BEZ EUFORIJE, MOLIM

Košarkaška reprezentacija Srbije plasirala se na Evropsko prvenstvo u Poljskoj. To jeste dobra vest, ali nikako povod za euforične hvalospeve i najave novog pokoravanja Evrope. Zašto je to tako?

Kao prvo, konkurenti su bili članovi druge evropske lige, sa izuzetkom Italijana. A kada je o njima reč, zakasnela smena generacija učinila je da i oni budu samo bleda senka reprezentacije, od pre nekoliko godina.

Još važnije je, da se na osnovu osam odigranih utakmica protiv takvih rivala, ne mogu donositi pouzdaniji vrednosni sudovi.

Protivnici iz druge divizije

Sami smo krivi što smo se našli u situaciji da igramo kvalifikacije, ali ne treba se više vraćati na sunovrate iz ranijih godina. U istoj situaciji bili su i Francuzi, Turci i Italijani. Dakle nije samo Srbija krenula iz suterena, ali je udarac po srpski ego bio razoran. Trebalo se navići na novu situaciju, u kojoj Srbija više nije „veliki košarkaški igrač“.

Elem, posle mora pogrešnih poteza, konačno je povučen jedan pravi. Na selektorsku klupu vratio se Dušan Ivković. To je bio preduslov za sve što se desilo u kvalifikacijama, ali i za sve što bi tek trebalo da usledi. Iz prostog razloga što Ivkovićeva ambicija nije da bude samo selektor, već mnogo više od toga. Naravno, za nekoliko godina. Doduše, on je neprikosnoveni lider naše košarke, bez obzira što se nalazi samo na poziciji selektora. Za potpuno priznanje nedostaje samo formalizacija tog neformalnog položaja.

Ivković je okupio mlad sastav, bez zvučnih imena. Nedostajali su poznati. Svima je jasno da ekipa nije bila najjača moguća, ali beše sasvim dovoljna za protivnike iz kvalifikacija: Italijane, Bugare, Mađare i Fince.

Već posle trećeg kola videlo se da su Italijani loši, a Mađari i Finci preslabi. Bez obzira što je Srbija jedini poraz doživela upravo u Finskoj. U ostalim mečevima, reprezentativci Srbije bili su veoma ubedljivi, te je i poraz u Finskoj predstavljao veliko iznenađenje. Ipak, bio je to samo loš dan „začinjen“ potcenjivanjem protivnika.

Novi sastav sa starim imenima

Reprezentacija je bila sastavljena uglavnom od momaka koji su već nosili nacionalni dres u ranijim, neuspešnim pohodima. Nije tu bilo mnogo pravih debitanata: iskusni Kecman, mladi Marjanović i naknadno pozvani Savanović.

Svi su najverovatnije odigrali najbolje što su mogli, ali to za većinu nije bio limit. To se, pre svega, odnosi na centarski tandem Krstić – Perović. Nenad Krstić se strašno sporo vraća posle teške povrede. Vidi se da se štedi i daleko je od forme od pre nekoliko godina i odlaska u NBA ligu, ali je i takav bio najbolji srpski centar.

Za Kostu Perovića je dovoljno reći da bi najviše voleo da je sada jesen 2007. godine, pa da umesto u Golden Stejt ode bilo gde drugde. Toliko je glup potez tada povukao i toliko je nazadovao za jednu, potpuno izgubljenu sezonu. Obojica su se vratili u Evropu, pa se očekuje da će im igranje na „starom kontinentu“ pomoći da ponovo liče na sebe.

Iako kuburimo i sa centrima, i dalje je pozicija plejmejkera najbolnija u srpskom timu. Miloš Vujanić je bio svetski prvak 2002. godine u Indijanopolisu, ali se od tada dva puta teško povredio. To je ostavilo traga i on nikada neće postati toliko dobar igrač kakav je mogao biti. Videli smo i u kvalifikacijama. Nema mnogo prodora, pasova, krije se šutirajući sa distance. To nije bilo izdanje kvalitetnog plejmejkera.

Njegova alternativa je Miloš Teodosić, mlad momak koji je prerano otišao iz naše lige. Bez obzira koliko je ona slaba, koristilo bi mu da je odigrao još četrdesetak mečeva po prosečnih trideset minuta. Međutim, FMP je proizvodno-prodajna traka, te se prva dobra ponuda za nekog igrača ne propušta. Zato je on i otišao u Olimpijakos.

Treći plej Stefan Marković je najmlađi po godinama. Najbolji igrač juniorskih prvaka sveta ponovo je dobio priliku da zaigra u najboljem sastavu. No, ma kako se trudio, on je broj tri. To znači: Iskoristi svaku sekundu koju dobiješ i stoprocentno ispunjavaj zahteve trenera. Možda ćeš na sledećem meču samo grejati klupu.

Objektivne granice

Sledećeg leta u Poljskoj sve će zavisiti od sastava za koji se Ivković opredeli. Mogućnost havarija iz Španije i Japana trebalo bi da bude isključena. Ipak, ovaj selektor odgovara i imenom i visinom honorara.

Što se tiče borbe za medalje, na prvenstvo Evrope svi dolaze da bi pobeđivali. Čak ni apsolutni autsajderi ne žele da priznaju da su bez šansi. Srbija nije u toj grupi, ali nije ni u grupi najjačih. Za Srbiju i Ivkovića bilo bi sasvim dovoljno da se izbori plasman na Svetsko prvenstvo u Turskoj 2010. godine. Uostalom, to je i javno proklamovani cilj. Za sada.