bel, antropolog koji radi za Intel, najveću svetsku firmu za proizvodnju polu-provodnika, je putovala širom Azije tri godine da bi obzerviirala kako Azijati koriste ili se odlučuju da ne koriste tehnologiju. Bila je zapanjena razlikom u načinu posmatranja svoga doma između zapadnjaka i Azijata. Amerikanci bi rekli nešto kao "moj dom je moj dvorac" i opremili bi ga sopstvenim terenima, kaže Gđa Bel. Azijati bi pre rekli "moj dom je mesto gde vlada harmonija, prijatnost, jednostavnost ili skromnost. Oni se užasavaju sprava koje prave buku ili izgledaju upadljivo ili napadno.

Čak i među zapadnim kulturama, Gđa Bel, koja je australijanka, je naišla na iznenađujuće razlike u načinu na koji ljudi gledaju na tehnologiju. Kada je nedavno u kafiču u Sidneju otvorila laptop računar, da bi proverila svoju elektronsku poštu na lokalnoj bežičnoj mreži, koja se zasniva na novoj brzoj tehnologiji zvanoj Wi-Fi, sa susednog stola su joj odmah podrugljivo dobacili "Oj, šta vi umišlajte, da ste slavni? Za Amerikance, usvajanje nove tehnologije je deo Amerikanizma, sastavni deo savremenih kretanja i progresa", kaže Gđa Bel. Za mnoge druge ljude, to može biti samo opterećenje ili čista pretencioznost. Pa čak i Amerikanci, koji su možda više nego drugi skloni da previše rade, mogu postati frustrirani od tehnologije. Kris Kaposela, šef produktivnog softvera u Majkrosoftu, je naručio istraživanje u kome su kancelarijski službenici bili praćeni (uz njihovu dozvolu) nakon napuštanja kancelarije. Pokazalo se da su ljudi bili opterećeni čak i u kolima i kod kuće da li će moći da odgovore na "očekivanja da budu uvek dostupni", kaže Gdin Kaposela. Zahvaljujući tehnologiji (laptopovi, BalckBerries, pametni telefoni i sl), kaže on, "ograničenje od devet-do-pet više ne postoji". Na ovaj način se stvara nova demografska kategorija, "potrošač preduzeća", za koga je ne samo tehnologija, već čitav život postao složeniji.

Šta kažu ponuđači

Uporedimo ova saznanja sa tehnološkim vizijama kojima industrija trenutno teži. One se najboje mogu sagledati na Sajmu elektronike za potrošače - Consumer Electronics Show (CES), koji se svakog januara održava u Las Vegasu. Skoro celu nedelju dana, nekih 133.000 posetilaca okupira prostor veličine nekoliko fudbalskih igrališta i ulazi i izlazi iz oko 2.500 boksova izlagača. Skoro svi posetiocu su muškarci, a toaleti su prekriveni vizit kartama kol gerli. Sve ostalo je poplava ravnih ekrana, robota koji služe piće i bezbroj drugih neobičnih sprava. CES je mesto gde svako ko znači nešto u svetu potrošačke elektronike, računarstva i telekomunikacija dođe da pokaže svoje nove proizvode.

Obični ljudi najčešće koriste mali procenat ovih naprava. Trenutno su tehnofili posebno ushićeni zbog dva trenda. Prvi je da će svaka elektronska sprava uskoro moći da se konektuje na Internet. Tu se misli na mobilne telefone, TV aparate, kao nešto što je očigledno, a kao nešto što je manje očigledno, stvari kao što su košulje i pelene koje imaju ugrađene sitne identifikacione kartice sa radio frekvencijom (RFID). Majkrosoft govori o svom projektu "konektovani automobil", što podrazumeva paćenje vozača koji manevriše na autoputu. Smer kretanja je, međutim jasan. U budućnosti, većina ljudi u bogatim zemljama će biti "uvek priključena" i povezaće se na Internet preko nečega što nije PC.

Druga slična velika ideja odnosi se na ono što ponuđači zovu "digitalni dom", ili "elektronski dom" (e-home). Ovogodišnji sajam je bio pun improvizovanih kuća u kojima toster, frižider i rerna razgovaraju bežičnom vezom sa kompjuterom, gde se daske na WC šolji greju u određeno vreme, a vlasnik može dok je na službenom putu otključati svoja ulazna vrata daljinskim putem preko Interneta.

Više od svega, međutim, elektronski dom se odnosi na digitalnu zabavu, i bazira se na premisi da svi mediji trenutnu prelaze sa analogne na digitalnu formu. Ovo se najbrže odvija u oblasti fotografije. U Americi, digitalni foto aparati se odavno bolje prodaju od onih sa filmom, a prema IDC-u taj prelazak će se sledeće godine dogoditi i u ostalom delu sveta. Već je stvoreno puno digitalnih slika koje treba da se smeste i budu na raspoalganju.

Još jedan medij koji obećava je muzika, koja je već digitalna (na CD-ovima) ali se sve više prodaje on-line, bilo putem skidanja pesama sa Interneta ili pretplatom na online biblioteke (vidi grafikon 3). Ovo je već dovelo do oživljavanja potrošačkih brendova kao što je Apple, sa svojom izuzetno uspešnom muzičkom prodavnicom "iTunes", a nedavno je dobio konkurenciju u firmama Sony, Wel-Mart i Virgin, kao i u svom večitom takmacu, Majkrosoftu. Film i televizija takođe idu online, mada sporije.

Ovi trendovi pokreću nova pitanja kompleksnosti. Prvi izazov je kako povezati sve te uređaje koje imamo kod kuće – PC, foto aparat, konzolu za video igrice, stereo zvučnike, TV aparate, pa čak i elektronske ramove za slike – bežičnom mrežom, tako da ovi digitalni mediji mogu da se koriste bez mnogo komplikacija. Ovo je bitno pitanje jer, kako kaže Ted Šadler iz Forester Research, potrošači traže slobodan doživljaj (experience liberation). Drugim rečima, oni neće da kupuju muziku ili druge medije ako to znači da mogu da uživaju u tim stvarima samo sedeći ispred ekrana svoga kompjutera.

Pol Otelini, drugi čovek u Intelu, se izrazio malo poetičnije kada je na CES-u govorio o ovom izazovu. Intel i njegovi partneri, obećao je tada, neće samo raditi na uvođenju Wi-Fi u domovima (jer u suprotnom od gomile kablova ne bi moglo da se prođe); oni će takođe uvesti Veri-Fi (jer kvalitet zvuka i slike mora biti dobar); Ampli-Fi (jer doživljaj mora biti podjednako dostupan i u bašti, garaži i podrumu) i naravno Simpi-Fi. U ovoj poslednjoj tački, Gdin Otelini je naglasio: "Mi treba da radimo na tome da ovo bude jednostavno, i na većoj udaljenosti (deset stopa a ne dve stope)". A to je zbog toga što ljudi više neće da sede blizu ekrana sa tastaturom, već hoće da budu udaljeni od nečega i da koriste daljinski upravljač.

Šavovi su još uvek vidljivi

Međutim, napraviti od kuće samo jednu savršenu komunikacionu kupolu nije dovoljno. Kako kaže Džon O Rurke, direktor za potrošačku strategiju u Majkrosoftu, ljudi žele da imaju pristup svojim medijima u svako doba, pa i kada su na putu. Sprave moraju da znaju kako automatski da usmere telefonski poziv, pesmu ili "Finding Nemo" iz dnevne sobe u automobil. Majkrosoft to naziva "bešavno" računarstvo; drugi proizvođači to nazivaju "rasprostranjeno" ili "sveprisutno". Kada je Gdin ORurke nedavno demonstrirao napore Majkrosofta da postigne "bešavno računarstvo" na prezentaciji u Silikonskoj dolini, u jednom trenutku Windows sistem koji je bio projektovan na velikom ekranu, poslao je poruku da ima grešku i da će se isključiti. Izgleda da je to bio signal za publiku.

Od svega ovoga tehnologija će biti čak još složenija, jer širokopojasna (broadband) mreža mora da radi pouzdano kako na velikoj udaljenosti (da bi se izvršilo povezivanje na Internet i kada je u roamingu), tako i na kratkim relacijama (da bi se povezali kućni aparati). Što se tiče ovog prvog, najboji napori ponuđača uređaja, kao što su HP ili Motorola omogućavaju povezivanje kućne ili kancelarijske Wi-Fi mreže sa mrežom mobilne telefonije na putu. Velike nade se takođe polažu u novu bežičnu tehnologiju nazvanu WiMax, koja se očekuje na tržištu 2005-te godine i koja pokriva opseg od 31 milje, ili 50 km (u poređenju sa 100 jardi ili 90 m koliko ima Wi Fi), pa tako može obezbediti da čitav grad bude povezan u mrežu.

Začuđuje činjenica da se jednostavno povezivanje uređaja na manjem opsegu može pokazati kao komplikovanije. Čak i danas, kućne mreže sa kablovima, PC računarima i štampačima nisu za one koji nemaju hrabrosti ili imaju preko 25 godina. "Većina potrošača nema prave mreže kod kuće; oni samo imaju razdvojen pristup Internetu", kaže Kurt Šerf iz firme Parks Associates, konsultantske kuće za potrošačku tehnologiju. Čim mreža postane bežična, i "čvorovi" uključuju DVD uređaje, TV i audio prijemnike, zadatak postaje zastrašujući. Kada je Valter Mosberg, analitičar potrošačkih aparata, nedavno pokušao da poveže svoj PC na stereo uređaj preko fensi bežičnog uređaja zvanog Roku SoundBridge, on ga je pitao da li mu je lozinka u ASCII ili u Hex-u. Kako nije znao odgovor, Gdin Mosberg je odustao od eksperimenta.

Pomoć će možda stići u obliku tehnologije ultra širokog pojasa ("ultrawideband"), što je još jedna bežična tehnologija koja obećava i fantastičnom brzinom povezuje uređaje na maloj distanci. Međutim, čak i pre no što ultrawideband tehnologija postane uskoro dostupna, možda već iduće godine, još mnogo toga treba da se desi pre no što uspostavljanje elektronskog (e-home) doma postane jednostavna stvar. Računarska, mrežna i industrija potrošačkih eletkronskih uređaja mora da usaglasi standarde i komunikacione protokole i kompatibilan softver zaštićen autorskim pravima. Problem postaje još složeniji zbog kupovnih navika potrošača. U ovom trenutku, većina ponuđača poseže za strategijom "visoka tehnologija upakovana u moju kutiju", kaže Gdin Šadler iz Forestera, ali "niko ne kupuje tehnologiju na ovaj način, sve odjednom, gde korist od te tehnologije može da oseti u nekoj dalekoj budućnosti". Potrošači zapravo, kaže on, imaju određeni budžet i "dodaju jednu po jednu jeftinu stvar u kućnu mrežu". Samo Apple, sa uređajem, kao što je njegov AirPort Express, koji košta 129 dolara, slatka mala stvarčica koja se bez problema uključi u utičnicu i dovodi iTunes iz PC-a u stereo uređaj, potvrđuje ovo, kaže Gdin Šadler.

Za druge ponuđače, ovo može biti kobna strategija. Ako oni uvaljuju složene proizvode potrošačima, troškovi održavanja njihovih sopstvenih linija za podršku (jedan poziv potrošača ih košta oko 30 dolara) će pojesti njihovu zaradu, a potrošač može i da se naljuti na tog proizvođača. Umesto toga, kao što je bio slučaj sa drugim potrošačkim tehnologijama u istoriji, kaže Gdin Šerf iz Parksa, digitalni dom "mora postati nevidljiv za potrošača" kako bi imao uspeha. A šta je to što bi potrošač trebalo da vidi?

Mama test

Kako zanesenjaci testiraju jednostavnost

"Što se e-maila tiče, tek pošto je moja mama naučila da ga koristi, postao je opšte prisutan. Pravi test je uvek onaj sa mamom", kaže Bred Trit, rukovodilac u internet video firmi Sight Speed. "Ako moja majka počne da koristi nešto od firme Skype..." počinje Majkl Pauel, američki regulator za medije i telekomunikacije, odgovarajući na pitanje o internet telefoniji. "Ako će moja majka to da koristi..." počinje Rej Lejn, investitor, upitan da li ova ili ona tehnologija ima budućnost.

Čudno kako se majke često pominju u razgovorima u Silikonskoj dolini. Da li je to zbog njihove neizmerne mudrosti, zato što je IT industrija puna muškaraca koji su toliko okupirani tehnologijom da osim svojih majki nisu sreli mnogo drugih žena ili zbog ženomrzačkog nagona da žene u određenoj dobi smatraju analognim osobama koje ne podnose promene, pitanje je na koje treba dati odgovor.

Bake, sestre, ćerke tinejdžerke i drugi ženski srodnici takođe imaju svoje mesto. Gdin Lejn ne samo da veruje u mama test, već ima i "teoriju sestre", kojom objašnjava tržišnu inerciju. To je zbog toga što on ima sestru koja je bila dugogodišnji rukovodilac u jednoj američkoj avionskoj kompaniji, gde se "tokom 30 godina odupirala svakoj tehnološkoj promeni, mada nije mogla da kaže zbog čega".

Mama se, međutim, najčešće koristi – ali ne baš i bez razloga. Prema jednoj priči iz te branše, Stiv Balmer, sada rukovodilac u Majkrosoftu, je sproveo mama test pre no što je lansiran Windows 95, gde je njegova majka bila pokusni kunić. Kada je završila sa probom, Gđa Balmer je pitala: " Kako da ga isključim?" Njen sin se malo iznervirao i pokazao na dugme "start". "Da bi završio treba da pritisneš start?" pitala je majka, potpuno zbunjena. I dan danas, posle nekoliko novih verzija Windowsa, to se još uvek radi na isti način.

Metaforički govoreći

Kakva korist od svih tih elektronskih informacija ako do njih ne možemo da dođemo?

Dva najveća uspeha potrošačke tehnologije u skorije vreme su bela strana i točak. Bela strana se vezuje za Google (Google), najpopularniji svetski pretraživač; a točak za iPod iz Apple-a, i predstavlja najpopularniji pokretni muzički uređaj sa hard diskom u svetu. I jedan i drugi su deo tzv. "interfejsa" - metaforički izlazi kroz koje čovek ulazi i navigira po tehnologiji. I jedan i drugi su školski primer jednostavnosti koja u sebi skriva kompleksnost.

Kažu da je bela strana nastala ovako. U prvim danima je Google stalno primao čudne anonimne poruke preko elektronske pošte (e-mail) koje su sadržale samo broj 53. Ponekad bi prestale da stižu, a onda bi opet krenule. Na kraju je jedan od genija iz Gugla shvatio da su ove poruke stizale svaki put kada bi Gugl menjao svoju početnu stranicu (web home page) i kada bi broj reči na njoj bio preko 53. Anonimni savetnik je govorio Guglu da treba da smanji zagušenje (mada nije jasno zbog čega je izabrao broj 53 kao granični). Avgusta meseca ove godine, Google je napravio najveći debi na berzi od svih firmi koje se bave tehnologijom u istoriji. Trenutno broj reči na web stranici google.com iznosi 27.

Što se tiče iPod-a, "on je uspešan jer je jednostavan", kaže Pol Mercer, izumitelj tog interfejsa i osnivač firme Inventor, koja se bavi projektovanjem tehnologije. "On radi nekoliko stvari i to onih suptilnih, a to je fluid". Jednostavnost dolazi od samog diska; suptilnost dolazi od svojstava, kao što su promena brzine ugrađena u disk, pa izgleda kao da on oseća da li korisnik želi da prelazi sa pesme na pesmu polako ili brzo. Genijalnost leži u onome što se ne vidi – nema dugmeta za "brzo pretraživanje". Umesto toga, kaže Gdin Mercer, "tehnologija se materijalizuje samo kada je potrebno" i tako"izgleda da intuitivno oseća" nameru korisnika.

Google i iPod su uspešni jer svaki od njih spašava potrošača određene crne rupe kompleksnosti. Gugle to radi tako što iznad broja googol (broj 1 iza koga ima 100 nula) stavlja belu stranu (white page) sa potencijalnim web stranicama. iPod to postiže tako što omogućava zaljubljenicima u muziku da u stvari nose svoje CD-ove sa sobom u džepu. Obe solucije zahtevaju ogroman tehnološki aparat iza scene. Kažu da Gugl radi sa nekih 100.000 servera. A Apple je morao da konfiguriše iPod tako da on automatski i tečno komunicira sa iTunes, muzičkom aplikacijom koja se nalazi na korisnikovom PC računaru. Prebacivanje pesama sa PC-a na iPod se sada obavlja običnim uključivanjem kabla. (Slučajno se dogodilo da su obe kompanije notorno tajnovite i odbile su da daju izjavu za ovu analizu).

Više šljapka nego što udara

Međutim, on što najviše čudi u vezi Gugla i iPod-a je činjenica da se oni toliko izdvajaju od drugih. U skorijoj prošlosti ima jako malo primera interfejsa koji su otvorili potpuno nove puteve tehnologiji i promenili ljudsko ponašanje. Pa ipak, prodori ovakve vrste su neophodni ukoliko proizvođači tehnologije nameravaju da ostvare svoje zamisli. Te vizije, setimo se, pretpostavljaju da će se ljudi sve više priključivati na Internet putem uređaja kao što je PC. Ovi uređaji će ili imati manje ekrane, kao što je slučaj kod iPod-a, mobilnih telefona ili satova, ili će pak pak imati veće ekrane na većoj udaljenosti, kao što je slučaj sa TV prijemnicima, pa čak, daleko bilo, šoferšajbnama.

Mali ekrani zahtevaju jednostavnost iz dva razloga, kaže Gdin Mercer. Jedan je "nedostatak poseda", tj. veoma ograničen prostor, što znači da na ekran ne može baš puno da stane odjednom. Drugi razlog su različiti načini inputa, jer ili postoji samo mala tastatura ili je uopšte nema. Meri Červinski, kognitivni psiholog u Majkrosoftu, koja sebe naziva "šefom za vizuelizaciju i integraciju", je takođe ustanovila velike razlike među polovima. Iz nekog razloga, žene se bore sa malim ekranima, dok se muškarci sa njima snalaze podjednako dobro kao sa PC monitorima.

Što se tiče velikih ekrana, oni zahtevaju jednostavnost zbog toga što su obično udaljeniji nego PC monitor i koriste se pomoću daljinske kontrole ili zbog konteksta u kome se mogu koristiti. "Jednostavnost se podrazumeva u toku vožnje", kaže Džek Briz, direktor razvoja u Majkrosoftu.

Čak i kada je u pitanju klasični PC, međutim, potreban je novi interfejs. Dizajnerskim rečnikom, postojeća "metafora" površine desktopa bila je glavni komercijalni prodor firme Apple koji je lansirao PC eru 1984.god. Ova krupna metafora je takođe poslužila za sub-metafore, uključujući ikone sa objektima, kao što je kanta za otpatke (takođe delo Gdina Mercera dok je radio za Apple 1980-tih godina), folderi i datoteke. Majkrosoft je na kraju iskopirao ove metafore i uveo ih na masovno tržište, čime je povećao produktivnost miliona korisnika..

U sadašnjem trenutku kada Internet era, u kojoj je sve povezano, preuzima primat nad PC erom, u kojoj su PC računari uglavnom bili izolovani, ove stare metafore postaju suvišne. PC-i se pretvaraju u zatrpana skladišta porodičnih fotografija, pesama i elektronske pošte, zajedno sa dokumentima i tabelama koje se nalaze na sopstvenom disku, a i na udaljenim lokacijama. To je previše stvari o kojima treba voditi računa na jednom desktopu. "Super je kada je sve vidljivo, a pri tom imaš samo 20 stvari", piše Gdin Norman u "Nevidljivom kompjuteru". "Kada ih ima 20.000, to samo unosi još veću zabunu. Prikaži sve odjednom i nastaje haos. Ako sve nije vidljivo, stvari se gube."

Metafora sa desktopom nestaje pod teretom preobimnih podataka, kaže Tim Braun, rukovodilac u IDEO, dizajenrskoj firmi u Silikonskoj dolini. "Pretraživanje u starom smislu reči postaje besmisleno", kaže on, a "filtriranje postaje krucijalno". To se podjednako odnosi na stvari koje su smeštene na PC računaru kod korisnika, kao i na Internet, jer u svetu koji se neprestano kreće, razlika postaje irelevantnta.

Zato i pričamo toliko o Guglu. Njegovi algoritmi su se do sada odnosili samo na websajtove, a on namerava da primeni svoju tehnologiju pretraživanja kako bi pomogao ljudima da nađu svoja dokumenta. Gugl trenutno lansira Gmail, besplatni e-mail servis koji nudi jedan gigabajt slobodnog prostora. Ovo bi mogao da bude prvi korak u smeru omogućavanja klijentima da smeste sve svoje podatke na serverima Gugla, gde bi oni mogli lako da se pretražuju, umesto da ih drže na svojim PC računarima. Gugl je istovremeno, početkom meseca, ponudio besplatan softver koji pretražuje po hard disku PC računara i prikazuje rezultate slične onim na web pretraživaču.

Normalno, ovo je ulilo strah u Majkrosoft, čiji Windows sistem se primenjuje na 94% PC računara u svetu i koji sebe vidi kao gospodara desktopa. Pa ipak, Majkrosoft shvata koliku pretnju za postojeće Windows metafore predstavlja hrpa podataka. Bil Gejts, predsednik Majkrosofta i softverski bos, smatra ovu krizu interfejsa jednim od najvećih problema za njegovu kompaniju, pored nedostataka koji postoje u bezbednosti Windows-a i pretnji od strane Linux-a, operativnog sistema otvorenog tipa.

On je stoga imao u planu da uvede nove metafore u narednu verziju Windows-a, pod šifriranim nazivom Longhorn (dugi rog). Umesto datoteka i foldera, koristio bi zgodne nove algoritme za pretraživanje koji bi vodili korisnike kroz njihov PC. Ova tehnologija, nazvana WinFS (što je skraćenica ili od "File System" ili "Future Storage") je trebalo da pretvori Longhorn u relacione baze podataka koje bi omogućile da korisnici više ne moraju da pamte gde su šta stavili jer bi interfejs automatski pretražio potrebne podatke. Na žalost, u avgustu mesecu, Majkrosoft je objavio da će Longhorn biti odložen za 2006-tu godinu i da se potpuno odustalo od njegovog najdragocenijeg dela, WinFS. Konkurencija sa zluradošću sada Longhorn naziva Longwait (dugo čekanje) ili Shorthorn (kratki rog).

Dušo, treba da razgovaramo

Čak ni američki drozd, međutim, ne bi mogao da se složi sa tim koja metafora bi trebalo da zameni desktop. Jedna od omiljenih je izgleda neka vrsta "ličnog asistenta". Ali to može biti previše obećavajuće, jer ono zbog čega je u stvarnom životu asistent koristan je činjenica da je on u stanju da shvati šefovo nerazumljivo mrmljanje. Kod kompjutera, kaže Gdin Briz iz Majkrosofta "sveti pehar jednostavnosti je ja-hoću-da-razgovoram-sa-svojim-kompjuterom", kako bi on mogao da "shvati moje potrebe". Tehnički izraz za ovo je prepoznavanje govora (speech recognition). "Govor je taj koji daje dubinu ekranu", kaže XD Huang, Majkrosoft-ov ekspert na tu temu. "Umesto ograničenog padajućeg menija, pojavljuje se hiljade funkcija."

Jedini problem je što je ta ideja skoro sigurno neizvodljiva. Ljudi ne razlikuju prepoznavanje govora od razumevanja jezika, tvrdi Gdin Norman. Ali da biste ostvarili razumevanje jezika, prvo morate da rešite problem veštačke inteligencije (AI), koja drži naučnike u magli već pola veka. U stvari, kako kaže Gdin Norman, problem se proteže mnogo iznad AI, i ide do srca semantike. Zamislite samo kako bi bilo teško naučiti nekoga da veže pertlu ili da sklopi origami objekat, isključivo uz pomoć reči, bez šeme ili demonstracije. "Ono kako mi zamišljamo sistem govora i razumevanja je u stvari čitanje misli", kaže Norman. "I ne samo čitanje misli, već čitanje savršenih misli, rešenja problema koji još uvek ne postoje." Ideja da je prepoznavanje govora ključ jednostavnosti, kaže Gdin Norman, je stoga "prosto smešna".
On zaključuje da je jedini način za postizanje jednostavnosti napraviti uređaje koji eksplicitno i s ponosom imaju manje funkcija (on ih naziva "uređajima za informacije"). Diskutabilno je da li iPod potvrđuje ovu tezu. Njegov uspeh do sada dolazi od relativno skromnih ambicija: na njemu se sluša muzika i ništa više. Po istom principu, drugi ponuđači, kao napr. Sun Microsystems, već godinama plasiraju radikalno ogoljene uređaje zvane "mrežni kompjuteri" ili "tanki klijenti", koji ne rade ništa drugo do omogućavaju pristup Internetu, gde se sve odvija. Ovakve priče užasavaju Majkrosoft, čije finansijsko bogatstvo počiva na klijentima koji su sve deblji, tako da oni mogu da im prodaju nove softverske verzije. Na kraju se ipak može pokazati da minimalisti imaju pravo.

Slušanje glasova

Stari dobri telefonski sistemi postaju suvšni

SARA BAUMHOLC živi na Havajima i htela bi da ima stalni kontakt sa svojom unukom u Pensilvaniji. I tako Gđa Baumholc, koja je po opredeljenju "analogna", postaje "digitalni imigrant". Uz pomoć softvera iz kalifornijske firme Sight-Speed koja konačno omogućava običnim ljudima pouzdan video-audio kontakt, Gđa Baumholc sada razgovara sa svojim udaljenim unukom, gde on putem svog PC monitora i web kamere može i da je vidi. I baš zato što ne koristi telefonsku liniju, a ima stalni širokopojasni pristup Internetu, ne mora više da se zamara da "spušta slušalicu" , pa je na vezi sa Pensilvanijom po ceo dan. Zato je nešto razmišljala da joj telefon možda uopšte i ne treba.

Gđa Baumholc je predstavnik najnovijeg trenda sa dalekosežnim implikacijama koje se često podcenjuju. Telefonija, kao samostalna tehnologija i kao industrija, će polako nestajati. "Za deset godina kompletna pomisao na telefonski poziv ili broj telefona neće više postojati", kaže Pol Safo iz Instituta za budućnost u Silikonskoj dolini. "Trenutno slanje poruka (Instant Messaging – IM), audio IM, video IM – šta to beše poziv? Jednostavno ćete kliknuti na ikonu i razgovarati, kao kada nekoga sretnete u hodniku". Ili kao što Gđa Baumholc već radi.

Danas mnogi ljudi telefoniraju uz pomoć "starog dobrog telefonskog sistema" (POTS), gde operateri otvaraju posebno kolo između sagovornika, a koji mogu biti u komšiluku ili u različitim zemljama. Ova mreža se sastoji od kompleta kablova koji nemaju veze sa Internetom. Glasovi se međutim mogu slati i putem Interneta, isto onako kao što putuje elektornska pošta (email). Glas govornika se deli u pakete digitalnih informacija koji se odvojeno upućuju na odredište i zatim ponovo sastavljaju na kraju. U čistoj formi, ovi razgovori se nazivaju Internet telefonija. Ovde možemo imati i video komunikaciju između dva klijenta Sight Speed-a, ili audio komunikaciju između dva kompjutera koji koriste Skype, softver evropske firme u usponu. Ova čista forma je još uvek retka jer većina ljudi još uvek koristi klasične telefone, što podrazumeva da ljudi treba da obave poziv sa PC-a i internet telefona kako bi "se prebacili" na telefonsku mrežu. Izraz koji pokriva taj hibrid zove se "voice-over-internet protocol" ili VOIP. Ovo je vrsta servisa koju nude firme poput Vonage, novoosnovane firme visokog profila iz New Jersey-a. To omogućava klijentima da svoje stare telefone uključe u adapter koji usmerava poziv preko Interneta i po potrebi ga vraća nazad na telefonsku mrežu na drugom kraju.

VOIP u prošlosti nije bio naročito popularan kod potrošača – ako su oni uopšte i čuli za to. Današnji fiksni telefoni su relativno jednostavni uređaji, a mobilni telefonski aparati kompenzuju svoju dodatnu kompleksnost pogodnošću što su mobilni, pa stoga i nema neke potrebe da se menja status kvo. Internet telefonija, za razliku od toga, još uvek asocira na kompjuterske zanesenjake koji petljaju sa svojim kompjuterima da bi razgovarali sa drugim zanesenjacima. Pa čak i ako nova generacija firmi koja pruža VOIP usluge, kao što je Vonage, zaista radi na pojednostavljenju, oni ipak na prvi pogled izgledaju kao obična zamena za zauzete telekomunikacione uređaje. Trenutno se dobro prodaju ne zbog jednostavnosti već zbog niske cene, obzirom da je VOIP mnogo jeftiniji od konvencionalnnih telefona, a sama Internet telefonija je besplatna. To je dovoljan razlog za neke potrošače da se prebace (vidi grafikon 4).

VOIP privlači kompanije pre svega zbog niske cene, da bi vrlo brzo otkrili magiju njene jednostavnosti. Sve počinje iz scene. Danas kompanije moraju da održavaju četiri odvojene komunikacione infrastrukture. Jedna je mreža podataka; druga je "private branch exchange (PBX)" za eksterne telefonske pozive; treća je "automatic call distributor" (ACD) koji preusmerava pozive interno; i četvrto je glasovni mail sistem. Prelaskom na VOIP, kompanije mogu da se oslobode svega osim svoje mreže podataka, što za IT personal predstalvja dramatično jednostavnije održavanje. Na primer, zaposleni radnici mogu da se "uloguju" na svoje telefone iz bilo kog boksa ili radnog radnog stola, dok u slučaju POTS-a svaka promena kancelarija predstavlja trošak i deranžman. Prema izveštaju konsultantske kuće Meta Group, 64% severnoameričkih kompanija (ukljčujući gigante poput Boinga i Forda) se već prebacilo na Internet telefoniju, bilo delimično ili potpuno.

Zaposlenim radnicima ne treba dugo da se "prime" na mnoge pogodnosti koje ova tehnologija pruža. Današnja generacija VOIP-a koristi tehnologiju zvanu "session initiation protocol" (SIP), koja integriše glas sa ostalim softverskim programima, kao što su e-mail, trenutno slanje poruka (instant messaging) i aplikaciju sa agendom i dogovaranjem. U kvalitativnom smislu, drugim rečima, VOIP ima manje zajedničkog sa telefonima nego, recimo, Microsoft Outlook ili Hotmail. Na ovaj način život prezauzetog poslovnog čoveka postaje jednostavniji na više načina.

Sve u jednom

U POTS svetu, zaposleni mogu glatko da provedu čitave sate nedeljno proveravajući posebne sisteme za glasovnu poštu (u kancelariji, kod kuće i na svojim mobilnim telefonima; oni takođe moraju da gledaju faksove i da paze na pejdžere. Da bi telefonirali, obično koriste kontakt softver i onda ručno ukucaju broj u svoj telefon, verovatno prethodno proverivši pozivni broj za zemlju. Dugi pokušaji da se uspostavi veza (phone tag) je igra koju ljudi igraju pokušavajući bezuspešno da telefonom dobiju jedan drugog i koja izaziva svakodnevnu frustraciju. Zakazivanje konferencijskih poziva još uvek je bolje rešenje za mnoge radnike u boksovima. Pozivi za vreme putovanja su nezgodni i skupi (a takođe i lošijeg kvaliteta) ako se sa mobilnog telefona zovu fiksni telefonski brojevi.

Kod VOIP-a, s druge strane, postoji samo jedno univerzalno pštansko sanduče ("in-box") za primanje glasovnih poruka (voicemails), elektornske pošte (e-mails) i svih drugih poruka, koje se mogu proveriti sa bilo kog internet pretraživača. Korisnik može da sačuva svoje glasovne poruke, da im odgovori pismenim, video ili glasovnim putem, kao i da, ukoliko treba, uz glasovnu poruku priloži tabele i prezentacije. Brojevi više nisu potrebni, jer SIP radi pomoću imena. Poziv se inicira, bilo da je upućen jednoj osobi ili više njih, jednostavnim klikom na ime ili ikonu. Bezuspešno pokušavanje da se uspostavi veza je postalo istorija. Putovanje takođe više nije problem; korisnik se jednostavno "uloguje" na svoj telefon gde god nadje itnernet priključak.

A pošto je ta linija danas uglavnom uvek otvorena, ljudi su šta više počeli da menjaju svoje navike. Korisnici su na stalnoj on-line vezi sa ljudima iz svoje aplikacije za kontakte (što Gđa Baumholc radi sa svojim unukom), praktikujući ono što Rič Tehrani, ekspert za VOIP naziva "ambientalna telefonija". Oni neće sve vreme da razgovoraju, kaže Gdin Tehrani, ali njihov razgovor fluidno "eskalira" i "deeskalira" u raznim nivoima interakcije. Razgovor između nekoliko kolega može početi sa par tekstovnih poruka, da bi eskalirao u glasovnu ili video komunikaciju, a zatim nekoliko sati mirovao u ikonama koje se nalaze na dnu ekrana, a onda ponovo počeo, itd. To je kao kada sa nekim delite kancelariju ili kuhinju.

Bitno je i to da SIP uvek dozvoljava primenu društvene i poslovne etikecije kroz karakteristiku zvanu "presence" (prisustvo). Na primer, listajući svoj kontakt softver, čovek može videti imena (ili fotografije) označene crvenom bojom, koji mu kaže da su te osobe veoma zauzete, pa ih zato neće zvati, već će umesto toga ostaviti glasovnu ili tekstualnu poruku. Drugi kontakti, kao na primer članovi porodice, mogu biti označeni žutim, što znači zauzeti su ali raspoloživi za hitne slučajeve. Treći opet mogu biti zeleni, što prema njihovom softveru sa agendom znači da su svi uključeni u konferencijski razgovor. Jednim klikom, on se automatski uključuje u taj razgovor. Na ovaj način, kaže Tim Braun, rukovodilac u IDEO, velikoj firmi za projektovanje tehnologije, VOIP može "učiniti tehnologiju pristojnom" – manje agresivnom, više humanom i na taj način prihvatljivijom.

U sledećoj deceniji, kaže Donald Proktor, rukovodilac za VOIP tehnologiju u firmi Cisco, koja je najveći proizvođač mrežne opreme i uređaja, VOIP može dostići svoj vrhunac, jer će milioni radnika iz boksova, tada već ubeđeni pristalice VOIP-a, odlučiti da jednostavnost ove "konvergirane" komunikacije prenesu u svoje domove i isključe svoje POTS uređaje. Pravo vreme za takav korak moglo bi biti kada se ljudi presele i kada im dosadi da sat vremena slušaju priču koliko je vremena potrebno da se telefonska linija samo fizički diskonektuje i ponovo konektuje.

Drugim rečima, VOIP je danas otprilike tamo gde je e-mail bio pre jednu deceniju. Neki su predviđali da će e-mail biti predvodnik svetske demokratije, ako ne i nirvana, dok su analogni skeptici ponavljali da je to samo alternativna ušteda za kancelarijske memo beleške. Zatim su ljudi počeli da prenose svoje e-mail navike iz kancelarije kući. Od tada je e-mail postao radikalno jednostavniji, neopterećen geografijom i opšte prisutan. To je omogućilo besplatnu i jednostavnu komunikaciju sa dalekim prijateljima (mada se sada mora reći da ta pogodnost mora da se bori protiv "spam"-a). I kako je on postajao jednostavniji, i životi njegovih korisnika su postali jednostavniji.

VOIP ima isti potencijal. Možda još uvek ne može svako da ga koristi, ali tokom naredne decenije – kako se postupak priključenja na Internet – bilo vazdušnom linijom, preko utičnice, starog telefonskog priključka, kablovske TV ili putem satelita – bude razrešen, ta veza će sve više biti jedino potrebna. Glasovna komunikacija ili bilo koja druga, će biti besplatna. Da li će to biti jednostavnije? Pitajte Gđu Bauholc.

Cena koju plaćaju pozicionirani

Sačekajte momenat kreativne destrukcije

Poznata je činjenica da će svaki visoki rukovodilac u oblasti informacione tehnologije, potrošačke elektronike i telekomunikacija danas tvrditi da se njegova firma zalaže za jednostavnost. Pitamo se da li su ove tvrdnje opravdane? U teoriji, kaže G-din Lejn, investitor, kompanija koja je u najboljoj poziciji da obezbedi jednostavnost trebalo bi da bude Microsoft. On kontroliše praktično sve PC i laptop računare u svetu (mada manji procenat mobilnih telefona, ručnih i server računara), pa ako bi njihov softver postao jednostavniji, sve drugo bi takođe postalo jednostavnije. Čista ironija je, kaže Gdin Lejn, što je Microsoft kompanija sa najmanje izgleda da napravi prodor u pojednostavljivanju. "Ona ne može sama sebe da kanibalizuje", kaže Gdin Lejn. "Ona je pred dilemom".

Dilema? Ovih dana, kad god se u IT industriji pomene ta reč, odmah se misli na "Dilemu inovatora", knjigu koju je napisao Klejton Kristensen, profesor na Harvardskoj poslovnoj školi, koji je zatim napisao i nastavak " Rešenje inovatora". Ukratko, dilema se sastoji u ovome: firme koje imaju uspeha sa jednom generacijom novih proizvoda, skoro po pravilu neizbežno budu blokirane sopstvenim uspehom i stoga osuđene na to da izgube u sledećem talasu inovacija. Baš kao što su oni "uništili" lidere prethodnog doba, njih uništavaju pioniri narednog doba.

Da bi pojasnio kako se to događa, Gdin Kristensen objašnjava razliku između dve osnovne vrste inovacija. Prva je inovacija koja "se održava". To je tip inovacije gde se firme koje su već zauzele pozicije angažju da boljim i profitabilnijim proizvodima zadovolje svoje najprivlačnije i najzahtevnije potrošače. Primer za to je Microsoft koji novim karakteristikama unapređuje Word, Excel i PowerPoint. Ukoliko se pojave novi konkurenti, ovi stari skoro uvek prevladaju. U nekom trenutku, međutim, dogodi se da tehnologija "pretera", pa korisnici nisu više raspoloženi za dodatna zvona i pištaljke, pa tako održiva inovacija vodi u zamornu kompleksnost.

To je trenutak, po Gdinu Kristensenu, kada se stvore uslovi za drugu "diruptivnu" vrstu inovacije. Disruptivne tehnologije su usmerene na potrošače na postojećem tržištu, koji su najmanje zahtevni ili na potpuno nova tržišta "ne-potrošača", ponudom nečeg jednostavnijeg, ili jeftinijeg ili i jednog i drugog. Primer disruptivne tehnologije koja je jeftinija ali ne obavezno i jednostavnija je Linux, operativni sistem otvorenog tipa, koji preuzima deo tržišta od Unix-a i Window-s. I u bitkama disruptivne tehnologije, tvrdi Gdin Kristensen, pridošlice u toj industrijskoj grani skoro nepogrešivo "slome one na pozicijama".

Jedan od razloga za asimetriju su finansijski podsticaji. "Upadač" verovatno gleda u milion ne-potrošača i vidi ogromnu mogućnost, dok pozicionirani vidi kap u moru. U samom početku, šta više, pozicionirani će se osećati dobro zbog toga što su izbačeni iz igre, jer obično prvo odlaze oni neprofitabilni potrošači. Sa većim marginama, pozicionirani padaju u iskušenje da zanemare konkurenciju. Upadač sada pravi sopstvene inovacije "da obezbedi održivost", dok njegova tehnologija ne postane "dovoljno dobra" da prevaziđe prvobitno tržište, kada pozicionirani biva uništen.

Još jedan razlog zbog koga pridošlice izbijaju na površinu jeste kulturna omamljenost koja inficira pozicionirane. Velike, uspešne kompanije su organizovane u sektore po određenim proizvodima, gde direktori budno motre na ponudu svojih poznatih takmaca kako bi bili sigiurni da su njihovi proizvodi i dalje aktuelni. Ovi upadači, međutim, ne mare za proizvode. Oni posmatraju žive ljude, a posebno ne-potrošače, da bi videli koje poslove oni pokušavaju da obave. Danas, na primer, Microsoft može biti zadovoljan zbog toga što Excel ima više funkcija od bilo kog drugog "spreadsheet"-a, dok će potencijalni upadač primetiti da ljude hvata očaj kada treba da prenesu datoteku sa starog na novi kompjuter.

Tako je tehnologija kroz istoriju napredovala u talasima napada. Prvobitni Bell (predak modernih giganata, kao što su AT&T, SBC, Verizon i Lucent) je počeo u drugoj polovini 19.veka kao upadač na Western Union. U to vreme su telefonski signali mogli da putuju samo tri milje, dok su telegrafi firme Western Union bili u stanju da komuniciraju na velikoj udljenosti. Bel je u početku bio usmeren na lokalno tržište, da bi kasnije unapredio svoju tehnologiju i ušao na tržište velikih distanci, nakon čega je telegraf postao zastareo.

Sony postaje poznat kao serijski upadač, još 1950-tih godina, kada su njegovi tranzistorki radio aparati uništili radio standard toga vremena, vakumske cevi i firmu RCA, koja se pozicionirala kao vlasnik te tehnologije. 1970-tih i 80-tih, Xerox je držao poziciju u oblasti fotokopir aparata, stalno nastojeći da neutrališe izazove za "održanjem" koji su dolazili od IBM-a i Kodak-a kako bi napravio što bolje aparate za kopiranje za visoko tržište, dok nije popustio pred upadom jednostavnog i jeftinog stonog aparata za kopiranje, koga je proizveo Canon. IBM je za uzvrat držao poziciju u oblasti mainframe računara i branio se od napada "za održanjem" od General Electric, RCA i AT&T, sve dok mainframe računare nisu odgurali personalni računari (PC) i kompanije kao Microsoft, Intel i Dell, i tako dalje.

Ko je sledeći?

Kako sada stoje, to su industrije za informacionu tehnologiju, potrošačku elektroniku i telekomunikacije? Mnogi od njihovih trenutnih proizvoda su davno prevazišli potrebe poslovanja i potrošača, a ipak im nisu pomogli da završe najvažniji posao. Šta više, milijarde analognih tipova će na kraju postati digitalni imigranti, bilo iz straha od društvene izolacije u bogatim zemljama, ili pak u zemljama u razvoju, kao što su Indija i Kina, zato što će to moći sebi da priušte. Ovi trenutni ne-potrošači su sledeća granica tehnologije.

Što se tiče IT potrošača u privredi, postalo je jasno tokom poslednje tri godine da njihova sposobnost da "završe posao" više ne zavisi baš mnogo od snage i kompleksnosti njihovih računara. Oni, naime, sve više bivaju svesni činjenice da je najjednsotavniji način da vode evidenciju o kupcima, fakturama, zalihama i td, da rentiraju te servise za mesečnu naknadu. Ovo bi moglo da znači da firme koje pružaju softverske (aplikativne) servise (APPS), kao što je Salesforce.com, kako u poslovnim modelima, tako i u tehnologiji, mogu postati upadači koji pojednostavljuju stvari, na račun današnjih "enterprise-software" giganata.

Potrošačima je sasvim jasno da je borba sa ogromnim brojem podataka veliki "posao koji treba obaviti". Google je već reagovao na tu obzervaciju upadom u razne prevaziđene imenike, kao što su Žute strane. Pošto je napravio dobar korak napred uvodeći održiva poboljšanja, Google (ili firma poput nje) ima šansu da postane disruptivni pojednostavljivač na štetu firmi koje drže pozicije, kao što je Microsoft, koji ne omogućava potrošačima da svoje podatke razmeštaju u aplikacije prema sadržaju, zbog čega je do njih teže doći. U oblasti telekomunikacija, mobilni trelefoni već godinama ugrožavaju firme na pozicijama koje rade sa fiksnom telefonijom, ali su sada i sami u opasnosti da preteraju. Konsultantska kuća Capgemeni je ustanovila da većina operatera mobilne telefonije u velikoj meri precenjuje značaj koji kupci pridaju premium servisima, dok u podjednakoj meri potcenjuju značaj jednostavnosti, kako što se tiče aparata tako i politike cena. To otvara vrata upadačima, kao što je Comviq iz Švedske, koji je osvojio 39% tržišta od pozicionirane firme Telia, nudeći duplo manje funkcija na aparatu i radikalnim smanjenjem cena.

Kompanije koje rade sa bežičnim i fiksnim telefonskim linijama mogu istovremeno postati ugrožene od strane ponuđača internet telefonije ili VOIP-a, kao što su Skype i Vonage ili od kompanija za mreže, kao što je Cisco (posebno kada brzi, bežični internnet pristup postane rasprostranjen i potpuno dostupan). Upad može biti posebno neprijatan ako se novajlije postaraju da pozivi budu skoro ili potpuno besplatni, ali isto tako ako pronađu načina da pomognu potrošačima u obavljanju poslova kao što je uspostalvjanje jednostavnih komunikacija u celini ili nalaženje rešenja za očuvanje privatnosti.

Za one na pozicijama, ovo bi trebalo da bude razlog za paranoju ali ne mora da bude i njihova sudbina. Ako dobro igraju svoje karte, i oni mogu da imaju ulogu u igri upadanja – kao na primer firma AT&T, koja pokušava da se povuče sa tržišta kućnih telefona, dok istovremeno žestoko plasira na tržištu svoje VOIP servise. Ključ će biti u postizanju cilja jednostavnosti i pristupačne cene.

U međuvremenu, svi imaju razloga za optimizam. Mnoge stvari koje danas izgledaju složene, postaće jednostavne narednih godina. Kao i druge tehnologije tokom istorije, izgleda da je sudbina IT i telekomunikacija da se polako povlače u pozadinu čovekovih aktivnosti, ostavljajući više vremena i energije za bavljenje beskrajno složenim aspektima poslovanja i života uopšte.