ŠTA ĆE DRŽAVA ODLUČITI O EPS-U

Dok je Češka elektroprivreda (ČEZ), koja nekada nije mogla da se meri sa Elektroprivredom Srbije danas jedna od najuglednijih evropskih kompanija, EPS sve više zaostaje za ovom i nekim drugim kompanijama, koje su takođe u državnom vlasništvu.

U nedavnom razgovoru za list kWh dr Aca Marković, član Saveta Agencije za energetiku Republike Srbije (AERS) kaže da su „razlog tome veliko zaostajanje u investicijama, neadekvatna organizaciona struktura kompanije, kadrovi i menadžersko vođenje preduzeća.“

-Dodao bih i peti razlog. Nepostojanje tržišta električne energije u Srbiji, napominje za Balkanmagazin dr Marković, koji je, inače, prema nezvaničnim informacijama iz vlade Srbije „viđen“ za novog generalnog direktora EPS-a.

Ne sporeći da je u poslednjih nekoliko godina EPS načinio velike korake, stabilizovao proizvodnju i obezbedio sigurno snabdevanje kupaca, Marković ističe da su novi kapaciteti preko potrebni.

-Srbija danas ima dovoljno električne energije, iako gotovo dve decenije nije izgrađena nova elektrana, samo zahvaljujući tome što je od 1965. do 1990. godine država stvorila uslove da elektroprivreda izgradi kapacitete koji nam sada daju tu elektroenergetsku stabilnost. Dok pre dve decenije poređenje srpske elektroprivrede i češke nije ni bilo moguće, danas mnogi kažu da država Srbija prema EPS-u treba da se ponaša kao što se Češka ponaša prema svom ČEZ-u, kaže Marković.

Kada se uporede vlasničke strukture vidi se da je EPS u stoprocentnom državnom vlasništvu dok je oko 76 odsto ČEZ-a u rukama države.

-ČEZ je danas jedna od najuglednijih evropskih kompanija zato što je Češka donela odluku: ČEZ će biti profitabilan i biće najveći oslonac državnog budžeta. U Srbiji takve odluke nema, konstatuje Marković, objašnjavajući na primeru ČEZ-a suštinsku razlike između nekih, takođe većinski državnih elektriprivreda, koje su profitabilne, koje grade i kupuju kapacitete, dok u EPS beleže gubitke i samo maštaju o novim kapacitetima.

Analizirajući dalje uzroke pada EPS-a sa lestvice uspešnih elektroenergetskih kompanija, Marković kao glavnog krivca imenuje nisku cenu električne energije.

-EPS dugi niz godina nema sredstva za izgradnju novih proizvodnih kapaciteta. A ranije je, u mnogo čemu, prednjačio. Potom su izostale investicije i podizanje značajnih proizvodnih objekata. Za to vreme ČEZ je rastao, kaže Marković.

Kadrovi kao kamen temeljac

Drugi kamen spoticanja, po Markoviću, je loša organizaciona struktura. Sa podržavljenjem, 1991. godine, prešlo se na izuzetno centralizovanu organizaciju EPS-a, koja je još na snazi. Za to vreme u zemljama razvijenijih ekonomija je napuštan model sa visokim stepenom centralizacije.

Sledeća boljka EPSa su kardovi u menadžmentu. Podsećajući da su ondašnju Združenu elektroprivredu (ZEP) vodili ljudi iz elektroprivrede, koji su decenijama radili u njoj i koji su bili uticajni, Marković tvrdi:

-Oni su uspevali da kod države obezbede podršku za razvoj, zahvaljujući tome danas imamo dovoljno električne energije.

Citirajući Karnedžija koji kaže, “Kada bih morao da biram, da li da izgubim svoje fabrike ili svoju organizaciju, ne bih oklevao da žrtvujem fabrike. Njih mogu ponovo da izgradim, dok u jednoj generaciji ne bih mogao da obnovim svoju organizaciju, odnosno dobro izabran i dobro formiran kolektiv, u kome je svaki čovek na mestu na kome je najkorisniji“, Marković dalje napominje:

-Menadžerska teorija stala je na stanovište da veliki sistemi ne smeju da budu centralizovani. To jasno potvrđuje razvoj elektroprivrednih sistema u celoj Evropi. Zahvaljujući, pre svega, informacionim i telekomunikacionim računarskim tehnologijama, kao i novom ekonomskom pristupu, ti sistemi se decentralizuju. Dokazano je da velike firme ne mogu uspešno menadžerski da se vode ako se ne decentralizuju. Time se jača odgovornost delova za ekonomski uspeh firme, a menadžeri srednjeg i operativnog nivoa dobijaju veća ovlašćenja i veću odgovornost. Zato su tako menadžerski vođena preduzeća - uspešna.

Direktor s dirigentskom palicom

Govoreći dalje o velikim sistemima, poput EPS-a, Marković kaže da tu nije naodmet citirati poznatog ekonomskog stručnjaka Pitera Drakera, koji je u knjizi „Menadžment za budućnost“ napisao da direktor velikih kompanija liči na dirigenta u orkestru, u kome svi izvanredno sviraju svoje partiture, a on samo usklađuje njihovu muziku.

-Naglašavam značaj decentralizacije odgovornosti. Ali, nje nema na nižim nivoima, ako nema ovlašćenja. Ovako, centralizacija ovlašćenja nužno nudi alibi za centralizovanu odgovornost, kaže Marković, napominjući da je potreban niz strateških poteza da bi EPS ponovo bio lider u regionu.

Posle rekonekcije u prvu sinhronu zonu 10. oktobra 2004. godine, odnosno, posle ponovnog povezivanja sa UCTE, EPS ima daleko povoljnije elektroenergetske veze nego devedesetih, pa i pre perioda devedesetih godina. Sada je, naime, sa susednim elektroenergetskim sistemima povezan sa sedam 400-kilovoltnih dalekovoda. Poremećaji, koji su ranije pravili velike probleme u radu našeg elektroenergetskog sistema, nisu više opasnost. Osetno je povećana i pouzdanost, što pokazuje značaj rada u okviru moćne interkonencije UCTE.

„Puca“ beogradska niskonaponska mreža

Osim u proizvodne pogone EPS će morati da uloži značajna sredstva i u distributivnu mrežu. To se posebno odnosi na Beograd.

-Naš glavni grad je jedina metropola u Evropi koja nema uslove za pouzdano snabdevanje u srcu grada, odnosno ne ispunjava takozvani kriterijum N -1. Ceo centar grada napaja se iz jedne tačke, jer se nedopustivo dugo odlaže izgradnja Trafo stanice Beograd 20 (TS 400/110 kV Beograd 20). Obezbeđeni su i sredstva i projekat. Predstavnicima Evropske banke još 2001. godine pokušao sam da objasnim koliki je značaj ovog objekta čija gradnja kasni. Dobio sam miran odgovor: „Ukoliko nam je to toliko značajno zašto ga do sada nismo izgradili?“, priča Marković, objašnjavajući da je razlog tome činjenica da ne postoji odluka, koju treba da podrže svi odgovorni činioci.A to nije samo EPS već, pre svih, Republika i grad Beograd. U glavnom gradu je, inače, puno primera neizgrađenosti srednjenaponske mreže.

-Zbog toga će Beograd ući u veliku krizu, možda već ove zime. U najkraćem roku, znači, mora da se izgradi najmanje 30 trafo-stanica 10/0,4 kV. Nedostaje tu i mnogo drugih objekata, među kojima i ukupno sto trafo-stanica 10/0,4 kV, kao i TS 35/10 i 110/x kilovolti, a da bi se, s obzirom na tempo izgradnje i potreba za električnom energijom, obezbedilo sigurno napajanje.

U Beogradu se grade stambeni i poslovni objekti, a distributivna mreža uveliko zaostaje za tako intenzivnom izgradnjom. Apsurdno je i to što distribucija ima sredstva, ima projekte, ima rešene imovinske odnose, ima izvođače, ali Zakon o planiranju izgradnje onemogućava da se efikasno dobijaju dozvole i stvaraju uslovi za gradnju tih objekata! Ovo je tipičan primer gde sredstva nisu ograničavajući faktor, kaže Marković.

Samo poskupljenje ne garantuje razvoj

Uz priču o razvoju automatski mora da se pomene i cena. Marković smatra da se EPS neće uzdići samo poskupljivanjem električne energije.

-Cena jeste dežurno i veoma važno pitanje. U 2001. godini jedan kilovatčas je koštao samo 0,8 centi a sada je dostignuta cena od oko pet centi. Stvoren je, dakle, povoljniji ambijent. Ali, to i dalje nije dovoljno za izgradnju novih kapaciteta. EPS-u su potrebna ogromna sredstva, samo za održavanje sistema u funkcionalnom stanju na istom nivou. Da bi, na primer, dve obrenovačke termoelektrane naredne godine proizvodile isto kao i ove, neophodno je da se u održavanje uloži oko 80 miliona evra. Ulaganjem u sopstvene kapacitete EPS je stvorio uslov da sistem radi pouzdano i stabilno, tako da poslednjih godina nije bilo problema u snabdevanju kupaca električnom energijom, priča Marković napominjući da „problema nije bilo čak ni prošlog leta, kada je zbog velike suše bilo teže nego u zimskom periodu.“

Činjenica je, međutim, da sadašnja cena ne omogućava ulaganja u nove kapacitete, a evidentno je da će u regionu nedostajati sve više električne energije. Već sada se zna da će cena za band energiju tokom 2009. godine biti osam do devet centi za kilovatčas.

Ukazujući na aktuelna dešavanja u sferi svetske energetike, Marković kaže da je posebna priča sadašnji rast cena nafte i gasa. Već vidno poremećen paritet cena energenata trajno će se, po njegovom mišljenju, odraziti na funkcionisanje elektroenergetskog sistema, „jer će se taj disparitetni udar, izvesno je, opet prebaciti na električnu energiju.“

Komentarišući rasprave koje su se poslednjih dana u medijima vodile oko toga treba li država da za određene kategorije potrošača obezbedi potrošnju određenih količina električne energije po nižim cenama Marković kaže:

-Tačno je da se s jedne strane mora uvažavati objektivna ekonomska snaga naših kupaca ali, to nas, na duži rok, može dovesti u vrlo nezavidnu situaciju. Neophodno je utvrditi određene socijalne kategorije kupaca, koji bi struju plaćali po povlašćenoj ceni. Ostali bi morali da plaćaju realnu cenu. Tako bi se usklađivao i paritet cena u odnosu na druge energente, a deo sredstava bi mogao da se izdvoji za preko potrebne investicije u nove objekte. Više cene povećale bi, smatra Marković, i interesovanje stranih investitora.

-Već smo i zaboravili da podižemo elektrane, jer smo praktično ostali bez ljudi koji grade te objekte. Trebalo bi, takođe, da se više posvetimo izgradnji malih HE i drugim obnovljivim izvorima energije. Potrebno je ući u oblast korišćenja biomase i gradnju vetroelektrana. Veliki sve više koriste i solarnu energiju. Problemi su poznati. Čini mi se, i rešenja. Samo preostaje da država donese odluku koja je davno donela Češka... zaključuje dr Aca Marković.

Priredila: Jelica Putniković