ATOMSKA RENESANSA

U toku nekoliko narednih meseci američka Nuklearna kontrolna komisija (NRC) očekuje da primi 12 zahteva za gradnju novih nuklearnih reaktora na sedam različitih lokacija, a iduće godine priprema pregled planova za još 15 NE na 11 pozicija. To će biti prve potpune aplikacije za gradnju novih nuklearnih postrojenja u Americi za 30 godina. Ako sve budu uspešne, broj reaktora u zemlji biće uvećan približno za trećinu. Proizvodnja nuklearne energije biće u porastu zbog toga što će novi reaktori biti jači od starih.

Novi entuzijazam za građenje reaktora znači da američka dugoočekivana nuklearna renesansa polako postaje stvarnost.

Skupa gradnja

Da li će to biti skokovit napredak ili korak unazad, ostaje da se vidi. Od sedamdesetih, kada su graditelji NE tvrdili da su one veoma isplative, pokazalo se da je nuklearna snaga u praksi preskupa. Evo zašto: nuklearna elektrana jeste relativno jeftina u pogonu, ali je skupa za izgradnju, za razliku od gasnih za koje važi obrnuto. Stoga, da bi bile profitabilne one moraju biti brzo izgrađene kako bi period bez dohodaka bio što kraći i da bi interesne uplate pokrile gradjevinske zajmove. Prethodnu generaciju američkih nuklearnih elektrana napadale su bezbednosne revizije, preispitivanja nacrta i kontrolne procedure, što je rezultiralo pogubno dugotrajnim izgradnjama.

Najnovija američka nuklearna elektrana, u Vots Baru u Tenesiju, počela je sa radom 1996. godine, ali je bilo potrebno 23 godine da se završi uz trošak od 6,9 milijardi dolara. U Šorehamu u Nju Jorku, nuklearni reaktor je završen i testiran, ali nije dobio dozvolu da počne sa radom zbog protivljenja lokalnih žitelja. Tako su do 1994. godine, 21 godinu od početka izgradnje, troškovi eksplodirali sa 70 miliona na 6 milijardi dolara.

Čak i kada su stavljene u pogon, nuklearne stanice nisu uvek ispunile svoje obećanje. Trebalo je da funkcionišu skoro neprestano, ali dokazano manje - više pouzdano. S obzirom na to da je bilo planirano da rade svom snagom da bi stvorile dovoljno prihoda za otplatu dugova, došlo je do daljih finansijskih problema. I kako se žale aktivisti antinuklearnih pokreta, sve ovo se desilo uprkos vladinim velikodušnim donacijama za pomoć pokrivanju troškova razvijanja novih projekata.

Sumnjiva bezbednost

Ono što pogoršava situaciju je to što nuklearna energija ima umrljan bezbednosni dosije. Nikad se nije desila nikakva nuklearna katastrofa u zapadnim zemljama, ali jedna se desila 1986. godine u Černobilju, tadašnjem Sovjetskom Savezu, današnjoj Ukrajini. Amerika je bila opasno blizu takve nesreće 1979. godine, kada se reaktor u Pensilvaniji pregrejao i počeo da se topi. Bilo je manjih strahovanja i skandala u mnogim zemljama, uključujući Veliku Britaniju, Nemačku i Švedsku, a letošnji zemljotresi u Japanu rezultirali su manjim brojem ispuštanja radioaktivnih materijala iz nuklearnih reaktora.

Černobilj posle havarije

Nova generacija nuklearnih reaktora trebalo bi da se razlikuje od starih. Kompanije koje ih prave, kao što su američke "Dženeral elektrik" i "Vestinghaus" i francuska "Areva", insistiraju na tome da će takve epizode potencijalnih katastrofa uskoro biti stvar prošlosti. Oni tvrde da su njihovi najnoviji projekti jednostavniji i bezbedniji od postojećih. To bi trebalo da olakša pribavljanje radnih dozvola, omogući im da se brže izgrade i da budu jeftinije za pokretanje i mnogo manje finansijski riskantne. Dugoročno gledano, čak ni dotacije Kongesa industriji neće biti potrebne zato što će ona biti u mogućnosti da napreduje pod svojom sopstvenom nuklearno generisanom energijom.

Američke komunalne službe su svakako ohrabrene svojim postojećim nuklearnim elektranama sada kad one rade efikasnije. Sedamdesetih, kaže Kolet Luviner, konsultant iz Kapgeminija, čak i mala zajednica imala je firme koje su poručivale nuklearne reaktore, zamišljajući da neće biti komplikovanije za rad od njihovih postojećih termoelektrana, izuzev toga što će se nabavljati uranijum koji će radnici ubacivati lopatama u peći umesto uglja. Shvatili su, medjutim, da niti imaju stručnjake da vode njihovu novu investiciju, niti budžet da pokriju sve vanredne troškove, niti sposobnost da obezbede gorivo i delove po konkurentnim cenama. Mnogi su završili tako što su ponudili svoje nuklearke na prodaju.

Marže od 200 %

To je omogućilo većim firmama da pribave reaktore jeftino i da zarade na svom iskustvu. Ovi nuklearni specijalisti bili su sposobni da održavaju rad reaktora na duže vreme. Prošle godine, prosečni nuklearni reaktor u Americi bio je u upotrebi 90% vremena. Komunalne službe pronašle su načine da poboljšaju nenuklearne delove energetskih stanica, kao što su parne turbine. Na taj način povećali su američki nuklearni kapacitet skoro 5.000 MW od 1977. godine, što je jednako snazi pet novih nuklearnih reaktora, prema podacima Instituta za nuklearnu energiju. Istovremeno, NRC se složila da produži radni vek skoro polovini američkih nuklearki za još 20 godina.

Sve ovo pretvorilo je nuklearne elektrane u virtuelne fabrike novca. U većem delu Amerike naplatna cena energije je blisko povezana sa cenom zemnog gasa. Tako da je cena energije rasla uporedo sa cenom gasa tokom nekoliko proteklih godina, dok su operativni troškovi nuklearne elektrane ostali relativno stabilni. Sudeći prema Administraciji energetskih informacija, vladinoj agenciji, prosečna cena energije na veliko u 2005. godini bila je 5 centi za kilovatčas, dok Institut nuklearne energije, industrijska grupa, obračunava da su te godine prosečni operativni troškovi američkih nuklearki bili 1,7 centi za kilovatčas. To znači da su njihove marže bile skoro 200 %.

Nije ni čudo što komunalne službe hrle u NRC sa svojim planovima za nove reaktore. Ali da bilo koja od njih dobije dozvole, one ne samo što moraju da uvere NRC o sigurnosti svojih nacrta, već takođe da ubede potencijalne kreditore da se neće ponoviti finansijska propast iz sedamdesetih i osamdesetih. Oni ukazuju na tri razloga za optimizam: promenu uslova u energetskom biznisu, modernizovanje NRC procesa za dobijanje dozvola i remont graditeljskih tehnika.

Zajedno u crkvu

Do nedavno, termoelektrane su izgledale kao sigurnije investicije. Ali u današnje vreme, većina komunalnih službi očekuje da Kongres u bliskoj budućnosti ograniči emisije gasova, koji deluju na efekat staklene bašte, u cilju usporavanja klimatskih promena. Budući da je radni vek termoelektrana 40 i više godina, one imaju veliki uticaj na globalno otopljavanje, a ugalj je sada predmet kontrolnog rizika. Zato komunalne službe ulažu u ekološku generaciju tehnologije, kao što su turbine na vetar i solarne table.

U međuvremenu, da bi se izbegle greške iz prošlosti, NRC je pojednostavila svoje procedure. Naime, NRC je nalagala komunalnim službama da pribave dve različite dozvole, prvu za gradnju nuklearne elektrane i nakon toga drugu da je stave u pogon. Novi reaktori, kao onaj u Šorehamu, mogli bi biti završeni sa velikim troškom i opet da nikad ne dobiju dozvolu za rad. Tako da NRC kombinuje dva stupnja: službe se sada mogu prijaviti za samo jednu dozvolu koja je "kombinovana konstrukcijska i operativna".

NRC je takođe preispitala komunalne službe o njihovim nuklearnim planovima pre nego što su aplikacije uopšte stigle. Ovo je zato da bi se pribavile informacije o tome da li će imati dovoljno osoblja za rukovođenje i koliko je novih nuklearki u radu. Komunalne službe upošljavaju oko 200 novih ljudi svake godine i većina ih gradi nuklearke na jugu, pa je postavljena terenska kancelarija u Džordžiji da sa njima koordinira direktno. NRC čak planira da predloži Kongresu moguće amandmane na relevantne zakone da bi se smanjila neizvesnost reizdavanja dozvola.

Proces izdavanja dozvola će potrajati neko vreme: NRC računa da će biti potrebno dve i po godine da se pregleda svaka prijava i još po jedna godina da se uzmu u obzir sve primedbe na njihove zaključke. Sertifikacija nacrta novih reaktora može potrajati četiri godine: "Areva“ kaže da je njihova aplikacija duga 17.000 stranica i staje u mali kofer. Procena je da će prve dozvole biti odobrene 2011. godine.

Lokalne vlasti i pored svega uvek mogu da stave tačku na radove. Tako je opozicija iz okružnih vlasti, na primer, konačno zapečatila nuklearku u Šorehamu. Iako ta vlast nema eksplicitno ovlašćenje da blokira nove reaktore, ona može da obustavi dozvole za korišćenje vode iz reke za hlađenje ili da odbije da sarađuje na planiranju iznenadnih hitnih slučajeva. Ali komunalne službe se nadaju da će izbeći takve zamke tako što će locirati svoje nove reaktore samo u jurisdikcijama koje su im naklonjene - poželjno odmah do vrata postojećih. Lokalne vlasti na ovakvim mestima znaju da će širenje postojećih nuklearnih postrojenja doneti više poslova i proizvesti još poreskih prihoda. Štaviše, oni su odrasli pored tih reaktora, navikli su na njih i ne plaše ih se. Dejl Klajn, direktor NRC predstavlja to plastično, opisujući da svi oni zajedno idu u crkvu - osoblje i rukovodstvo nuklearnih centrala, te lokalno stanovništvo.

NE Šoreham

Nuklearni preduzimači iz Japana

Komunalne službe su takođe uverene da mogu da grade nove reaktore brže nego ranije. Mnoge su već naručile delove za koje je potrebno dosta vremena da se izrade. Oni su takođe doveli partnere koji su kompletirali nuklearne projekte na vreme i na budžetu svojih zemalja. "Vestinghaus" na primer, ukazuje na primer svoje roditeljske kompanije "Tošiba" iz Japana. Slično, "Dženeral elektrik" se udružio sa "Hitačijem", drugim poštovanim japanskim nuklearnim preduzimačem. Na taj način planiraju da uštede vreme i novac koristeći identične delove koliko je moguće za različite nuklearne centrale koje grade u Americi. Sve ovo bi trebalo da smanji vreme potrebno za konstrukciju na četiri godine, kažu, što bi omogućilo da prvi novi reaktori počnu sa radom 2015. ili 2016. godine.

Ali bankari su i dalje skeptični. Oni su zabrinuti da kad se novi nacrti i nove procedure NRC stave na probu, skriveni propusti će izbiti na površinu. Na kraju krajeva, prva "Areva" elektrana koja je u izgradnji u Finskoj, kasni dve godine sa rokovima i dramatično je prekoračila budžet.

Čak i tako, kaže Dejvid Krejn, šef NRC, banke jednostavno nisu spremne da pozajme novac za gradnju nuklearnih elektrana u Americi, jer nisu sigurne u investicije. To je trebalo da promeni Zakon o politici energetskih resursa koji je Kongres doneo 2005. godine. On nudi četiri različita tipa dotacija za nove reaktore. Prvo, odobrava do dve milijarde dolara u osiguranju protiv kontrolnih kašnjenja i olakšice za prvih šest reaktora koji prime dozvole i počnu izgradnju. Drugo, povećava zakonsko ograničenje duga komunalne službe do 10 milijardi dolara u slučaju nuklearne nesreće. Treće, omogućava porezni kredit od 1,8 centi za kilovat čas za prvih 6.000 MW koje proizvede nova elektrana. Četvrto i najvažnije, nudi garanciju za nedeterminisani iznos zajma za finansiranje novih nuklearnih reaktora i druge tipove energetskih proizvodnji koje koriste inovativne tehnologije.

Obim ovih garancija za zajam je predmet velike polemike. Neki političari se plaše da bi program troškova mogao da se poveća; drugi se žale da je Odsek za energiju koji će to administrativno voditi, previše škrt. Takođe postoji debata o tome koja proporcija zaduženja treba da bude pokrivena - zakon kaže do 80% troškova izgradnje, što može biti višak koji bi pokrivao pun iznos koji je pozajmljen, ostavljajući banku bez ikakvog rizika. Dok se sve ovo ne slegne, nove nuklearne centrale neće početi da se grade.

Ostaje atomski otpad...

Sudbina nuklearnog otpada, koji je američka vlada obećala da ukloni na milion godina, još jedan je nerešeni problem. Teoretski, Odsek za energiju je nadležan da vodi računa o svemu. On zahteva od komunalnih službi da odvajaju deseti deo centa za svaki kilovatčas nuklearne energije koju proizvedu da bi se pomoglo plaćanje troškova transporta nuklearnog otpada do sigurnog skladišta za stalno. Jedini zastoj u ovom procesu je što takvo mesto za odlaganje još uvek ne postoji.

Većina zemalja sa nuklearnom energijom odredila je da je najbezbedniji način za skladištenje otpada pod zemljom, duboko u stenovitom tlu, kao i u vodenim kontejnerima. Amerika može da pripremi jedan prostor za skladištenje na Juka planini u Nevadi, gde su prethodno vršena nuklearna testiranja. Odsek za energetiku planira da podnese zahtev NRC-u sledeće godine da tamo sagradi mesto za odlaganje, dok NRC zauzvrat misli da će biti potrebno tri godine da se taj zahtev pregleda. Zvaničnici kažu da će mesto za otpad biti upotrebljivo 2017. godine.

U međuvremenu, nuklearni otpad nastavlja da se nagomilava u kontejnerima nuklearnih centrala širom zemlje. Stručnjaci za monitoring u NRC-u tvrde da su oni bezopasni i u dalekoj budućnosti. Ali Klajn taktično nagoveštava da bi bilo razborito za američku vladu da pronađe trajnije rešenje, posebno što to ohrabruje dramatičnu ekspanziju proizvodnje nuklearne energije, mada je malo verovatno da će se ona usporiti zbog brige o tome šta da se radi sa otpadom.

Jedina stvar koja bi mogla da zaustavi nuklearnu renesansu sada, sugeriše Klajn, je ozbiljna nereća na nekoj od postojećih centrala. Na žalost, ona ne bi ni bila prva.

Izvor: The Economist, broj 8545