Saga o NE Belene: Da li će 13 biti srećan broj?

Za učešće u realizaciji projekta izgradnje NE Belene podneto je ukupno 13 prijava od kojih su sedam podnele kompanije koje žele da u budućem projektu učestvuju kao strateški investitor. Ovo je na konferenciji za novinare u utorak u prostorijama Ministarstva energetike u Sofiji saopštila ministarka energetike Temenuška Petkova, piše Bugarski radio (bnr.bg).

Petkova je istakla da dve prijave sadrže zahtev za učešće u projektu preko isporuke opreme i učešće u strukturisanju finansiranja projekta a četiri prijave odnose se na izraženu želju za sticanjem manjinskog udela u projektu i sklapanjem ugovora o otkupu električne energije.

Komisija bugarskih eksperata će oceniti predloge i u roku do 90 dana pripremiće kraću listu kompanija kojima će biti upućen poziv za dostavljanje obavezujućih ponuda. Nije predviđena mogućnost podnošenja žalbi na odluke Komisije. Svaka faza tendera će prolaziti kroz glasanje u vladi i parlamentu.

Brifing u Ministarstvu energetike: Žaklen Koen, izvršni direktor Bugarskog energetskog holdinga (BEH), Temenuška Petkova, bugarksa ministarka energetike i Ivan Jončev, izvršni direktor Nacionalne električne kompanije ( NEK). Fotografija: BGNES

To što je za ralizaciju ovog projekta, pokrenutog pre oko četiri decenije stiglo 13 prijava prijatno je iznenadio upravljače, piše Bugarski radio.

„Da li će 13 biti srećan broj za ovu atomsku centralu još je prerano reći. U ovaj projekat se ulažu velike nade, naizgled opravdane”, pita se bugarski analitičar Vladimir Sabev navodeći da je od sedam kompanija, među kojima su dve u potpunosti bugarske, s tim da jejedna registrovana u Nemačkoj, a treća je bugarska ali sa češkim učešćem.

Za strateškog investitora NE Belene se prema rečima ministarke energetike Temenuške Petkove, ističu imena izuzetno uglednih i snažnih potencijalnih investitora iz oblasti nuklearne energetike: ruski Rosatom - bez koje se ne može, jer je ova kompanija proizvela reaktore, Nacionalna kineska nuklearna korporacija - CNNC, Korejska hidro i nuklearna korporacija (Korea Hydro & Nuclear Power Co.). Kao dobavljači opreme i kod finansijskog strukturisanja projekta, koje ne bi smelo premašivati 10 milijari evra, obećavaju da se uključe i američka General Electric i francuska Framatome.

Zanimljivo je da Severna Makedonija pokazuje interesovanje za manjinski udeo i kupovinu struje iz buduće bugarske elektrane, što je korak ka ostvarenju ideje bugarskog premijera Bojka Borisova da ova centrala postane balkanski projekat. U tom duhu je bila i izjava Temenuške Petkove da je „Projekat NE Belene značajan za ceo region“.

„Još se ne može reći da li će taj projekat biti stvarno realizovan, jer je ovde pored novca u pitanju i geopolitika. Možemo samo nagađati kako će u Briselu i Zapadnoj Evropi tako i s one strane okeana pogledati na eventualnu kinesku ili rusku nuklearnu elektranu u Bugarskoj – članu NATO i EU” komentariše Sabev.

Projekat se „krčka” četiri decenije

Ovaj analitičar podseća da je projekat o drugoj bugarskoj atomskoj centrali nastao pre oko 40 godina. Događaji vezani za izgradnju ovog objekta skoro liče na sagu. U godinama socijalizma izgradnja nije mogla započeti zbog prezaduženosti države, a novi kapaciteti za proizvodnju električne energije su opet postali aktuelni u godinama demokratije. Ali, i u tim uslovima realizacija ideje je nailazila na mnoštvo prepreka. Izgradnja je čas počinjala, čas prestajala.

Tokom 2012. godine je raspisan nacionalni referendum sa pitanjem da li da se nuklearna energetika razvija putem izgradnje nove nuklearne elektrane. Referendum je održan 2013. godine. Međutim, nije ispunjen uslov o kvorumu (obaveznom minimalnom broju izašlih birača), zbog čega je rasprava nastavljena u parlamentu, gde je kasnije stavljen veto na izgradnju ovog energetskog kapaciteta.

U usledelim godinama, dok je veto bio na snazi, radovi su zašli u ćorsokak, a džinovsko gradilište počelo je ličiti na avetinjsku zonu.

Vladajućim krugovima u Sofiji je odjednom palo na pamet da je u tu izgradnju uloženo oko milijarde evra i ne bi trebalo da taj novac bude upropašćen. Tim pre što je jedna od vlada koje su se u tom periodu stalno smenjivale, naručila ruskoj kompaniji Atomstrojeksport proizvodnju dva nuklearna reaktora – jačine od po 1.000 megavata svaki, čija vrednost premašuje 600 miliona evra. U skladu sa ugovorom ruski proizvođač je na vreme ispunio narudžbinu i dostavio reaktore Bugarskoj, uprkos vetu koji je na taj projekat uložio parlament. Tako smo se našli u situaciju kada imamo nuklearne reaktore, ali nemamo gde da ih montiramo, jer je gradilište zapušteno.

Nakon pregovora koji su se previše otegli, a posle odluke međunarodne arbitraže, nadležni bugarski organi su nerado platili novac Rusima za dobijenu opremu, koja se i sada pakirana čuva u nekom skladištu. Tako se dalje očigledno nije moglo nastavljati, jer je tobože zamrznuti projekat do tog trenutka „progutao“ neverovatnu sumu od dve milijarde evra. Vlasti su se obratile za pomoć ekspertima sa Bugarske akademije nauka sa molbom da od njih dobiju stručno mišljenje - da li da se nastavi sa izgradnjom centrale ili ne. Potraženi su i eventualni kupci ruskih reaktora, ali bez naročitog uspeha.

U krajnjoj liniji veto je ukinut 2018. godine i Sofija je rešila da pokuša sa nastavljanjem izgradnje centrale, ali bez ikakvog ulaganja javnih sredstava. Zato su velikim kompanijama iz nuklearnog sektora upućeni pozivi da postanu strateški investitori tog objekta, ne računajući pri tome na bilo kakvu državnu pomoć ili povlastice.