Pariski maraton 2013.

U nedelju 7. aprila održan je 37. Pariski maraton, na kome je, od 50 hiljada upisanih, startovalo 43 hiljade trkača, a u cilj je ušlo 40 hiljada (među njima, uprkos kašlju, i potpisnik ovih redova). Kako se i očekivalo, na postolje su se popeli takmičari iz istočne Afrike – Kenijci i Etiopljani. Na pariskom maratonu, jednom od pet najvažnijih na svetu, pobedio je Kenijac Piter Some (2:05:36), a među takmičarkama je prva stigla Etiopljanka Boru Tadese (2:21:04), ostvarivši najbolje vreme za žene u 2013. godini.

Maraton u gradu svetlosti bio je još jedna od potvrda da kenijski i etiopljanski dugoprugaši neprikosnoveno vladaju asfaltom na svih pet kontinenata. Prošle godine, pedeset najboljih rezultata pripali su trkačima ovih dveju zemalja, a pretprošle godine, oni su pobedili na 108 od 120 maratona organizovanih diljem sveta.

Nekada davno, kada maratonom nisu vladali crni majstori iz istočne Afrike, smatralo se da je njihova neuspešnost vezana za lošu strategiju – česte promene ritma tokom trke. Otkada su oni zaseli na tron, mnogi treneri i naučnici počeli su da ih proučavaju i brzo se došlo do zaključka da su, upravo promene u ritmu, jedan od najvažnijih elemenata za povećanje brzine. Tako je, primenjujući istu strategiju, Piter Some pobedio u Parizu, ali i poboljšao svoj rekord za tri minuta.

Start elite na pariskom maratonu

Genetska predispozicija, nadmorska visina, hrana...?

Ulazak trkača istočne Afrike na svetsku atletsku scenu označio je legendarni etiopljanski maratonac Abebe Bikila, pobedom na Olimpijadi u Rimu 1960. godine. Međutim, trebalo je punih 30 godina da bi se od Bikiline pobede bosih nogu, stiglo do apsolutne dominacije Etiopljana i Kenijaca u muškom maratonu. Trkačice iz istočne Afrike stigle su nešto kasnije u vrh ovog sporta, ali još ne dominiraju u potpunosti kao njihove muške kolege. Bez ikakvih iluzija, očekuje se da će se to ostvariti u skorijoj budućnosti.

Otkako maratonom i drugim dugoprugaškim atletskim disciplinama vladaju trkači iz istočne Afrike, oni su postali predmet različitih analiza. Svi su pokušavali da pronadju ključ njihove predispozicije za izdržavanje dugotrajnih napora visokog intenziteta.

Kenijac Piter Some, pobednik Pariskog maratona, prolazi kroz cilj

Pre svega se prepostavilo da oni imaju genetske predispozicije, samim tim što većina trkača dolazi iz istih pokrajina. Dve trećine etiopskih maratonaca su rodom iz planinske pokrajine Arsi koja se nalazi jugoistočno od Adis-Abebe. Tri četvrtine kenijskih šampiona su iz plemena Kalendžin kome je postojbina Velika rascelinska dolina u zapadnom delu Kenije. Prema analizama DNK ovih grupacija, pokazalo se da nije u pitanju njihova izlovanost i homogenost populacije zbog nemešanja sa drugima. Naprotiv, migracije su dovele do stvaranja vrlo različitih genotipa.

Fiziološka istraživanja nisu donela više svetla po pitanju kako se stvorila njihova predispozicija za dugotrajne napore. Njihov hematološki profil, potrošnja kiseonika i sastav mišićnih vlakana ne razlikuje ih od evropskih trkača. Potom, pokrenute su različite teorije koje pokušavaju da objasne njihove rezultate: način života, neprekidno hodanje i trčanje zbog nedostataka drugih sredstava transporta, nadmorska visina, hrana, beda u zemlji, rivalstvo dveju zemalja…

Sâmi trkači iz istočne Afrike smatraju da je to sve od manjeg značaja, dok je najvažniji deo rad, disciplina i treniranje.

Profesionalizacija maratona

Tako su evropski i američki treneri i atletičari rešili da prouče njihove treninge. Krajem 90-ih godina, Dr Juri Verhošanski, otac pliometrijskih vežbi, postavio je teoriju da je uspeh etiopljanskih i kenijskih trkača zasnovan na odbacivanju periodizacije u planiranju treninga.  Evropski i američki maratonci visokog nivoa odlazili su na pripreme sa kenijskim i etiopljanskim atletičarima i tada se uvidelo da nije u pitanju samo način treniranja.

Istovremeno, oni su imali prilike i da jedu zajedno sa maratoncima, te su ustanovili da je sastav njihovih obroka nalik onom koji se savetuje na Zapadu – 75 % ugljenih hidrata, 15 % masnoća i 10 % proteina, sadržanog, pre svega, u ugaliju (vrsti kukuruznog kačamaka), potom u voću i povrću, a posle treninga u zaslađenom čaju, visokog glikemijskog indeksa.

Naravno, kao i u drugim zemljama, sve se češće postavlja i pitanje dopinga jer se, danas, sve češće, nalaze dopingovani trkači iz istočne Afrike. Međunarodna atletska federacija je, od nedavno, postavila privremene i pokretne laboratorije u Keniji koje kontrolišu uzorke mokraće lokalnih trkača.

Prirodno, dopingovanje se moglo i očekivati, uzevši u obzir da se pobede na maratonima nagrađuju sasvim solidno. Piter Some i Boru Tadese, pobednici pariskog maratona 2013, dobili su po 50 hiljada evra. Za razliku od fudbalera, maratonci ne zarađuju puno. Međutim, uzevši u obzir da je prosečna mesečna plata u Keniji oko 50 evra, dok je u Etiopiji oko 100 evra, zarade na maratonima predstavljaju izvor izuzetno visokih suma novca.

Etiopljanka Boru Tadese, najbrža trkačica pariskog maratona

Misterija izvanrednih dugoprugaša iz istočne Afrike i dalje ostaje netaknuta. Ni jedan ozbiljan naučnik, trener ili atletičar ne bi mogao da ukaže zašto su oni toliko bolji u izdržavanju dugotrajnih trkačkih napora visokog intenziteta. Svako bi, verovatno, objasnio neki od elemenata koji im se čini najizraženiji. Istina se nalazi, najverovatnije, u zbiru svih navedenih teorija, kao i u elementima koji su, za sada, nedokučivi savremenoj nauci.

U međuvremenu, uživajte u njihovim trkama, u lakoći, skladu i eleganciji njihovih pokreta ili, još bolje, počnite i vi da se bavite trčanjem.

Video sa Pariskog maratona:

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=eTwyxOtppms