STRUČNI POČETNICI

Tri trenera početnika vode srpski fudbal, tačnije Miroslav Đukić (reprezentacija), Aleksandar Janković (Crvena zvezda) i Slaviša Jokanović (Partizan) preuzeli su najznačajnija trenerska mesta u srpskom fudbalu. Na osnovu ovih činjenica, uzimajući u obzir subjektivnu procenu o učešću iskustva u ostvarivanju sportskih rezultata, jasno je da fudbal na ovim prostorima očekuje neizvesnost. Trenerska organizacija je u krizi, stručni odbor je odlučivao o selektoru mimo stručnih rezona, a treneri sa iskustvom su dobili etiketu "demode".

Zvezdan Terzić i Miroslav Djukić na proglašenju novog selektora    (foto: Novosti)

Sve se to može posmatrati i kao združeni projekat fudbalske tranzicije večitih rivala i Fudbalskog saveza (FSS) ali i kao trend da se na najodgovornija mesta dovode ljudi nepotrošenih biografija. U prilog drugoj tvrdnji ide i nabrajanje igračkih uspeha (u slučaju Đukića i Jokanovića) koje treba da ljubitelje fudbala uvere kako je bogato igračko iskustvo i profil inteligentnog fudbalera (posebno), osnovni preduslov za kvalitetan trenerski rad. To je novina u trenerskoj praksi jer je statistika pokazala da vrhunski fudbaleri u mnogo manjoj meri od prosečnih postaju dobri treneri. Ima i obrnutih slučajeva ali oni, na osnovu statističkih pokazatelja, predstavljaju izuzetak i to se može lako proveriti.

Druga strana medalje 

Ako se za Miroslava Đukića govori da je imao dobre rezultate u svojoj kratkoj trenerskoj karijeri kao selektor mlade reprezentacije i trener Partizana, onda se svakako mora kao protivteg staviti analaza tih dobrih rezultata. Stručni odbor FSS (Fudbalski savez Srbije) nije obrazložio ili analizirao na kakav način su mladi reprezentativci ostvarili te rezultate u kvalifikacijama i na Prvenstvu Evrope gde smo igrali u finalu (2:0 za Holandiju) i gde smo baš na toj utakmici videli trenerski "početnički potpis" Miroslava Đukića. Struka je takvu analizu morala da uradi a da ne raspravlja o ukusima. U Partizanu, Đukić je napravio samo dva dobra rezultata: Pobedio je Crvenu zvezdu sa 4:2 (zatim izgubio tri utakmice za mesec dana od istog protivnika) i ove jeseni doveo tim do prvog mesta uz opasku da je istovremeno Crvena zvezda igrala najgore u svojoj istoriji. To svakako nisu rezultati za divljenje a pogotovo ne za divljenje stručnjaka. Takav trener preuzeo je reprezentaciju u situaciji koja nije zavidna a predstavljen je kao moderan i veoma perspektivan.

Novi trener Crvene zvezde Aleksandar Janković već je pokazao koliko je neiskustvo u samostalnom vodjenju tima a pogotovo Crvene zvezde, otežavajuća okolnost. Za vreme svog kratkog privremenog boravka na klupi Zvezde, on je uspeo da izgubi obe evropske utakmice (Bolton i Braga) i da na nekoliko preostalih u prvenstvu potvrdi da su iskusniji predhodnici bili u pravu jer ni on nije uspeo da pronadje formulu ofanzivne igre i da pokrene apatični tim. U Crvenoj zvedi su mu ukazali poverenje da nastavi započeti trenerski posao ali je svima, pa i njemu, jasno da u ovom trenutku taj posao ne bi prihvatio ni jedan trener sa rejtingom, zbog krize u kojoj se nalazi ovaj klub.

Slaviša Jokanović je posao u Partizanu dobio "na lepe oči" jer kako drugačije objasniti postavljanje na mesto trenera čoveka koji nikada nije seo na trenersku klupu ni pionirske selekcije. Nikavo stručno telo ne bi takvog trenera dovelo u takav klub. Partizan je imao izbor za razliku od  Crvene zvezde, pa je pobuna Bojana Radovanovića (člana UO kluba) jedino stručno obrazloženje koje je, nažalost, ostalo usamljeno. Veliki rizik su napravili crno-beli a pri tom su pokazali da su zaista presudile kumovske veze (Jokanović je kum sa generalnim sekretarom Petrićem) jer je za pomoćnika najavljen nakadašnji kapiten ovog kluba Goran Stevanović, daleko iskusniji ali izgleda i daleko manje omiljen u klubu, koji bi trebalo da nadoknadi neiskustvo šefa. Crno-beli su pokazali da se nisu rukovodili strukom jer sam Ivan Tomić nije struka već sportski direktor - početnik koji je već na prvom koraku zagazio stopama predhodnika Nenada Bjekovića koji je sam odlučivao i time na kraju sam sebe eliminisao iz kluba.

Dno srpskog fudbala 

U Srbiji, dakle ne postoji struka već samo samovolja i dogovorno odlučivanje. To su jasno pokazali ovaj izbor početnika kao i predhodne nazovianalize rukovodilaca FSS i klubova. Zbog takvog stanja srpski fudbal je tu gde jeste, a nalazi se na samom dnu.

Privatizacija, koja se najavljuje kao "rešenje nad rešenjima", nije promena koja je neophodna u fudbalu, već pobuna stručnjaka čiji glas se gotovo ne čuje od smrti Velibora Vasovića i odlaska njegovog saborca, profesora Veljka Aleksića u penziju (iz Udruženja za zaštitu i prosperitet jugoslovenskog fudbala). Njih je porazio Milovan Đorić sada već istorijskim spasavanjem tadašnjih čelnika FSCG, pokojnog Branka Bulatovića i Miljana Miljanića na petooktobarskoj fudbalskoj Skupštini. Javna je tajna da je Đorić tada nagovorio svog zemljaka pokojnog Miroljuba Rajića da glasa protiv odluke svoje baze, a za nagradu je dobio vodjenje svih stručnih aktivnosti u nacionalnoj kući fudbala. Taj presudni glas je doneo Rajiću mesto u Savezu a Đoriću moć da kreira pravce struke po svom apsolutističkom modelu, promovišući pincip instant-stručnosti

Milovan Đorić sada školuje trenere (iškolovao je više od 700 trenera) i, gle apsurda, on se usprotivio dolasku Đukića za selektora ali njegov glas nije uvažen. Zato je i podneo ostavku na mesto u stručnom odboru FSS. Ovaj poraz Milovan Đorić je doživeo zato što je izabran selektor koji nije prošao njegovu školu ali je pravi poraz doživeo odavno, kada je na bezobziran način minirao pomenutu Skupštinu. Završni udarac zadao mu je sadašnji predsednik FSS, Zvezdan Terzić koji je, vežbajući apsolutizam, pred sobom imao "svetli primer" nekada svemogućeg Milovana.