DA LI JE NAPAD KIBERORUŽJEM OZBILJNA PRETNJA?

Pre deset ili nešto više godina, analitičari i naučnici su rado polemisali o narastajućoj pretnji od kibernapada kao globalnom problemu. Sve veće oslanjanje razvijenih ekonomija na Internet i povećano korišćenje svetske računarske mreže od strane državnih uprava i vojnih snaga, pored ogromnih mogućnosti i pogodnosti stvara i bezbednosne probleme. Strah od takozvane "milenijumske bube" pre sedam godina naročito je istakao moguću opasnost, barem dok se nije potvrdilo da greška nije bila pretnja ni za koga.

U ovom trenutku, uprkos preokupiranosti klasičnim tipovima terorizma i ratova, izgleda da postoji razlog za novo strahovanje od kibersukoba. Nedavno otkriće da su hakeri uspešno provalili u računare Pentagona, za kojim je sledilo nezvanično priznanje predstavnika vlasti u Vašingtonu da su napadači bili povezani s kineskom armijom, ponovo je na glavnu scenu dovelo pitanje kiberterorizma i napada. U izveštajima se ističe da su mrežni uljezi najverovatnije bili uključeni u špijunažu i da su preuzeli s napadnutih računara određene važne informacije. Špijunaža, ovoga puta na visokotehnološkom nivou, opet postaje jedna od glavnih pretnji po državnu bezbednost. Međutim, hakeri mogu da iskoriste propuste u računarskim sistemima i izazovu, ponekad nepopravljivu i nenadakonadivu štetu. Javlja se bojazan da bi hakeri koji su "provirili" u računarske mreže američke administracije i vojske jednoga dana mogli da pronađu način da ih, barem privremeno, onesposobe.

Pentagon može, što je sasvim smisleno, bolje da se zaštiti od kibernapada od većine drugih važnih institucija i tela. Pokazalo se da su druge mete mnogo ranjivije. Potencijalan uticaj kibervandalizma postao je očigledan kada su ruski hakeri izveli najveći do sada kibernapad na malenu Estoniju, nakon što je u toj baltičkoj zemlji obavljena ekshumacija i ponovno sahranjivanje ruskih vojnika poginulih u II svetskom ratu. Napadi takozvanim odbijanjem usluge u kojima ogroman broj posetilaca hrli na javne Web lokacije "obogaljio" je računare estonske vlade. Neki su to bez ustručavanja nazvali prvim direktnim ruskim napadom na jednu zemlju članicu NATO saveza.

Ruska vlada je povodom tog incidenta tvrdila da su hakeri-napadači bili obični građani Rusije. Međutim, neki stručnjaci kažu da je u sve to svoje prste umešao i Kremlj. U slučaju napada iz Kine ponovljen je scenario, a stručnjaci u Pentagonu tvrde da napadači pripadaju Narodnoj oslobodilačkoj armiji (NOA). I nemačka vlada je uputila protest kineskoj, tvrdeći da su i njeni državni računari bili pod udarom NOA. Zvaničnici drugih država, među kojima je i Britanija, kažu da su kibernapadi sve češći. I iz Pekinga poručuju da su bili žrtve napada i da je problem zaista ozbiljan. Svi su izgledi - kao sa tradicionalnim špijuniranjem u doba hladnog rata - da mnoge zemlje pokušavaju da izvedu neku vrstu kibernapada a istovremeno osuđuju druge koje čine to isto.

Neki od najopasnijih kibernjuškala i vandala možda i nisu državni nameštenici. Zapravo, kao što su pirati nekada pljačkali u ime određenih vlastodržaca, današnji najveštiji hakeri su slobodni strelci koji rade, možda, uz prećutno odobrenje s najvišeg vrha. Međutim, i vlade određenih zemalja razvijaju svoje hakerske i protivhakerske kapacitete. U izveštaju iz Pentagona o kineskim vojnim snagama piše da je ta zemlja razvijala taktike za postizanje "elektromagnetne dominacije" na početku eventualnog sukoba. Autori izveštaja su dodali da je Kina, iako nije razvila i usvojila formalnu doktrinu elektronskog ratovanja, započela razmatranje ofanzivnih kibernapada.

Kibernapadi predstavljaju privlačnu opciju za američku vojnu strategiju, u vidu gerile ili asimetričnog ratovanja. Pre pet godina Pentagon je objavio ratnu kompjutersku igru pod naslovom "Digitalni Perl Harbur". U njoj su simulirani napadi pokazali samo privremeni i ograničen efekat (na primer, razaranje nekih električnih centrala). Međutim, razvoj događaja ukazuje na to da su SAD možda potcenile svog kineskog rivala.

Pravo i pravnici su oduvek teško držali korak s razvojem novih tehnologija, pa izuzetak nije ni međunarodni zakon o kiberkriminalu. Prvi međunarodni pravni instrument o tom pitanju je Konvencija o kiberkriminalu Saveta Evrope. U njemu se od zemalja članica zahteva da usvoje odgovarajuće zakone protiv kiberkriminala - uključujući neovlašćeno pristupanje mrežama i ometanje njihovog rada kao i tradicionalne vidove kriminala potpomognute računarskim tehnologijama kao što su pranje novca i dečja pornografija. U Konvenciji se zahteva i određen nivo sprovođenja zakona da bi se sprečilo da zemlje sa "slabom" regulativom postanu raj za kiberkriminalce. Međutim, domet Konvencije je ograničen. Stupila je na snagu 2004. godine i to samo u šest zemalja članica Saveta; ostale nisu žurile sa usvajanjem, uključujući Ameriku koja ju je prihvatila tek početkom ove godine. Nijedna zemlja izvan Saveta Evrope se do današnjeg dana nije priključila. To znači da kineski kiberratnici, bez obzira na to ko su i šta inače rade, i dalje obivataju u pravnom pogledu ničijoj zemlji.