Zašto nuklearke u Srbiji nisu tema?

Marijana Živković

Da li su Srbiji potrebne nuklearke i danas je pitanje bez jasnog odgovora, skoro da je retoričko. Procenu da za Srbiju, u dogledno vreme, nuklearke nisu održivo rešenje, potkrepljuje i činjenica da se u Strategiji razvoja energetike nuklearna energija skoro i ne pominje.

Zbog visoke cene i nesigurnog snabdevanja, ali i ekoloških problema koje uzrokuje sagorevanje fosilnih goriva (ugalj, nafta i gas), u svetu ne prestaje interes za nuklearnom energijom.

Istina, primenu „čiste” energije u praksi, tokom više od 60 godina korišćenja, prate i bezbednosni problemi, koji možda i više nego i jedan drugi izazivaju paniku u svetu, tako da odijum javnosti nije bez osnova.

Poslednji povod je treći najveći nuklearni incident. Reč je o havariji u japanskoj nuklearnoj centrali Fukušima iz 2011. godine, gde je ozbiljan problem izazvao zemljotres od 9 stepeni Rihtera, a za njim i cunami. U međuvremenu, japanska nuklearka pokazala je još neke “anomalije”, ali mnogi stručnjaci tvrde da je ljudski faktor uzrok svemu što se u Japanu dogodilo. U svakom slučaju, nesreća u Fukošimi je na globalnom nivou, izazvala nove sumnje i pokrenula talas gašenja nuklearki.

Ali, aktuelnost nuklearne energije teško da će umanjiti ovakvi, ma koliko preteći, ipak, sporadični incidenti.

Jedan od prvih razloga je projekcija rasta svetske populacije. Prema poslednjem izveštaju Ujedinjenih Nacija, do 2050. godine na planeti će živeti 9,8 milijardi ljudi a, pored hrane i vode, uslov za održivost je enegetika. Drugi je svakako vremenska ograničenost eksploatacije prirodnih resursa, koji su sada dominantni.

Svakako ne treba gubiti iz vida ni potrebe ekonomskog rasta, posebno u svetlu digitalne transformacije, jer je četvrta industrijska revolucija uveliko u toku. Neminovno se nameće pitanje kako će se na ovaj izazov odgovoriti na globalnom nivou.

Međutim, za razliku od većine zemalja u svetu i okruženju, koje svoje energetske bilanse zasnivaju i na nuklearnoj energiji, plan Srbije je da, uz uvoz gasa i nafte, nastavi da se bavi eksploatacijom domaćih resursa, u većoj meri koristi “zelenu” energiju, i podiže energetsku efikasnost.

U fokusu Srbije - bazni resursi i elektro-energetska efikasnost

Dragan Vlaisavljević, izvršni direktor za poslove trgovine električnom energijom u JP Elektroprivreda Srbije smatra da je za zemlju prioritetno pitanje elektro-energetske bezbednosti, a ne nuklearne elektrane. U Srbiji izgradnja nuklearki nije moguća što jasno definiše zakon, ali ukoliko bi ta prepreka izostala, i koliko već sada počelo sa izgradnjom nuklearne elektrane, Srbiji bi, prema njegovim rečima, bilo bilo potrebno 15 godina da realizuje tu investiciju, jer toliko je potrebno i u svetu.

„Elektroprivreda Srbije u svojoj strategiji nema planove za izgradnju nuklearnih elektrana i to je pitanje za nadležne državne organe”, rekao je Vlaisavljević na Međunarodnoj stručnoj konferenciji “Trebaju li Srbiji nuklearke”, koju je internet portal Balkanmagazin nedavno organizovao u saradnji sa JP Elektroprivreda Srbije.

U novoj Strategiji EPS-a, koja će uskoro biti objavljena, akcenat je na baznim energentima, a  predviđena je i zamena kapaciteta na ugalj.

„Elektroprivreda Srbije trenutno ima kapacitete termoelektrana na ugalj od oko 4.000 megavata i relativno dobro podešen sistem, a plan je da se do 2024. godine, uz gašenje nekih starih postrojenja i uvođenje novih tehnologija, podigne stepen korisnog dejstva na 38 odsto”, objašnjava predstavnik EPS-a.

Prema planovima EPS-a, treba očekivati izgradnju novog termo bloka Kostolac B3, a u perspektivi je i povećanje kapaciteta termoelektrane Kolubara B, i to, kako se navodi, barem sa jednim agregatom.

U kontekstu elektroenergetske stabilnosti, pojačanje ukupnom energetskom sistemu je i termoelektrana na gas koju NIS pravi u Pančevu, “tako da će u nivou proizvodnje i to biti zamena”, ocenjuje Vlaisavljević.

EPS je stabilan i posluje zadovoljavajuće

Iz perspektive EPS-a razloga za bojazan od energetske nestabilnosti u Srbiji nema, jer su domaći resursi dovoljni i poslovno održivi. Fokus je na lignitu, hidropotencijalima i na energiji vetra, a od iduće godine Elektroprivreda počinje izgradnju i svog prvog vetroparka.

„EPS ima dobar miks portfelja i uz očekivanu korekciju cena odnosno opciju da se u potpunosti ide na tržišne cene, Elektroprivreda Srbije bi mogla da održi poslovanje i tokom narednih 15 godina”, kaže Vlaisavljević uz napomenu da je ipak neophodno ići u korak sa vremenom, što znači modernizaciju po svim aspektima, uključujući i proizvodnju električne energije na ugalj.

Uloga ekoloških standarda

Uočljiva je dilemma da su ekološki standardi neophodnost ali i potencijalna prepreka održivosti energetskog sistema.

Stiče se, međutim, utisak da bi plan Evropske unije da smanji emisiju ugljen-dioksida (CO2) mogao ozbiljno da utiče na buduću održivost srpskog energetskog sistema. Naime, pristupanje EU mehanizmu trgovanja emisijama CO2, predviđa da će proizvodne kompanije morati da kupuju te sertifikate, što u perspektivi očekuje i Srbiju jer, i to ide uz članstvo.

Aktuelna cena od 10 evra po toni CO2 emisije za Srbiju i sada predstavlja izazov.

„Kada sagledate proizvodnju Elektroprivrede iz termo sektora na ugalj vidite, barem otprilike, kolika je emisija C02, a kada se pomnože cifre dolazite do iznosa od oko 300 miliona evra. To bi svakako bio dodatni trošak za naš sistem, kada bi sada morali da uđemo u tu šemu trgovine sertifikatima”, objašnjava Vlaisavljević.

Koji god da rokovi figuriraju za ulazak Srbije u EU, prema rečima ovog stručnjaka, izvesno je da će uvođenje CO2 sertifikata da plate krajnji potrošači odnosno domaćinstva.

„Dakle, ništa drugačiji scenario od onog sa uvođenjem obnovljivih izvora energije, pre sedam godina jer su i tu tranziciju platili građani”, kaže Vlaisavljević.

Postoji još jedan aspekt koji bi mogao dodatno uticati na povećanje cene CO2 serifikata, samim tim i cene energenata. Reč je o IV energetskom paketu EU, koji će biti donet ove, a stupiće na snagu 2020. godine, a koji otvara pitanje dekarbonizacije, sa projektovanim ciljevima za period do 2030. odnosno 2050. godine. Očekivanja su da će primena IV energetskog paketa, najverovatnije, dovesti do drastičnog skoka cene C02 sertifikata, tako da bi, kako ocenjuje Vlaisavljević, “umesto sadašnjih 10 evra, cena mogla biti i do tri puta veća po toni emisije C02”.

I pre ulaska u EU Srbija je podigla kriterijume, kada su u pitanju ekološki standardi. Od toga svi imamo koristi jer je fokus na zaštiti i održivosti životne sredine, ali i to košta.

„Elektroprivreda Srbije ulaže i ulagaće, tokom narednih pet godina, značajna sredstva u postojeće termoelektrane na lignit, da bi se dostigli ekološki standardi do 2023. godine, a reč je o nekih 700 do 800 miliona evra - što nisu male cifre”, ističe predstavnik EPS-a podsećajući da je država Srbija ranije najavila da će u energetskom bilansu 2020. godine imati 27 odsto energije iz obnovljivih izvora.

Ovo je ambiciozan plan i za EU, koja sada spušta kriterijume jer se procenjuje, da taj uslov mogu da ispune samo dve države, dok ostale članice rok pomeraju na 2030. godinu.

Kada je reč o nuklearnoj energetici Vlaisavljević smatra da, iako to nije domen EPS-a, ova tema ne bi trebalo da stoji po strani jer, kako kaže, moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana ne znači i moratorijum na naučno-istraživačku delatnost u ovoj oblasti.

Zašto nuklearke za Srbiju nisu rešenje?

Stručnjaci za energetiku su bez jedinstvenog stava o opravdanosti izgradnje nuklearnih elektrana u Srbiji, ali su ipak saglasni da je na državi da, u tom smislu, odredi pravac kretanja zemlje. Međutim, i pored prednosti nuklearne energije, kao najisplativijeg načina proizvodnje struje (?), neke specifičnosti Srbije mogu da figuriraju kao argument više za one koji smatraju da još uvek nije pravi trenutak da se otvori ova tema.

Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Rusija, uz Kanadu, SAD i Kinu su države gde se, trenutno, može nabaviti nuklearno gorivo.

„Sa stanovišta energetske bezbednosti to praktično znači da apsolutno zavisite i od tehnologije i od goriva, kao i skladištenja tog otpada, jer mi ništa od toga u državi nemamo”, napominje prof. dr Dejan Ivezić, rukovodilac Centra za energetiku Rudarsko-geološkog fakulteta.

Ekonomski aspekt svakako nije zanemarljiv, a procena je da bi Srbiji bio potreban nuklearni kompleks vrednosti od oko pet milijardi evra.

„Praktično za državu čiji je BDP, kao što je naš, negde ispod 40 milijardi evra, čini mi se da je to nešto što nije realno ostvarivo. Izgradnja nuklearne elektrane Belane 2, projekat koji je praktično stao sa zaustavljanjem gradnje gasovoda Južni tok, trebalo je da košta nekih sedam milijardi evra. Neka početna procena za francuski Flamanvile, od 1.650 megavata, bila je oko 3,5 milijardi evra. Međutim, kada je pušten na mrežu, došlo se do toga da zapravo košta osam milijardi evra. To su zaista frapantne cene, koje bi srpsko tržište, koje je i dalje za 50 odsto potrošnje regulisano tržite, sa vrlo niskom cenom električne energije, teško moglo da izdrži”, ističe ovaj stručnjak.

Još jedan važan razlog ide u prilog tome da Srbija, barem kako sada stvari stoje, nije teren za izgradnju nuklearke.

„To su veliki kapaciteti, reda veličine 1.000 megavata, koji su i komercijalno najdostupniji. A tu je ključno pitanje njihovog uklapanja u relativno mali EPS-ov sistem. Takođe, ono što je danas trend, ta neka distribuirana potrošnja, i proizvodnja električne energije odnosno „smart” mreže, u kojoj i priča sa automobilima na električni pogon ima smisla, mislim da sve to ne bi bilo kompatibilno sa nekim intenzivnim razvojem nuklearne energetike u Srbiji”, kaže Ivezić.

Kada se u obzir uzmu i ovi parametri, možda ni ne treba da čudi što se u novoj Strategiji razvoja energetike, nuklearna energija gotovo ni ne pominje.

Dejan Ivezić, koji je bio vođa tima za pisanje ovog dokumenta, to stanje objašnjava činjenicom da u Srbiji ne postoji regulatorni niti administrativni okvir ni za izgradnju nuklearnih elektrana ni za tretman nuklearnog otpada, odnosno, istrošenog nuklearnog goriva. Osim toga, rezerve urana u Srbiji su toliko skromne da praktično ni ne ulaze u bilans energetskih sirovina kojima država raspolaže.

Nuklearna klima u svetu

Svetski energetičari svrstali su nuklearnu energiju u jedan od najvažnijih energenata 21. veka. U svetu radi više od 450 nuklearki, i one čine 16 odsto ukupne proizvodnje električne energije.

U Evropi, gde svaki četvrti kilovat sat proizvedu nuklearne elektrane, aktivno je njih 130, grade se četiri nove, a 24 projekta su u pripremi. Uz stav Evropske unije da bi najbolje bilo da se energetske potrebe za početak podmiruju sa 30 odsto nuklearne proizvodnje, sve pre govori o preporodu nuklearne industrije nego o trendu gašenja uzrokovanog incidentom u japanskoj Fukušimi.

Svetski stručnjaci u skladu su sa ovim trendom ukazuju da reaktori četvrte generacije, na kojima se već uveliko radi, treba da budu odgovor na prethodna iskustva i nove izazove.

Reklo bi se da, ma koliko kontroverzna, nuklearna energetika ipak nema alternativu i da je, uprkos svemu, nekako realno stanje na globalnom planu. Na to utiče konkurentnosti cene struje dobijene iz nuklearki, ograničenosti trajanja ostalih resursa, uključujući i upitnu održivost „zelene” energije, barem kao primarnog resursa koji bi podmirio rastuće svetske potrebe.

Prema rečima Vladimira Stevanovića, profesora Mašinskog fakulteta, izvesno je da nuklearna energetika ne posustaje. Naprotiv.

„Najviše nuklearnih elektrana ima u SAD, njih 100 proizvodi 20 odsto od ukupne električne energije u toj zemlji, u Francuskoj 58 nuklearki proizvodi 76 odsto struje, dok Kina ima 35 i najavila je gradnju još 28 nuklearnih elektrana”, kaže Stevanović dodajući da nuklearke, kada se posmatra ceo prozvodni proces, emituju daleko manje ugljen-dioksida od elektrana na fosilna goriva.

U najavi je izgradnja još 90 nuklearki u svetu. Sem Kine, velike ambicije na ovom polju pokazuju još neke azijske zemlje, kao što su Indija i Indonezija, koje i ne razmišljaju o tome da li će graditi nuklearne energije - već koliko. Istovremeno, pozicija Rusije je neupitna, jer ova država ima za cilj da ostane najveći proizvođač i distributer nuklearne tehnologije na svetu.

Pitanje izgradnje nuklearki razmatraju i neke zemlje za koje se, u prvi mah, to i ne bi reklo. U pitanju su Ujedinjeni arapski emirati (UAE) ali i Turska, koja najavljuje izgradnju četiri nuklearne elektrane.

Srbija se ne uklapa u ovu sliku ali, ako se uzme u obzir činjenica da većina okolnih zemalja ima atomske centre, a neki od naših suseda se spremaju da grade i nove, ostaje pitanje koliko je stav Srbije opravdan, odnosno, koliko je zemlja bezbedna i bez nuklearnih elektrana na svojoj teritoriji.

„Nuklearna elektrana Krško učestvuje sa 37 odsto u ukupnoj proizvodnji električne energije u Sloveniji. U Mađarskoj je to 51 odsto dobijene energije iz nuklearne elektrane Pakš, koja raspolaže sa četiri bloka i oko 2.000 megavata instalisanih (nuklearnih) kapaciteta. U Rumuniji rade dva nuklearna reaktora, čiji je udeo 18 odsto u ukupnom energetskom sistemu. U Bugarskoj se 31 odsto električne energije dobija iz nuklearke Kozloduj - dva bloka od po 1.000 megavata”, navodi profesor Stevanović.

Srbiji je potrebna dalekosežnija energetska politika

Bez obzira na to veruju li u opravdanost uvođenja nuklearne energije u energetski sistem zemlje, stručnjaci smatraju da Srbija treba da kreira dalekosežniju energetsku politiku od one koju sadrži Strategija energetike. Učestvujući u diskusiji dr Vladimir Đorđević, elektroinženjer koji se bavi elektroenergetikom je istakao da postojeća Strategija energetike razmatra period od 10 godina sa sagledavanjem narednih pet u ovom trenutku daje ispravne pravce delovanja, pre svega kroz ostvarivanje mera energetske efikasnosti i razvoja obnovljivih izvora energetike.

„Međutim, period od 10 godina u energetici ne znači mnogo, pet do 10 godina je potrebno da se od ideje preko istražnih radova stigne do puštanja u pogon, da se završi jedna termoelektrana na ugalj. Razmatranje strategije u intervalima od po 10 godina će nas dovede u situaciju da će, kada se potencijalni problem uoči, biti prekasno da se problem reši na vreme”, ukazao je Đorđević ističuću da ne zna da li su Srbiji potrebne nuklearne elektrane ali da smatra da je, pre svega, „neophodno da Srbija izradi Starategiju razvoja energetike u narednih 50 godina, kojom bi se sagledale potrebe kao i način njihovog zadovoljenja. Posebnu pažnju treba posvetiti energetskoj bezbednosti i načinu njenog obezbeđenja.”

Đorđević se založio i za formiranje instituta za energetiku koji bi se, kao i u nekim drugim zemljama, bavio energetskim pitanjima države Srbije.

Postoje i razmišljanja da je i bez dalekosežnijih planova jasno da se elektroenergetski okvir ne može održati bez nuklearne energetike.

„Raspoložive rezerve uglja i nafte, u najboljem slučaju, mogu trajati narednih 50 do 100 godina, a samo će Kini, u narednih 25 godina, biti potrebno pet puta više struje nego celom svetu”, upozorava Ilija Plećaš, predsednik Nadzornog odbora Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije, koji u tom kontekstu zaključuje da će „zemlje koje ne razmišljaju o nuklearnim elektranama za 200 godina doživeti krah”.

Plećaš je uveren da je, uprkos tome što Srbija sada nema novac za izgradnju nuklearnih elektrana, neophodno da se obnovi i podstakne naučno-istraživački rad, kako bi se pratile nuklearne tehnologije jer, kako kaže „tu nije u pitanju samo obuka o gradnji nuklearke, već i zaštita od zračenja, kao i obrada radioaktivnog materijala u medicinske svrhe”.

Prema njegovim rečima, situacija je danas takva da na udaljenosti od 400 do 600 kilometara, Srbija ima 18 nuklearnih elektrana, tako da bi za dva sata, ako se bilo šta desi, mogli da imamo problem, ali ne i stručnjake koji mogu da odgovore.

Inicijative o jačanju naučno-istraživačke delatnosti u oblasti nuklearne energetike nisu nove, ali do sada nisu imale imale odjeka. Otvaranjem ove teme, samo se zadire u dublji problem. Naime, na beogradskom i drugim univerzitetima se već trideset godina ne školuju stručnjaci iz oblasti nuklearnih tehnologija. Razbijanje univerzitetskog jezgra je prosto kolateralna šteta Moratorijuma iz 1989. godine. Zato je veliko pitanje, kako i bez namere o izgradnji nuklearne elektrane zaokružiti energetsku sliku, kada Srbiji nedostaju stručnjaci koji bi, za potrebe zemlje, pratili globalne trendove, i mogli da odgovore na potencijalne izazove, najpre iz neposrednog okruženja, jer oko Srbije jesu nuklearke. Nije to tek tamo negde.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...