Zakoni doneti, problem ostao

Nasilje na sportskim takmičenjima predstavlja jedan od najozbiljnijih bebednosnih problema mnogih zemalja, a posebno balkanskih. Iako deluje aktuelno i kao savremena pojava, ovaj fenomen potiče još iz antičkih vremena. Čak su 512. godine nove ere za vreme cara Konstantina u Carigradu na trkama dvokolica pokrenuti nemiri koji umalo nisu skinuli sa vlasti cara, a okončani su odmazdom nad oko 30.000 ljudi koji su harali gradom.

U poslednjim decenijama 20. veka ono je postalo internacionalni problem koji uzima sve veće razmere. Na našim prostorima nema nikakve empirijske studije ili istraživanja o nasilju na sportskim priredbama - bar nije bilo do objavljivanja knjige Božidara Otaševića “Nasilje na sportskim priredbama” u izdanju Službenog glasnika, koji je iz sopstvenog iskustva rada u Ministarstvu unutrašnjih poslova i na osnovu naučnog istraživanja došao do niza zaključaka vezanih za ovaj fenomen.

Engleski i srpski primer

Nasilje na sportskim takmičenjima, posebno fudbalskim, u Evropi i Južnoj Americi eskaliralo je osamdesetih godina 20. veka, a kulminiralo je 1985. godine na Hejselu u finalu Kupa evropskih šampiona između Liverpula i Juventusa kada je poginulo 39 ljudi i 400 povređeno. Tada je u Zapadnoj Evropi, a pre svega Engleskoj, započet obračun sa nasiljem u sportu. Rezultat je da su danas engleski navijači izuzetno disciplinovani, a na fudbalskim terenima čak nema ni zaštitne ograde između igrača i navijača.

Različiti oblici organizovanog fudbalskog nasilja prisutni su u svim zemljama sveta – kako u onima koje su tradicionalno opčinjene fudbalom tako i u onima gde se taj sport nije duboko ukorenio.

Početkom 2000-ih navijački huliganizam je toliko eskalirao da je 2003. godine donet u Srbiji zakon o sprečavanju nasilja na utakmicama. Ovaj zakon je naknadno menjajn 2005, zatim 2007, pa 2009. i 2013, ali problem još nije rešen.

“Od donošenja zakona 2003. godine devet ljudi je izgubilo život, a 1.500 ljudi je povređeno, od čega 500 policijaca. Kod nas nedostaju empirijska i terenska istraživanja na ovu temu. U fudbalskim zemljama kao što su Nemačka, Italija i Engleska to postoji, ali na Balkanu ne. Ja sam u više od 60 odsto sadržaja knjige lično učestvovao, video i doživeo. Srbija je učinila mnogo na normativnom planu - donošenjem zakona, nacionalne strategije i osnivanjem saveta za sprečavanje nasilja na sportskim takmičenjima, ali ostaje pitanje zašto to nije dalo rezultat“, rekao je Otašević na promociji svoje knjige.

Nasilje na stadionima i politika

On je izvukao i nekoliko preporuka za borbu protiv huliganizma navijača uz napomenu da je prevencija od presudnog značaja.

“Ministarstvo omladine i sporta bi trebalo da sprovodi preventivne programe u školama u uzastu od 12 do 14 godina pošto je utvrđeno da deca od 14 do 16 godina pristupaju navijačkim grupama. Na ovaj način u Nemačkoj je uspešno prekinut generacijski niz stvaranja huligana. Zatim, Ministarstvo unutrašnjih poslova bi trebalo da se i dalje organizaciono razvija i da razvije sistem “spotera”, policijaca koji prate određene klubove. Na kraju, Ministarstvo privrede bi trebalo da uradi analizu sudskih postupaka, da se skrati vremenski period od podnošenja prekršajnih i krivičnih prijava do izricanja presuda”, istakao je Otašević.

Nasilje u sportu je povezano i sa politikom. Recimo, malo je poznat slučaj iz 1950. godine kada je u Splitu na utakmici između Hajduka i Crvene zvezde došlo do tuče na terenu zbog koje je čuveni Frane Matušić bio isključen iz Saveza komunista Jugoslavije, da bi mu zatim na intervenciju vrha države bila vraćena partijska knjižica.

Ili još očiglednije je to da se kao uvod u raspad SFRJ najčešće smatraju nemiri na Maksimiru na fudbalskoj utakmici između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene zvezde 1990. godine.

Kako je zaključio Jovan Ćirić, direktor Instituta za uporedno pravo, kada bi zaista postojala politička volja da se sa nasiljem obračuna, tog nasilja u sportu ne bi ni bilo.