Pare uništavaju sport

Miloš Obradović

Zapadne vrednosti, komercijlaizacija i globalizacija uzeli su esenciju sporta, a to je nadmetanje i to ga može i uništiti, tvrdi Milan Tomić
(foto, Milan Tomić - desno i Miša Đurković, organizator tribine)

Doping afera bicikliste i višestrukog osvajača “Tur d Fransa” Lensa Armstronga ili raskrinkavanje 380 nameštenih fudbalskih mečeva u evropskim ligama, čak i u Ligi šampiona, od strane Europola ozbiljno dovode u pitanje osnovne sportske ideale nastale još u antičkoj Grčkoj - sportskog duha, časti i želje za pobedom. Opravdano je postaviti pitanje kuda ide svetski sport, a Milan Tomić profesor na Visokoj školi za projektni menadžment u Beogradu, bivši generalni direktor SD Crvena Zvezda i bivši potpredsednik FK Crvena Zvezda ide korak dalje i ocenjuje da se sport nalazi na stranputici i da mu preti uništenje.

Komercijalna i humana strana sporta

Na predavanju Kuda ide savremeni sport u Insitutu za evropske studije, Tomić koji je i profesor sportskog menadžmenta i marketinga kao i menadžmenta neprofitnog sektora na Ekonomskoj akademiji Plehanov i vođa vladinog projekta Razvoj upravljanja u sportu Ruske federacije, zaključuje da je u osnovi stranputice na kojoj se našao sport - sukob sistema vrednosti zapadne civilizacije kao naslednika rimske civilizacije i istočne, helensko - vizantijske civilizacije i njihovih sistema vrednosti.

U osnovi problema sporta nalazi se sukob socijalno humanističke i komercijalne misije sporta. Ne treba se zavaravati, sport ne može bez finansijskih sredstava, ali ako profit odnese prevagu i pojede suštinu sporta, on će pojesti i biznis. U antičkoj Grčkoj postojao je dobar spoj ove dve misije. Ni tamo nisu bili samo amateri sportisti, već su šampioni dobijali novčane nagrade. Takav spoj je činio sport održivim 1.148 godina koliko postoje podaci. Sa Rimskim carstvom uništena je sportska ideja, a rimske vrednosti nalaze se u osnovi današnje zapadne civilizacije. Osnovna stranputica sporta je usled napada protagonista komercijalne ideje. Komercijalizacija i globalizacija idu ruku pod ruku. Isti civilizacijski sukob Rima i antičke Grčke imamo i danas između zapada i istoka, smatra Tomić.

Prvi princip antičke Grčke, koji je važio ne samo u sportu već u svakom aspektu života je agon, što u osnovi znači takmičenje ili natjecanje, gde sama pobeda donosi slavu i čast i važnija je od materijalne nagrade. Drugi princpi je slava i duh pobednika, gde se ne odaje priznanje samo pobedniku već i svima koji učestvuju u sportu. Kako smatra Tomić, nema sporta bez drugog, bez protivnika, ako ništa, barem kao mere sopstvene vrednosti. Dok je u grčkom sistemu vrednosti dominiralo nadmetanje, slava, duh pobede, u Rimu je to bila indudstrija zabave, spektakl, gladijatori i cirkus. U Grčkoj je sport bio rivalstvo, a u Rimu razonoda. Sportisti u Grčkoj su bili slobodni građani, a u Rimu robovi, profesionalci.

O Rimu se tada govorilo kao o novom svetskom poretku, kao što se i danas govori o novom svetskom poretku, primećuje Tomić.

Sa takvim razvojem civilizacije ni ne čudi što je na kraju sport dekretom ukinut 426. godine od strane Teodosija i da ga nije bilo 12 vekova do obnavljanja Olimpijskih igara.

Sport je obnovljen novim Olimpijskim igrama, ali samo delimično na principima antičke Grčke. Zato sada, posle samo jednog veka nismo sigurni kuda ide savremeni sport i da li će opstati u ovom obliku, ističe Tomić.

Deca kao sportski poluproizvodi

Oko profesionalnog sporta vrte se ogromne sume novca, hiljade milijardi, ali veoma mali deo toga dobijaju sportisti.

Glavni novac u sportu ne ide sportskim organizacijama, već onima oko sporta, menadžerima, kladionicama. U esenciji sporta je takmičenje, ali današnje shvatanje takmičenja rađa nove poroke i stranputice. Ide se u pravcu dopinga, nameštanja rezultata i nasilja u sportu. Sportu je oduzeta esencija, a to je nadmetanje i neizvesnost sportskog ishoda, objašnjava Tomić.

Ono što je posebno porazno je što je komercijalni princip preslikan na deo sporta koji se bavi decom. Treneri i klubovi u trci za zaradom ubacuju decu u trenažne procese slične seniorskim, kako bi napravili polufabrikat i što pre ga prodali. Neka istraživanja pokazuju da novije generacije nemaju koordinaciju i motoriku za normalan život, a da generacije mlađe od 1995. godišta neće moći da učestvuju u saobraćaju. Na kraju, sport nije više dostupan svima, upravo zbog komercijalizacije još u školama, ali i zbog činjenice da 25 odsto škola u Srbiji nema fiskulturnu salu.

Tomić navodi ekonomsku situaciju u kojoj roditelji pokušavaju da obezbede egzistenciju preko dece i njihovog bavljenja sportom kao jedan od razloga za takvo stanje.

Sprečiti prekomerno trošenje

On je ocenio i da je sistem organizacije sporta u SAD bolji i zdraviji nego u Evropi. Tamo se amaterskim sportom bave u školama i univerzitetima odakle se regrutuju vrhunski profesionalni sportisti. Takođe je u profesionalnim klubovima odvojen finansijski od sportskog dela, postavljena su ograničenja u trošenju klubova, tzv. “salary cap” koji omogućava neizvesnost ishoda utakmice ili prvenstva. S druge strane, u Evropi imamo neograničeno trošenje nekih klubova, kao na primer Mančester siti ili Real Madrid u fudbalu, pa su završnice takmičenja rezervisane za najbogatije.

Ipak, ima nade za sport smatra Tomić.

Sport nije u rukama sportista, ali sportisti mogu da ga spasu. Oni se ne takmiče samo za novac. Njima novac dolazi zato što vole da se takmiče, zaključuje on.

Na kraju, osvrnuo se i na događanja u Crvenoj Zvezdi, ogromne dugove i previranja u upravljanju.

U Crvenoj Zvezdi je sve počelo posle titule šampiona Evrope u Bariju, kada se jedna osoba popela na sto i rekla ´ovo je moj uspeh´. Dozvoljen je ulazak mafiji u klub, preuzeli su igrače i njihove ugovore. Crvena Zvezda je bila ispred Partizana u tome, ali ni on nije ostao imun. Takođe, posle Tokija, jedan struktura u klubu se osilila i od tada imamo najgorih 20 godina u istoriji kluba što se tiče titula. Postavljena je strategija da se sve rasproda i da se krene ispočetka. To je počelo u fudbalskom klubu, a preneto je i na celo sportsko društvo. Neko pominje kao rešenje privatizaciju. Ja nikad ne bih kupio Zvezdu da imam pare, jer nikada ne bih povratio ulaganje. Sport troši, a ne daje. Daje samo onima oko sporta, zaključuje Tomić.

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...