KORPORACIJE ŠPIJUNIRAJU ZAPOSLENE

Marija Midžović

Poznate svetske kompanije prate zaposlene tako što instaliraju skrivene kamere u toalet ili ugrađuju nevidljive GPS uređaje u automobile, a najčešće ih prate preko logova na kompanijskim kompjuterima – od instant poruka, preko elektronske pošte..

Skrivene kamere

Jedan od najvećih korporativnih skandala godine svakako je postupak predsednice Hjulit-Pakarda Patriše Djun, koja je angažovala privatne istražitelje da špijuniraju članove Upravnog odbora HP-a i nekolicinu novinara, navodno da bi otkrila kako cure informacije iz sale za sastanke.

Istražitelji su morali da nabave listu poziva od telefonske kompanije AT&T sa spiskom poziva i meta. Djun je uskoro dala ostavku, a državni tužilac Kalifornije razmišlja da podigne kriminalnu optužnicu.

I dok ovaj skandal puni novinske stupce, stotine korporacija u svetu rutinski špijunira svoje zaposlene, a da to nikada ne osvane na naslovnim stranama novina.

Ponekad kompanije prate zaposlene tako što instaliraju skrivene kamere u toalet ili ugrađuju nevidljive GPS uređaje u automobile.

Najčešće ih ipak prate preko logova na kompanijskim kompjuterima, dakle od instant poruka, preko elektronske pošte, do prelistavanja veb stranica.

Ovakvo sveobuhvatno praćenje i nadgledanje sasvim je uobičajena stvar i praktikuje se u firmama kao što su Proktor end Gembl, Benk of Amerika, svima poznati džinovi s mreže Jahu i Gugl i drugi.

Zaposlenima se vrlo retko kaže da ih njihovi šefovi tako pomno prate i znaju u dušu. Dakle, ako hoćete da se vaš blog ili onlajn aktivnosti prate 24 sata sedam dana u nedelji – zaposlite se – poručuje novinarka časopisa Nju sajentist Anali Njuic.

S druge strane, mobilni uređaji su potpuno zamaglili granicu između posla i privatnog vremena, pa ako ste se ulogovali na kompanijski kompjuter od kuće, e, u tom slučaju vaši šefovi mogu da prate i čitaju blog koji ste postavili, na koji se uključujete, gde ste se upisali ili šta čavrljate na njuz grupama, čak i kada niste na radnom mestu.

Odjednom je čak i vaš privatni onlajn život nekako postao kompanijsko vlasništvo. Metju Šifgens, predstavnik Kajzer permanente, firme koja prodaje zdravstveno osiguranje, smatra da je nadgledanje zaposlenih sasvim u redu i da je razumljivo.

– Ako na svom PC-u radite nešto što nije strogo u vezi s poslom, mislim da to ne bi trebalo da radite uopšte – kaže Šifgens.

Kada je reč o kompaniji Jahu, u njihovoj korporativnoj bibliji nalaze se sledeći redovi: „Menadžment ili ovlašćeno lice može da prati elektronske poruke i saobraćaj, da prelistava listu telefonskih poziva i da vrši inspekciju sadržaja u fajlovima, kabinetima, na disk drajverima, stolovima i u kancelarijama (čak i ako su zaključane)“.

Prema rečima Džeremija Grubera iz Nacionalnog instituta za prava zaposlenih, koji se nalazi u Prinstonu, Nju Džerzi, kompanije imaju legalno pravo da posmatraju šta rade zaposleni jer se u samo dve američke države od njih zahteva da obaveste svoje zaposlene da su pod prismotrom.

Ipak, postoje zakoni koji ne dozvoljavaju prisluškivanje telefonskih razgovora radnika koje obavljaju s posla. Zašto u tom slučaju ne bi postojala zabrana čitanja privatnih mejlova koji se šalju sa posla ili neka druga aktivnost na mreži tokom pauze za ručak?

Gruber objašnjava da generalni zakoni u SAD-u vrlo sporo prate tehnološke izazove i da do sada nije bilo pravog odgovora na problem kompjuterskog nadgledanja.

I dok traje ovaj zakonski vakuum, industrija daje odgovor na nove potrebe tako što nudi softvere za praćenje zaposlenih. Lider u ovoj oblasti Vejvkrest kompjuting of Melbourn, koji prodaje nešto se zove Sajfin (Cyfin) a služi za praćenje svakog pokreta radnika na mreži.

Njihovi klijenti su firme kao Ekson mobil, UK telekoms firm BT i američko Ministarstvo pravde.Predstavnik Vejvkresta Denis Mekejb pominje i da je jedan od njihovih najvećih korisnika kompanija Proktor end Gembl.

– Mi putem svog softvera pratimo oko 100.000 zaposlenih širom sveta – kaže Mekejb.

Njihov proizvod pomaže menadžerima P&G da pripreme izveštaje o tome koje sajtove zaposleni obilaze i da detaljno analiziraju na šta troše vreme neproduktivni radnici.

Sandstrom enterprajsiz prodaje sofisticirani monitor net intercept za praćenje celokupnog saobraćaja na mreži, a ne samo listanje veb adresa.

Možda je mala uteha to što njihov šef Džejms Vanbrokelen tvrdi da IT menadžeri ipak ne mogu da prate baš sve na mreži, pa se fokusiraju na nekoliko problematičnih individualaca, što za posledicu ponekad ima – otkaz.

Svaki poslodavac, prema njegovim rečima, ima svoju listu osumnjičenih. Kompanije naravno imaju i posredne načine da nađu razlog da vas otpuste.

Tako je jedan zaposleni iz firme Vest Virdžinija Pauer kompani alegeni elektrivik dobio otkaz jer je na jednom diskusionom forumu na Jahuu izneo određeno mišljenje o svojoj kompaniji.

Poruka koju je dotični Klifton Svigert napisao možda jeste bila sročena malo sočnijim rečnikom, ali je pisana s kućnog računara, bila je anonimna i poslata je posle radnog vremena.

Kako su onda znali koga treba da otpuste ako je forum bio posvećen radu ove firme i na njemu se nalazilo stotinak kritičkih stavova raznih učesnika u diskusiji? Alegeni je pratio anonimne poruke da bi podneo tužbu.

Firma je sudskim putem mogla da traži njegovo ime od Jahua, a kada ga je otkrila, zadovoljila se samo davanjem otkaza. Svigertov advokat podneo je kontratužbu protiv ove firme zbog zloupotrebe zakonskog procesa, ali presuda još nije doneta.

Ovde je reč o posebnoj vrsti sudskog poziva, kada se traže „informacije o pretplatniku“, kako se taj postupak zvanično zove.

Kvaka je u tome što ni provajder ni advokati nisu obavezni da obaveste pretplatnika o tome šta se dešava.

Tako neko može da dobije otkaz, a da u stvari i ne zna šta je pravi razlog, kaže advokat Pol Livi, koji se bavi građanskim slobodama u grupi Pablik sitizen.

Kompanije još lakše mogu da prate eventualno loše ponašanje svojih uposlenika na blogovima, pa su zato u ugovorima koji se potpisuju sve češće i „pravila o ponašanju zaposlenih na blogu“, kako se zvanično nazivaju, gde se skreće pažnja da se prljavi kompanijski veš ne sme iznositi, bar ne na mrežu.

Predstavnica Benk of Amerika Liza Kop potvrdila je da zaposleni u ovoj firmi mogu biti otpušteni ukoliko na svom blogu krše politiku svog poslodavca.

Blog koji pojedinac piše na mreži može uticati i na mogućnost budućeg zaposlenja. Poslodavci više ne traže samo podatke o kriminalnoj prošlosti, već i o tome šta potencijalni zaposleni piše na svom blogu! To znači da nadgledanje počinje i pre nego što ste potpisali ugovor s kompanijom.

SILIKONSKA DOLINA
Ono što se naziva „pravilima o ponašanju zaposlenih na blogu“ (blog policy) eksplodiralo je sa par slučajeva u Silicijumskoj dolini koji su stigli u javnost.

Džojs Park dobila je otkaz od svog poslodavaca a da pri tom nije obaveštena šta je to konkretno na njenom popularnom blogu povredilo njenog poslodavca, jer se njen dnevnik bavio raznim stvarima – od kritike poslodavca Frindster netvorkinga do njene mačke.

Uručen joj je otkaz sa šturim objašnjenjem da je u pitanju blogovanje, ali ne i koja je rečenica prevršila meru.

Drugi slavni gubitnik posla zbog pisanja bloga je Mark Džen, koji je radio ni manje ni više nego u kompaniji Gugl.

Ni on još ne zna šta je tačno napisao, ali je činjenica da je malo pre otkaza kompanija zatražila da skine dve opaske vezane za Gugl s bloga, i on je to smesta uradio. To ipak nije bilo dovoljno da zadrži posao.

Sam Gugl ima svoju mašinu Blogspot i nije protiv pisanja blogova. Urednica njihovog korporativnog bloga Karen Vikr kaže da firma upravo voli da zapošljava blogere „jer je lepo znati da zajedno možemo da sastavimo nekoliko rečenica“.

Da li to znači da se blogovi čitaju pre zapošljavanja? Na ovo pitanje Viker ima sledeći odgovor:
– Uvek tražimo talentovane ljude. Ne mogu da dam paušalnu ocenu da blogovi nisu važni.

ISTORIJA NADGLEDANJA

SAD su možda pravi divlji zapad nadgledanja, ali ne zaostaju ni velika Britanija i Australija. Karsten Sorensen, ekspert za haj-tek radna mesta s Londonske škole ekonomije, upozorila je nedavno da je ova pojava u porastu. Šefovi u tu svrhu koriste CCTV, nadgledanje mreže, GPS narukvice, pa čak i skrivene mikrofone.

Britanski Akt o zaštiti podataka možda će donekle zaštiti radnike jer ne dozvoljava listanje tragova o posetama veb sajtova.

Blogeri su takođe na udaru, pa je tako prošle godine iz knjižare Voterstons otpušten Džo Gordon, koji je tu radio 11 godina, zbog satiričkih opaski koje je objavio na sopstvenom blogu.

Kada je reč o Australiji, zakonodavstvo Novog Južnog Velsa zahteva da poslodavac obavesti svoje radnike da su pod nadzorom.

Time ipak nije regulisano koja vrsta špijuniranja je u pitanju, već samo da se mora prijaviti da je o tome reč.

U Australiji je u porastu nadgledanje zaposlenih, ali još uvek nema zakona koji bi ograničili špijunažu mejlova i korišćenja Interneta.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...