Opravdanost i analiza regulacije cena električne energije u Republici Srbiji

Mr Željko Marković

Tržište električne energije prolazi kroz proces transformacije i liberalizacije duže od tri decenije i taj proces i u globalnim razmerama još nije okončan. I u zemljama gde je ovaj proces nominalno okončan uspostavljeno tržište električne energije u svom funkcionisanju je i dalje suočava sa određenim problemima, koji su izazvani kako promenama sa političkog i ekonomskog aspekta, tako i sa aspekta tehničkog i tehnološkog razvoja.

Tržište električne energije prolazi kroz proces transformacije i liberalizacije duže od tri decenije i taj proces i u globalnim razmerama još nije okončan. Može se reći da se, i u zemljama gde je ovaj proces nominalno okončan, uspostavljeno tržište električne energije u svom funkcionisanju i dalje suočava sa određenim problemima, koji su izazvani kako promenama sa političkog i ekonomskog aspekta, tako i sa aspekta tehničkog i tehnološkog razvoja. Inicijalna ideja liberalizacije ovog tržišta je bila da se u skladu sa teorijskim modelom perfektnog konkurentskog tržišta, kroz povećanje efikasnosti, dođe do smanjenja cene električne energije. Osim kupaca čiji je cilj da dobiju pouzdano snabdevanje po što nižoj ceni i proizvođača električne energije koji za cilj imaju povećanje efikasnosti poslovanja kroz smanjenje troškova, kao aktivnu zainteresovanu stranu imamo i državu. Prevashodno zbog postojanja prirodnog monopola u oblasti prenosa i distribucije, država je u nekim slučajevima (kao što je to kod nas) uključena i direktno kao vlasnik elektroprivrednih preduzeća, a u svakom slučaju i indirektno, kao regulator koji će uz pomoć propisa pokušati da utiče na tržište koje postoji u ovoj oblasti i da na taj način zaštiti javni interes.

U oblasti prirodnih monopola tj. kod kompanija koje upravljaju prenosnim i distributivnim sistemom električne energije, regulacija cena pristupa sistemu (tzv. „mrežarina“) ne samo da je opravdana i potrebna, već je i nužna. Sa druge strane, ozbiljno se postavlja pitanje opravdanosti regulacije cene električne energije za domaćinstva i male kupce (cene električne energije za garantovano snabdevanje, kako se to još drugačije naziva), gde postoji jasan potencijal za uvođenje konkurencije. Stoga regulisane cene električne energije za garantovano snabdevanje predstavljaju glavnu barijeru za uvođenje efikasne tržišne konkurencije između snabdevača i razvoj tržišta, naročito u zemljama kod kojih je odnos potrošnje između komercijalnih kupaca i domaćinstava u korist domaćinstava i malih kupaca.

Situacija se u Republici Srbiji usložnjava i činjenicom da u uslovima državnog vlasništva nad „Elektroprivredom Srbije“, politika cena električne energije na garantovanom snabdevanju služi kao jedan od makroekonomskih instrumenata uz pomoć koga država prevashodno sprovodi i deo socijalne politike, štiteći na taj način standard stanovništva, ali o tome će se izneti razmatranja u kasnijem delu ovog teksta.

Regulacija cena u Evropskoj Uniji

Kao što je već rečeno, inicijalna ideja liberalizacije tržišta električne energije je bila da se dođe do smanjenja cene električne energije. Ipak do smanjenja cena za domaćinstva nije došlo, već su cene za ovu kategoriju u Evropskoj Uniji (u daljem tekstu EU) od 2008. godine do danas porasle za skoro četvrtinu, tačnije za 23%. Neke procene ipak ukazuju i na to da bi rast cena za domaćinstva bio i veći, da se paralelno ne odvija i proces integracije tržišta unutar EU. Prema zadnjem izveštaju Eurostata (od 15.05.2017.), cene električne energije za domaćinstva su se, za period od druge polovine 2015. godine do druge polovine 2016. godine, smanjile u proseku za 2,3%, tako da prosečna vrednost na nivou EU sa svim taksama i porezima iznosi 20,54 € za 100 kWh, (što možemo videti na slici br. 1).

tabela

Prosečna cena električne energije za domaćinstva u 2016. godini po zemljama

Bez obzira na varijacije u tražnji električne energije i trenda smanjenja cena na veleprodajnom tržištu, što se tiče EU, glavni zaključak u vezi sa cenama električne energije za domaćinstva je da postoji značajna razlika između država članica, kako u ceni tako i u njihovim promenama. Tako, na primer, cena električne energije u Danskoj (€30,8 za 100 kWh) je više od tri puta veća nego cena u Bugarskoj (€9,4 za 100 kWh). Što se tiče promene cena električne energije za domaćinstva, u toku prošle godine beleži se značajan pad u Holandiji (-13,8%), Kipru (-11,8%), Litvaniji (-5,8%), Rumuniji (-5,6% i Republici Irskoj (4,7%). Sa druge strane, značajan rast je zabeležen u Belgiji (+16,7%), Švedskoj (+7,7%) i Portugalu (+3,3%).

Regulacija cena električne energije za domaćinstva postoji i kod država članica EU, iako je stav Evropske komisije da regulisane cene predstavljaju prepreku konkurenciji na maloprodajnom tržištu električne energije i upravljivoj potrošnji, ukoliko nisu vremenski ograničene ili primenjive u izuzetnim slučajevima uslovljenim socijalno-ekonomskim okolnostima. Tako su i posle 9 godina od punog otvaranja tržišta u EU, regulisane cene za garantovano snabdevanje (eng. „Supply of last resort“), ostale u širokoj primeni u EU i proces napuštanja regulacije ovih cena je dosta usporen. Prema izveštaju Agencije za saradnju regulatornih tela (ACER), regulisane cene električne energije za domaćinstva su u 2015. godini bile u upotrebi u 13 od 28 zemalja članica EU, dok regulacija cena na kompletnom maloprodajnom tržištu, dakle i za domaćinstva i za industrijske kupce postoji u 9 od ovih 13 zemalja EU, što je prikazano slikom 2.

tabela

Prikaz zemalja EU u kojima postoji regulacija cena na tržištu električne energije

Regulacija cena u Republici Srbiji

U skladu sa važećim Zakonom o energetici svi kupci imaju mogućnost izbora snabdevača, a pravo na garantovano snabdevanje po regulisanim cenama mogu da ostvare samo domaćinstva i mali kupci (čija je potrošnja manja od 30.000 kWh godišnje). Budući da je Zakon o energetici usklađen sa tzv. „trećim energetskim paketom“ Evropske Unije (koga čine Direktiva 2009/72, Uredba 713/2009 i Uredba 714/2009), odgovarajućim članovima našeg Zakona, a po uzoru na EU, predviđeno je da Agencija za energetiku Republike Srbije (u daljem tekstu AERS) svake godine izvrši analizu potrebe regulisanja cena električne energije za garantovano snabdevanje i utvrdi da li su se stekli uslovi da se prestane sa regulacijom cena električne energije na garantovanom snabdevanju, tj. za domaćinstva i male kupce.

Zakon (član 89.) dalje propisuje i da su kriterijumi na osnovu kojih AERS analizira potrebu regulisanja cena, priprema i objavljuje izveštaj o potrebi daljeg regulisanja tih cena:

  • ostvareni nivo konkurentnosti na domaćem tržištu električne energije;
  • dostignuti stepen zaštite energetski ugroženih kupaca;
  • razvoja regionalnog tržišta električne energije, i
  • procena raspoloživih prekograničnih kapaciteta.

U daljem delu teksta, daće se razmatranja svakog od navedenih kriterijuma, koristeći se dostupnim podlogama i alatima koji su usklađeni sa evropskom praksom.

Ostvareni nivo konkurentnosti na maloprodajnom tržištu električne energije u prethodnoj godini

Jedan od najvažnijih uslova za ostvarivanje efikasne konkurencije na tržištu električne energije je u prvom redu dovoljan broj snabdevača koji aktivno učestvuju na tržištu, što omogućuje veću mogućnost izbora kupaca, kako u pogledu cena, tako i u pogledu kvaliteta usluge. Takođe, važan uslov predstavlja i efikasan, kratak, jednostavan i jeftin proces promene snabdevača. Da bi se prvi uslov ostvario, potrebno je omogućiti snabdevačima slobodan i jednostavan ulazak na tržište u pogledu što jednostavnije pravne, tehničke i administrativne procedure.

Po proceni autora ovog članka, prethodno je u dobroj meri ostvareno zahvaljujući angažovanju relevantnih tela koja imaju zadatak razvoja efikasne konkurencije na ovom tržištu – AERS i Komisiji za zaštitu konkurencije. Kao ilustrativan primer dobrog i efikasnog delovanja Komisije za zaštitu konkurencije treba navesti Rešenje koje je izrečeno pred kraj prošle godine (tačnije 23.12.2016.). Ovim Rešenjem je utvrđeno da je učesnik na tržištu Operator distributivnog sistema „EPS Distribucija“ d.o.o. Beograd, zloupotrebio dominantan položaj na relevantnom tržištu distribucije električne energije primenjivanjem nejednakih uslova poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu, tako što je nametnuo obavezu izdvajanja sredstava radi obezbeđenja plaćanja računa na ime usluge pristupa sistemu svim snabdevačima osim Javnom preduzeću „Elektroprivreda Srbije“, Beograd i time doveo sve ostale snabdevače u nepovoljniji položaj u odnosu na JP „EPS“. Kao mera zaštite konkurencije, „EPS Distribuciji“ je određena obaveza plaćanja novčanog iznosa u visini 0,6% od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog u 2015. godini, što je iznos od 330.179.814,00 RSD, odnosno oko 2,7 miliona evra.

Osim ostvarivanja uslova za učešće što većeg broja snabdevača na tržištu i što lakši ulazak novih potencijalnih konkurenata, da bi se postigao što veći nivo konkurentnosti i efikasnosti funkcionisanja tržišta, potreban je što manji nivo koncentracije tržišta. Nivo koncentracije tržišta je u funkciji od broja firmi i njihovog udela u isporučenoj robi ili usluga na  tržištu. Najčešći pokazatelji koncentracije tržišta su: racio tržišne koncentracije tri najveća snabdevača (CR3) i Herfindal-Hiršmanov indeks (HHI). Zbog svog nedostatka u pogledu ocene mogućnosti svakog od pojedinačnih učesnika na tržištu da podmiri tražnju, što spada u specifičnost tržišta električne energije, u oceni koncentracije tržišta električne energije se koriste i: pokazatelj ključnog snabdevača (eng. „Pivotal Suplier Index“ – PSI), pokazatelj rezidualnog snabdevača (eng. „Residual Supply Index“ – RSI) i broj snabdevača sa tržišnim učešćem prema prodatoj energiji i/ili broju kupaca iznad određenog procenta.

Agencije za saradnju regulatornih tela (ACER) je radi ocene nivoa konkurentnosti tržišta definisala svoj indeks ARCI („ACER Retail Competition Indicator“) koji predstavlja skup više indikatora i to: racio tržišne koncentracije tri najveća snabdevača, broj snabdevača sa tržišnim učešćem u prodatoj energiji većim od 5%, jednostavnost upoređivanja cena različitih snabdevača, trogodišnji prosek razmene električne energije na prekograničnim kapacitetima, četvorogodišnji prosek broja promena snabdevača, procenat kupaca koji nisu menjali snabdevača, ocenu da li tržište ispunjava očekivanja kupaca, trogodišnja prosečna ostvarena razlika između cena na veleprodajnom i maloprodajnom tržištu električne energije (eng. „Mark-up“) i broj ponuda po snabdevaču.

Ne ulazeći u detalje analize svakog od pojedinačnih pokazatelja, a navodeći samo kao ilustraciju da pored EPS-a, koji prema podacima za 2015. godinu na tržištu ima učešće u prodatoj energiji od 99,23%, dok svi ostali snabdevači imaju učešće od 0,77%, jasno je da ozbiljnija tržišna struktura skoro da i ne postoji. Takođe, ako pogledamo pokazatelj ključnog snabdevača, uočićemo da postoji jedan ključni snabdevač na tržištu – EPS, dok svi ostali snabdevači nisu u stanju da podmire tražnju u slučaju izostanka EPS-a sa tržišta. Stoga bez obzira koji od pokazatelja da koristimo, možemo zaključiti da je u Srbiji nivo koncentracije tržišta električne energije vrlo visok.

I ostali indikatori koji učestvuju u formiranju ARCI indeksa, u slučaju Srbije ukazuju na veoma mali nivo konkurencije. Broj kupaca koji su promenili snabdevača je izuzetno nizak i iznosi svega 1,03% od ukupnog broja kupaca. U pogledu trogodišnje prosečne razlike između cena na veleprodajnom i maloprodajnom tržištu električne energije (gde se uzima samo cena energije izuzimajući troškove prenosne i distributivne mreže kao i ostale naknade, akcize i poreze), situacija je takva da postoji negativna razlika! Naime računato u periodu od 2014. do 2016. godine, prosečna cena električne energije po kojoj se prodavala na maloprodajnom tržištu iznosi svega 71,6% prosečne veleprodajne cene ostvarene na tržištu, dakle postoji razlika u ceni u iznosu od skoro 30%. Jasno je da ova činjenica predstavlja apsolutnu barijeru za ulazak bilo kog novog snabdevača na maloprodajno tržište, a time i razvoj konkurencije i nivoa konkurentnosti tržišta.

Dostignuti stepen zaštite energetski ugroženih kupaca

Razvoj tržišta električne energije kao i održivo poslovanje energetskog sektora uslovljeno je dostizanjem tržišnih cena na maloprodajnom tržištu, kako za kupce iz privrede, tako i za kupce iz kategorije domaćinstava. Jedan od bitnih preduslova je i efikasno i celovito rešavanje pitanja energetski ugroženih kupaca. Jedinstvene i jednoznačne definicije ko su stvarno energetski ugroženi kupci, odnosno sa tim u vezi koji deo stanovništva možemo smatrati energetski siromašnim, nažalost nema. Šire gledano, postoji više različitih pristupa u oceni siromaštva, pa tako Republički zavod za statistiku ocenjuje siromaštvo kroz sposobnost stanovništva da zadovolji neke osnovne životne potrebe, dok se u EU koristi pristup koji je baziran na merenju rizika od pojave siromaštva.

S tim u vezi, prema podacima Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, stopa siromaštva u Srbiji u 2014. godini je iznosila 8,9%, što prevedeno na brojke znači da se oko 628 hiljada stanovnika u Srbiji smatra siromašnim, odnosno mesečna potrošnja tih stanovnika je bila niža od linije siromaštva koja je određena kao 11.340,00 RSD mesečno na nivou odraslog stanovnika. Sa druge strane, statistički podaci Eurostata koristeći se metodologijom rizika od pojave siromaštva, ukazuju da je tom riziku izloženo 25,4% stanovnika, odnosno oko 1,8 miliona stanovnika u Srbiji.

Kao pokazatelj energetskog siromaštva, u EU se koristi sintetički pokazatelj koji koristi kombinaciju tri pokazatelja iz Eurostatovog istraživanja (EU-SILC) koje se sprovodi i u Srbiji:

  1. sposobnost da se adekvatno zagreje stan;
  2. zastupljenost stanova i zgrada kojima prokišnjava krov, vlažni su zidovi i podovi ili imaju trulu prozorsku stolariju, i
  3. zaostajanje u redovnom plaćanju računa za javne usluge.

Tako, prema dostupnim podacima iz istraživanja koje je sprovedeno za 2015. godinu, 15,2% od ukupne populacije, odnosno više od 400 hiljada domaćinstva, nije moglo da obezbedi odgovarajuću temperaturu grejanja u svojim stanovima. Dalje, 23,4% od ukupne populacije, odnosno oko 620 hiljada domaćinstva, živi u stanovima i zgradama kojima prokišnjava krov, vlažni su zidovi i podovi ili imaju trulu prozorsku stolariju. Na kraju, zaostajanje u redovnom plaćanju računa za javne usluge je prisutno kod 34,8% od ukupnog broja stanovnika. Na osnovu ovih podataka, može se proceniti da je između 500 i 600 hiljada domaćinstava izloženo riziku energetskog siromaštva. Da bi se uradila procena koliko je stvarno energetski siromašnih stanovnika od prethodno iznetog broja, treba uzeti u obzir i podatke da je u 2016. godini bilo 104.101 porodica primaoca socijalne pomoći i 185.851 korisnik dečijeg dodatka. Uzevši u obzir i primaoce tuđe nege i pomoći kao i penzionere sa najnižim penzijama, procene idu od 250 pa čak do 400 hiljada energetski ugroženih domaćinstava u Srbiji.

U Republici Srbiji pomoć energetski ugroženim kupcima se pruža na osnovu Uredbe o energetski ugroženom kupcu, kojom se definišu kriterijumi i uslovi za sticanje statusa energetski ugroženog kupca, kao i ostala regulativa koja je od značaja za zaštitu energetski ugroženih kupaca. U skladu sa navedenom Uredbom, status energetski ugroženog kupca može ostvariti kupac iz kategorije domaćinstava koji živi u jednoj stambenoj jedinici sa jednim mernim mestom na kome se meri potrošnja električne energije (ili prirodnog gasa) a koje troši maksimalnu količinu električne energije propisanu uredbom, kao i domaćinstvo čijem članu, zbog zdravstvenog stanja, obustavom isporuke električne energije može biti ugroženo zdravlje ili život. Osnovni kriterijumi za sticanje statusa energetski ugroženog kupca su: ukupan mesečni prihod domaćinstva (sva primanja i prihodi domaćinstva), broj članova domaćinstva i imovno stanje. Na osnovu stečenog statusa, energetski ugroženi kupac stiče pravo na umanjenje mesečne obaveze za određene količine električne energije u zavisnosti od broja članova domaćinstva, pod uslovom da je ostvarena mesečna potrošnja električne energije manja ili jednaka četvorostrukoj količini električne energije na koju kupac ima pravo umanjenja. U slučaju da je ostvarena mesečna potrošnja električna energija veća od četvorostruke a manja ili jednaka od 6,5 puta količine električne energije na koju kupac ima pravo umanjenja, umanjenje će se realizovati u iznosu od polovine količine na koju ima pravo umanjenja, dok u slučaju potrošnje koja je veća od 6,5 puta količine električne energije na koju kupac ima pravo umanjenja, kupac gubi pravo na umanjenje tog meseca.

Zaključno sa decembrom 2016. godine, status energetski ugroženog kupca je ostvarilo 68.067 kupaca, čiji su računi umanjeni za iznos od 762.574.524,63 RSD, dakle za nešto više od 6 miliona evra. Procentualno gledano po distributivnim područjima najveći iznos umanjenja je ostvaren u distributivnom području zapadne Srbije (37,71%), a potom slede distributivna područja istočne i južne Srbije (32,45%), Vojvodine (20,63%), centralne Srbije (6,82%) i na kraju Beograda (2,38%).

Ono što se na osnovu datih razmatranja i iznetih podataka može zaključiti je da postoji disproporcija između broja kupaca koji su ostvarili status energetski ugroženog kupca i procenjenog broja domaćinstava koje je izloženo riziku od energetskog siromaštva. Stav autora ovog članka je da postoje dva osnovna razloga za to; jedan leži u činjenici da određeni broj energetski ugroženih kupaca nije ostvario pravo u skladu sa uredbom zbog nekog od formalnih razloga (npr. podstanarskog statusa bez ugovora, pri čemu se brojilo ne vodi na njegovo ime i sl.) ili neinformisanosti, dok drugi razlog predstavlja sam obuhvat Uredbe, u prvom redu poprilično restriktivni iznosi ukupnog prihoda kojim se uslovljava ostvarenje prava na status energetski ugroženog kupca. Stoga se može dati ocena da iako postoji formalno-pravni okvir za zaštitu energetski ugroženih kupaca, ta zaštita ne obuhvata sve energetski ugrožene kupce kako po broju, tako i u pogledu obima sredstava koja se izdvajaju za zaštitu energetski ugroženih kupaca.

Razvoj regionalnog tržišta električne energije

Regionalno tržište jugoistočne Evrope pored Srbije, obuhvata još i: Sloveniju, Hrvatsku, Mađarsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Bugarsku, Rumuniju, Albaniju, Makedoniju i Grčku. U pogledu proizvodnje električne energije, najveći deo električne energije u ovom regionu se dobija iz termoelektrana na ugalj, a potom slede hidroelektrane. U ukupnoj proizvodnji na regionalnom nivou najveći udeo proizvedene električne energije iz termoelektrana imaju Srbija, Grčka, Bugarska, Rumunija i Bosna i Hercegovina, dok se najveći udeo proizvodnje iz hidroelektrana ostvaruje u Rumuniji, Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Proizvodnja iz nuklearnih elektrana u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj i Sloveniji učestvuje sa oko 18% godišnje proizvedene električne energije u regionu. Prema dostupnim podacima za 2014. godinu, u regionu je ostvaren negativan bilans između proizvedene i utrošene električne energije. Glavni izvoznici električne energije u regionu su BiH, Bugarska, Rumunija i Slovenija, dok su glavni uvoznici električne energije bili Hrvatska, Mađarska i Grčka.

Procene koje su iznete u studiji ENTSO-E, su da će region jugoistočne Evrope i u neposrednoj budućnosti imati negativan bilans proizvedene i utrošene električne energije, i u skladu sa tim, biti uvoznik električne energije. Pri tome najveći izvoznici električne energije bi bile Bugarska, Rumunija i Slovenija, dok bi najveći uvoznici bili Grčka, Crna Gora, Srbija, Mađarska i Makedonija.

Sa druge strane, uočava se višak proizvodnog kapaciteta u Evropi, u čemu prednjače zemlje poput Francuske, Nemačke, Holandije i Španije. Uzevši u obzir činjenicu da je uspostavljeno slobodno i integrisano tržišta električne energije u Evrope, svaka od zemalja sa deficitom sopstvene proizvodnje može uvoziti električnu energiju iz cele Evrope, uz napomenu da na konačnu cenu uvezene električne energije, osim cene same energije, utiče i zakup prekograničnih kapaciteta. Upravo u ovoj činjenici leži razlog manjeg uticaja cena na berzama zapadne Evrope na cenu električne energije u regionu jugoistočne Evrope.

U analizama koje su iznete u istraživanju ENTSO-E, u periodu od 2016. do 2020. godine se očekuje povećanje proizvodnje električne energije, dok su predviđanja za period od 2020. do 2025. godine sa negativnim trendom u proizvodnji. Po tim analizama, proizvodnja u Albaniji će se zadržati na proizvodnji samo iz hidroelektrana, tako da će njena proizvodnja zavisiti isključivo od hidroloških prilika, tako da se o Albaniji ne može govoriti kao značajnom partneru za razmenu električne energije. Prema sagledavanju izveštaja ENTSO-E, mogućnosti izvoza Albanije su skromne i u kapacitetu se kreću od 0,6 do 1 GW u periodu od 2016. do 2025. godine. Što se tiče Bosne i Hercegovine, predviđa se da će proizvodnja biti pouzdana u narednom periodu, pa se u tom smislu može računati kao pouzdan i stabilan izvor snabdevanja za potrebe uvoza Srbije i to u kapacitetu od 1,7 do 2,7 GW u periodu od 2016. do 2025. godine. Dalje procene za navedeni period ukazuju da su mogućnosti izvoza Bugarske od 1,7 do 2 GW, dok su mogućnosti izvoza Grčke od 2 do 2,6 GW. Isti izveštaj predviđa da će Hrvatska biti uvozno zavisna, posebno u zimskom periodu. Ukoliko se izgrade planirani novi proizvodni kapaciteti, onda bi se kapaciteti koji bi mogli da budu izvozni u Hrvatskoj procenjuju na iznos od 2,6 do 4 GW. Mađarska će biti zavisna od uvoza električne energije u narednom periodu,  a sagledane mogućnosti izvoza Mađarske su oko 2,5 GW, u periodu od 2016. do 2025. godine. Proizvodnja Crne Gore će značajno biti zavisna od proizvodnje aluminijuma i čelika, a sagledane mogućnosti izvoza Crne Gore su od 1,7 GW do 2,5 GW. Proizvodnja Makedonije će značajno zavisiti od uvoza do 2020. godine kada se očekuje puštanje u rad novih proizvodnih kapaciteta, pa se nakon ovog perioda može očekivati da Makedonija zadovoljava svoje potrebe za proizvodnjom iz svojih izvora, sem u zimskim mesecima. Sagledane mogućnosti izvoza Makedonije su od 1 GW do 2,2 GW. Sagledane mogućnosti izvoza Rumunije su od 2 GW do 3,5 GW dok su sagledane mogućnosti izvoza Srbije od 2,8 GW do 4,6 GW u razmatranom periodu.

Za period od 2016. do 2020. godine, predviđeno je povećanje potrošnje u Srbiji sa srednjom godišnjom stopom od 1,23% pri čemu se predviđa godišnja potrošnja električne energije od 41,7 TWh u 2020. godini. U periodu od 2020. godine do 2025. godine, prognoza godišnjeg povećanja potrošnje je oko 1,1%, tako da se u 2025. godini očekuje godišnja potrošnja od 44,1 TWh.

Na osnovu prethodno iznetih podataka, nije moguće pouzdano utvrditi iz kojih bi zemalja regiona potencijalno mogao da bude ostvaren uvoz za potrebe kupaca sa regulisanom cenom u Republici Srbiji, kao i za sistemske usluge i gubitke, te da li će se u narednom periodu moći očekivati uvoz električne energije za potrebe kupaca u Republici Srbiji iz zemalja u regionu. Svakako, imajući u vidu postojanje viška kapaciteta u zemljama zapadne Evrope, može se očekivati da će, u slučaju nedostatka, biti moguće uvesti nedostajuće količine električne energije, pri čemu se mora imati na umu da će u tom slučaju cena, zbog zakupa prekograničnih kapaciteta, svakako biti viša.

Procena raspoloživih prekograničnih kapaciteta

Raspoloživost prekograničnih kapaciteta predstavlja jedan od ključnih pokazatelja razvijenosti tržišta električne energije. Povećanje kapaciteta interkonektivnih vodova omogućuje lakše i brže povezivanje nacionalnog tržišta sa susednim tržištima i omogućava ostvarivanje integrisanog tržišta električne energije u Evropi, što je i krajnji cilj energetske politike.

Prema Uredbi 347/2013 o smernicama za transevropsku infrastrukturu EU, neophodno je da operatori prenosnog sistema do 2020. godine ostvare minimalnu prenosnu sposobnost mreže (kapacitet interkonekcije) u oba smera prenosa električne energije u odnosu na količinu ukupne električne energije u iznosu od 10% instalisane snage proizvodnog kapaciteta. Ovo praktično znači da prenosni sistem mora imati mogućnost da najmanje 10% od ukupne proizvedene električne energije unutar svog sistema prenese putem interkonektivnih vodova u susedne sisteme.

Ostvareni nivo prenosnog kapaciteta interkonektivnih vodova u Srbiji zadovoljava gore navedeni uslov, čak ga i značajno premašuje, budući da je ukupna instalisana snaga proizvodnih kapaciteta elektroenergetskog sistema Republike Srbije 7597 MW dok je ukupan prenosni izvozni, odnosno uvozni, kapacitet 3470 MW.

Regulaciona oblast operatora prenosnog sistema („EMS“ a.d.) svojim geografskim položajem i sa 8 granica prema susednim operatorima prenosnih sistema (sa 8 interkonektivnih dalekovoda 400 kV, 4 interkonektivna dalekovoda 220 kV i 10 interkonektivnih dalekovoda 110 kV), predstavlja prenosni sistem koji je veoma značajan u jugoistočnom delu sinhrone oblasti „Kontinentalna Evropa“. U pogledu tokova električne energije, energija koja se prenosi preko interkonektivnih dalekovoda najvećim delom je za potrebe tranzita kroz Srbiju. Uočavaju se tokovi u smeru istok-zapad, kao posledica energije koja stiže prvenstveno iz Rumunije i Bugarske i tranzitira se na zapad. Sa druge strane, tokovi ka jugu su posledica uvoza električne energije od strane Makedonije i Grčke, odnosno tranzita prema Italiji.

Prekogranični kapaciteti se dodeljuju na aukcijama, pri čemu se aukcije održavaju na godišnjem, mesečnom, sedmičnom, dnevnom i unutardnevnom nivou. U toku 2015. godine, može se konstatovati da je na svim vremenskim horizontima i svim pravcima na svim granicama postojalo zagušenje.

Na osnovu prethodnih sagledavanja i na osnovu planiranih investicija u proširenje kapaciteta interkonekcija i nove projekte, može se zaključiti da će prenosna mreža biti u stanju da primi očekivane transfere energije do 2026. godine, odnosno uz planirana dodatna pojačanja, i do 2031. godine.

Zaključak

U Republici Srbiji je uspostavljeno maloprodajno tržište električne energije sa neregulisanim cenama za segment privrede i koegzistencijom neregulisanih i regulisanih cena na garantovanom snabdevanju, odnosno u segmentu domaćinstava i malih kupaca. Regulisane cene egzistiraju i na maloprodajnim tržištima u 13 od 28 zemalja EU, iako je stav Evropske komisije da regulisane cene predstavljaju prepreku konkurenciji na maloprodajnom tržištu električne energije i upravljivoj potrošnji, pa se stoga ide u smeru njihovog vremenskog ograničavanja i ograničavanjem njihove primene samo u izuzetnim slučajevima uslovljenim socijalno-ekonomskim okolnostima. Otud potreba za preispitivanjem i analizom opravdanosti regulacije cena električne energije, koja je usklađivanjem domaćeg Zakona o energetici sa trećim energetskim paketom EU, postala i zakonska obaveza.

Ipak postoji jedna bitna razlika između regulisanih cena na maloprodajnim tržištima zemalja članica EU i Srbije. U slučaju zemalja članica EU, regulisane cene obično predstavljaju gornji segment cenovnog ranga, tako da se cene koje se nude od strane ostalih snabdevača nešto niže od garantovane cene. Na ovaj način, regulisane cene ne predstavljaju direktnu prepreku za razvoj tržišta i ograničavajući faktor za ulazak novih snabdevača na tržište, budući da su zasnovane na tržišnim cenama za električnu energiju. Nasuprot tome, u slučaju Srbije, prosečna maloprodajna regulisana cena za garantovano snabdevanje je značajno niža u odnosu na „punu ekonomsku cenu“ (koja se sastoji iz tržišne velikoprodajne cene električne energije i troškova prenosne i distributivne mreže), tako da nema zainteresovanih snabdevača na ovom segmentu tržišta, a i da ga ima, kupci nemaju interesa da menjaju garantovanog snabdevača koji im nudi jeftiniju cenu od bilo kog drugog snabdevača. Ovim se onemogućava postojanje konkurentnog tržišta, ali i održivog poslovanja garantovanog snabdevača. Gledano sa stanovišta standarda domaćinstava, niže cene električne energije se pozitivno odražavaju na njegov porast, međutim neodrživo poslovanje garantovanog snabdevača će za posledicu imati smanjenje investicija u nove proizvodne kapacitete, što se dugoročno odražava na pad proizvodnje, a imajući u vidu da je JP „EPS“ zamajac celokupne srpske privrede, pad proizvodnje je neminovno povezan i sa padom bruto domaćeg proizvoda, u šta smo početkom ove godine imali i priliku da se uverimo.

Stoga je jedan od naših najvažnijih zadataka uspostavljanje konkurentskog tržišta u delu garantovanog snabdevanja električnom energijom tako što će se postići tržišna cena koja će obezbediti održivo poslovanje postojećeg snabdevača – JP „EPS“, ali koja će biti dovoljno podsticajna da omogući ulazak drugih snabdevača na tržište. Njihovo uključivanje na tržište električne energije za domaćinstva i male kupce, bi bilo izuzetno značajno u pogledu odvraćanja i sprečavanja eventualne zloupotrebe pozicije JP „EPS“ kao dominantnog snabdevača, nakon ukidanja regulacije cena.

Svakako, na osnovu načinjenih analiza, jasno je da je regulacija cena u ovom trenutku u Republici Srbiji opravdana i potrebna, jer nije ispunjena većina uslova za njeno ukidanje. Iako je situacija povoljna u pogledu dovoljne razvijenosti regionalnog tržišta električne energije i pristojne raspoloživosti prekograničnih kapaciteta, glavne prepreke za ukidanje regulacije cena su u vidu vrlo visokog nivoa koncentracije tržišta električne energije i izuzetno niskog nivoa konkurentnosti na maloprodajnom tržištu Srbiji, kao i nezadovoljavajućeg nivo rešenja energetski ugroženih kupaca.  vrlo visok.

(Autor je dipl. inž. el. i vodeći konsultant u DELOITTE d.o.o. Beograd)


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...