Naučnici iz britanije, sad i brazila razvijaju enzim koji "jede plastiku"!
Ovaj enzim bi mogao konačno rešiti teške probleme s otpadnom plastikom u okeanima i prirodi uopšte...
Otpaci usred Tihog okeana čine "ogromnu pacifičku otpadnu mrlju" koju nazivaju i "arhipelag otpadaka", medju kojima je najviše plastike. Površina – koliko tri Francuske, na jednom mestu! Sve veću površinu na okeaanima, morima, rekama, prirodi uopšte zauzima plastični otpad koji se teško i dugo ili nikako ne raspada prirodnim putem. Što se tiče okeana već se govori da nije daleko čas kad će u njima biti više plastike nego riba!
Grupa naučnika iz Britanije, SAD i Brazila zajednički su radili nekoliko godina na stvaranju enzima koji bi podržavao raspadanje plastičnog otpada. Ovih dana saopšteno je da bi se uskoro - usavršavanjem ovog enzima moglo doći do glavnog oružja u borbi protiv ovog jednog od najopasnijih aktuelnih ekoloških problema – gomilanju plastike u prirodi i okeanima. O tome je najpre pisao časopis PNAS, a potom je to prenela televizija SiEnEn) (CNN)...
Ukratko, naučnici britanskog Univerziteta u Portsmautu i Nacionalne američke laboratorije za obnovljivu energiju, došli su do prelomnog otkrića izučavajući atomsku strukturu prirodnog enzima Ideonella sakiensis 201-F6 (PETase) koji je pre nekoliko godina otkriven na jednom skladištu u Japanu gde je i sam verovatno mutirao i omogućio bakterijama da razlažu plastiku i potom je koriste kao hranu. Taj enzim je sposoban da razlaže polyethylentereftalat, poznat skraćeno kao PET, od koga su se od 1940. prozvele milijarde tona plastičnih flaša i druge amabalaže.
PET se u prirodi pojavljuje ne mnogo dugo tako su naučnici rešili da pokušaju da ustanove kako se razvio taj "japanski" enzim i da li ga je moguće učiniti još efikasnijim u razlaganja plastike. Istraživačima je, uz pomoć radnih laboratorija Univerziteta Južne Floride i Univerziteta u brazilskom Campinasu, sasvim neočkivano uspelo da dodju do nešto drugačijeg enzima, a za petinu efikasnijeg, od onog "japanskog", u prožidaranju plastike.Taj enzim uspeva da razlaže čak i polyethylen- furandikarboxylat (PEF) koji je, u stvari, biološka nadogradnja PET plasta (ne prozvodi se iz nafte nego iz bio-mase) í završava na skladištima i u okeanima. I eto puta koji se čini prohodnim da se dodje do rešenja ovog grozomornog problema.....
