Jusejn Bolt – brži od munje

Jamajka, uprkos nevelikom broju stanovnika, ima tradiciju atletike i veliki broj izuzetnih trkača, sprintera, među kojima je, verovatno, najpoznatiji Jusejn Bolt, višestruki svetski i olimpijski šampion na distancama od 100 i 200 metara. Nebične konstitucije za sprintera, ali i neverovatnih fizičkih predispozicija i izuzetne mentalne snage, Bolt je za deceniju i po bavljenja atletikom, uspeo da od međuškolskog šampiona, postane planetarna zvezda i olimpijska legenda.

U saradnji sa Matom Alenom, Jusejn Bolt je napisao knjigu Brži od munje – Moja autobiografija (Harper Kolins, 2013) u kojoj pripoveda svoj sportski život od školskih početaka, preko juniorskih šampionata do olimpijskih medalja i svetskih rekorda. Lakim stilom, sa dosta podataka obrađenih tako da ne ometaju pripovedanje, ova knjiga daje uvid kako izgleda sportski deo života vrhunskog atlete. Knjiga je, takođe, ilustrovana fotografijama iz Boltovog detinjstva, juniorskih dana, kao i iz kasnijih, šampionskih vremena.

Knjiga Jusejna Bolta Brži od munje – Moja autobiografija

Školski i juniorski šampion

Boltovo detinjstvo nalikovalo je bilo kojem detinjstvu, sve dok u školi nisu primetili njegove trkačke sposobnosti. Na podstrek svojih profesora, Bolt je počeo da učestvuje na školskim i međuškolsim takmičenjima gde je redovno pobeđivao. Po izlasku na regionalna takmičenja, protivnici su bili na višem nivou, međutim, Bolt je bio brži i od njih.

Okušavši se na svim distancama od 100 do 1.500 metara, mladi Bolt se zaustavio, pre svega na 200, a potom i 400 metara. Odabrao je ove dve distance jer je za 100 metara bio preterano visok – 180 santimetara u 13 godina, što je predstavljalo ozbiljnu prepreku u ovoj atletskoj disciplini. Istovremeno, Bolt nije imao veću želju da naporno trenira za duže distance. Dobar deo pobeda na trkama, on je postizao zahvaljujući svom talentu i želji da bude prvi. Bivajući toliko superioran, Bolt je na trke izlazio bez ikakve treme i potpuno siguran u sebe. Često se šalio sa prijateljima i učesnicima, što je ostao jedan od važnih elemenata i u profesionalnom životu.

Prvi impuls ka ozbiljnijem shvatanju atletike došao je Boltu kada je gledao snimke Majkla Džonsona, američkog sprintera, višestrukog olimpijskog i svetskog šampiona. Međutim, Bolt je već tada video da će njegov napredak morati da ide kroz tehničko usavršavanje.

Ozbiljne stvari su započele 2001. godine, kada je Bolt na takmičenju CARIFTA, sportskom mitingu koji okuplja najbolje juniore Kariba, osvojio srebrnu medalju na 200 metara (21''81). Naredne godine, Bolt je oborio svetski rekord za juniore na 200 metara (20''58) i ti rekordi su ga svrstali među nekoliko najprespektivnijih atletskih juniora planete.

Uprkos uspesima, Bolt je imao znatne tehničke manjkavosti. Zbog visine (196 cm), teško je izlazio iz startnog bloka, potom, trčao je glave zabačene unazad, a kolena je dizao previsoko. Istovremeno, on još nije bio savladao pravilno ulaženju u krivinu na stazi od 200 metara. Međutim, njegovi izuzetno dugi koraci, činili su da je tokom trke nadoknađivao tehničke manjkavosti. Zahvaljujući odličnim rezultatima, petnaestogodišnji Bolt je postao nacionalni atletski heroj.

Rad sa profesionalnim trenerima

Serija uspeha se nastavila i, dve godine kasnije, Boltovo atletsko okruženje smatralo je da bi on mogao da konkuriše za neku od američkih stipendija, te da svoju karijeru nastavi u SAD-u. Međutim, Bolt je saznao da američki univerziteti, pošto su investirali u atletičare, gledaju da za svoj novac dobiju što više medalja. Tako mladi trkači bez prekida učestvuju na trkama, što nije uvek dobro ni za njihov lični, a ni za sportski razvoj. Iste godine, Bolt je pozvan da trenira u kingstonskom High Perfomance centru gde je, prvi put u karijeri, na raspolaganju imao profesionalne trenere.

Naravno, selidba u Kingston donela je i ogromne opasnosti za mladog Bolta koji više nije bio pod nadzorom svog oca. Izlasci, diskoteke, video igre, devojke, privlačili su ga više nego treninzi. Međutim, Kolmen, njegov novi trener, napravio mu je program za profesionalne atletičare koji nije ostavljao previše prostora za zabavu. Treninzi su za Bolta bili toliko naporni da je on sve češće imao bolove u leđima i mišićima natkolenice. Uprkos žalbama, Kolemen nije hteo ni da menja, niti da prilagođava treninge u odnosu na Boltove predloge.

U to vreme, Bolt je zapazio trenera Glena Milsa čije su se metode razlikovale od Kolmenovih i učinilo mu se da bi saradnja sa njim dala bolje rezultate. Naime, Mils nije sistematski primenjivao već isprobane programe koji su dali rezultate, nego je iznalazio programe po meri svakog od svojih atletičara.

Kingston 2002, Bolt (16) – novi juniorski svetski šampion na 200 m (20''58)

Kako prevazići skoliozu

Olimpijska 2004. godina za Bolta je počela novim juniorskim rekordom na 200 metara, istovremeno i najboljim vremenom sezone. Međutom, zbog povreda, on je odlučio da se obrati poznatom nemačkom lekaru sportske medicine Hansu Miler-Vohlfartu. Lekar mu je ustanovio skoliozu i potvrdio da su problemi sa mišićima zadnje lože vezani sa ovom patologijom.

Učešće na Olimpijadi u Atini donelo je Boltu samo frustraciju, ali i odluku da napusti trenera Kolmena i da pređe kod Milsa. Pošto je saslušao Bolta, Mils je objasnio da će njih dvojica krenuti u program koji će dati maksimalne rezultate za tri do četiri godine. Bolt je bio začuđen i razočaran, jer je očekivao brže rezultate. Mils mu je objasnio da sve mora da bude prilagođeno njegovom zdravlju i prevazilaženju problema sa skoliozom. Od tog dana Bolt je morao, ne samo da ide na seanse fizio-terapije i masaže, nego i na jačanje leđnih i trbušnih mišića da bi oni na sebe preuzeli konsolidaciju kičme.

Tokom naredne dve godine, uz manje takmičarskih opterećenja, Milsov prilagođen program poboljšao je Boltovu fizičku kondiciju, smanjio povrede, dok su promene u tehnici trčanja dale bolje rezultate. Međutim, Bolt je bio nezadovoljan svojim rezultatima. Mils mu je tada sugerisao da sebi zada vrlo precizne ciljeve prema kojim će težiti.

„Želja je ključ uspeha“, rekao mu je trener. Bolt je sebi postavio cilj da, kao profesionalni atletičar, zaradi više novca. Tako se i odlučio da otpočne karijeru sprintera na 100 metara, jer su oni najbolje plaćeni.

Novi ciklus treninga bio je naporan, često i iznad granice bola. Mils je savetovao Bolta da nastavi da trči čak i kad oseti bol, jer je neophodno da na treninzima stekne iskustvo.

„Možeš tokom finala na Olimpijadi da osetiš bol i da se zaustaviš, a u pitanju je samo prolazna smetnja. Ako se zaustaviš, gubiš priliku da osvojiš zlatnu medalju. Međutim, ako si naučio kako da se izboriš sa bolom, razumećeš i imaćeš i dalje priliku da pobediš".

Peking 2008, Olimpijske igre, Bolt obara svetski i olimpijski rekord na 100 m (9''69)

Svetski i olimpijski rekordi

Tokom 2007. godine, Bolt je izašao na različita takmičenja i bio jedan od najozbiljnijih protivnika tadašnjim šampionima Tajsonu Geju i Asafi Pauelu. Međutim, Mils nije bio zadovoljan Boltovom mišićnom snagom, te je novi deo programa bio posvećen jačanju muskulature. Novi Boltov cilj bile su Olimpijske igre u Pekingu i mogućnost da osvoji zlatnu medalju.

Na Milsovo insistiranje, zbog mišićnih tenzija koje je donala kratka distanca od 100 metara, Bolt je morao da uvede i 400 metara. Inače, on sâm nije voleo tu distancu, jer je ona iziskivala drugačiji i naporniji tip treninga, koji se njemu nije dopadao. Međutim, njegovih privih 100 metara u Retimnonu na Kritu, istrčanih za 10''03, ubedili su Milsa da je neophodno skoncentrisati na 100 i 200 metara i zaboraviti duže distance. Ubrzo potom, Bolt je uspeo da se, na distanci od 100 m, spusti na 9''76, za dve stotinke slabije od apsolutnog svetskog rekorda koga je držao Asafa Pauel.

Krajem maja 2008. godine, Bolt je postavio novi svetski rekord na 100 m u Njujorku (9"72) i time sebe učvrstio u želji da postane olimpijski šampion, što se i obistinilo samo dva meseca kasnije – 9''69, novi olimpijski i svetski rekord!

Pošto mu je čestitao, Mils mu je saopštio:

"Imam nekoliko ideja za poboljšanje na 100 metara. Uvek može da se napreduje, Bolt.“ Četiri dana kasnije, Bolt je za dve stotinke oborio svetski rekord na 200 metara (19''30) koji je 12 godina držao Majkl Džonson, njegov uzor. Potom je stigla i treća zlatna medalja na 4x100 metara.

Tada su se pojavila i prva pitanja novinara u kojima se nazirala sumnja da se Bolt dopinguje. Olimpijski šampion je novinare uputio na sedmogodišnji istorijat trka i rezultata, počevši od juniorskih prvenstava kada je imao samo 15 godina.

Berlin 2009, svetski šampionat, Bolt obara sopstveni rekord na 100 m (9''58)

Borba sa novim statusom planetarne zvezde

Euforija uspeha još nije minula kada je Bolt shvatio da je od elitnog trkača postao međunarodni brend. Novi status bio je ne samo moralna odgovornost u odnosu na navijače, nego i komercijalna obaveza u odnosu na sponzore. Više nije smeo da radi šta mu prođe kroz glavu, nego je morao da se povinuje pravilima međunarodnog biznisa.

"Teškoće počinju sada, Jusejne", rekao mu je trener Mils i objasnio da, ako misli da živi ovaj novi život, biće neophodno trčati brže nego ranije. Istovremeno, trener se brinuo zbog Boltovog karaktera, znajući u kojoj meri on voli da se zabavlja i da izlazi.

„Ne plašim se za tebe kada nisi u formi", rekao mu je Mils, "nego kada si na vrhuncu, jer tvoj nivo testosterona skoči do neba i tada postoji rizik da imaš probleme.“ Teška saobraćajna nesreća koja mu se desila 2009. godine i u kojoj, čudom, nije bio povređen, malo je promenila Boltovu ležernost i učinila ga ozbiljnijim.

To je dokazao i nešto kasnije u Berlinu, na svetskom šampionatu, kada je postavio novi svetski rekord na 100 metara od neverovatnih 9''58. Neposredno potom, Bolt je proglašen za najboljeg sportistu godine.

Izvanredni uspesi potakli su Bolta da isplanira 2010. godinu kao zasluženi odmor, sa lakšim treninzima i bez napornih trka.

„Ne, Jusejne“, rekao mu je trener Mils, „moraš da treniraš. Imaš da pobediš na još šampionata.“ Istovremeno, dolazak u klub mladog trkača po imenu Johan Blejk, ukazao je Boltu da novi trkači imaju samo jedan cilj – biti brži od Bolta.

Tokom sezone 2011. godine, Bolt je neprekidno bio povređen, najčešće zadnja loža i Ahilove tetive. Doktor Miler-Vohlfart ga je podsetio da su u pitanju problemi vezani sa skoliozom kičme i da to može da se prevaziđe jedino kroz jačanje leđnih i trbušnih mišića. Godina se nije završila najbolje, jer je na svetskom prvenstvu u Južnoj Koreji, na trci od 100 metara, bio diskvalifikovan zbog lošeg starta, ali je zato bio uspešan na 200 i na 4x100 metara.

Daegu 2011, svetski šampionat, Bolt je diskvalifikovan zbog preranog starta

Olimpijada u Londonu i ulazak u legendu

Olimpijske igre u Londonu su se bližile, a Bolt se vrlo naporno pripremao, da mu se dešavalo čak i da povraća na treninzima. Maser ga je masirao dva puta dnevno da bi mu smanjio bolove u leđima, zadnjoj loži i Ahilovim tetivama. Tada je Bolt shvatio i pravi značaj reči velikog Džesi Ovensa: „Čitav život treniranja za samo deset sekundi [trke].“

Gatlin, Tajson, Asafa i Blejk su na startu finalne trke olimpijskih 100 metara imali samo jedan cilj – biti brži od Bolta. Međutim, Bolt je rezultatom 9''63 oborio olimpijski rekord. Umesto pohvale i čestitki, njegov trener Mils mu je rekao:

„Bolt, ti si običan diletant“.

„Ali zašto? Pobedio sam!“, usprotivio se olimpijski šampion. „Pobedio si, ali si propustio da oboriš svetski rekord, jer si usporio prerano. To je neprihvatljivo na tvom nivou“, odvratio je Mils.

Naime, Bolt je, videvši da se nalazi daleko ispred protivnika, usporio i tako propustio priliku da još jednom obori svetski rekord. Po određenim procenama Milsa, Bolt je mogao da završi trku vremenom između 9''49 i 9''52, samo da je imao dovoljno prisebnosti i ozbiljnosti.

London 2012, Olimpijske igre, Bolt osvaja zlatnu medalju na 100 m, 200 m i 4x100 m

O svojoj trci Bolt kaže:

„Posle pucnja, tokom prvih 30 metara, ja ulazim u akciju. U trenutku kada napuštam start i kada potiskujem u svojoj stazi, ja postavljam telo prema napred, glavu na dole i guram svom snagom. Tako ulazim u trku, čak i ako su moji prvi koraci bili osrednji. Potom se izvlačim. Podižem glavu, dižem visoko kolena i spuštam ramena. Tada postižem najveću brzinu. Na pedeset metara, bacam pogled sa svake strane da bih video gde sam. (...) Ma ko da ste, ma kakav da vam je nivo, četrdeset zadnjih metara trke su moja jaka strana i ako sam tada ispred vas, završeno je. Na deset metara od cilja, ponovo bacim pogled desno i levo da vidim da li mogu da prestanem da trčim. U tom trenutku znam da li sam pobedio ili nisam, jer mi ostaje još samo tri i po koraka do cilja.“

U finišu trke na 200 metara, Boltom je u potpunosti nadvladala arogancija, te je ostavivši iza sebe Blejka, u zadnjih deset metera vidno usporio, ne bi li time ukazao da je bitno jači od svog sunarodnjaka. Publika je bila oduševljena, mediji takođe, a trener Mils mu je još jednom potvrdio da se ponaša kao diletant, jer je opet bio u prilici da poboljša sopstveni rekord. Treća zlatna medalja bila je osvojena na trci 4x100 metara i tako je Bolt postao olimpijska legenda atletike.

Od novinara Bolt je saznao da je Karl Luis, devetostruki olimpijski šampion iz 80-ih godina prošlog veka, izneo sumnje u Boltove rezultate. Njegov argument je bio da se atletičari sa Jamajke dopinguju, ali da nisu ozbiljno kontrolisani. Iznerviran Luisovim izjavom, Bolt je na konferenciji za štampu rekao da Luis, prljajući atletičare, pokušava da na sebe privuče pažnju, jer o njemu više niko ništa ne govori.

Moskva 2013, svetski šampionat, Bolt je osvojio tri zlatne medalje (100 m, 200 m, 4x100 m)

Šta posle Olimpijade u Riju?

Knjiga se završava Boltovim razmišljanjem o njegovom učešću na Olimpijadi u Rio de Ženeiru 2016. godine. On će tada imati 30 godina i pita se da li će uspeti da se održi u vrhu ili će na tron stići neko od mlađih. Istovremeno, on razmišlja na koji sport će preći kada sprint više ne bude moguć.

Do tada, ostaje da uživamo u Boltovim trkama, njegovom neobičnom karakteru, opuštenosti i neskromnosti. Naravno, ne treba zaboraviti da su, osim Jusejna Bolta, Neste Kartera i Morisa Grina, svi ostali sprinteri sa vremenom ispod 9"80, na 100 metara, bili kažnjeni zbog upotrebe zabranjenih supstanci. Takođe, ne treba zaboraviti na Boltove izvanredne fizičke predispozicije, njegovu visinu od 195 cm, maksimalnu brzinu od 44,72 km/h i neverovatnu dužinu njegovog koraka od 2,44 m, u proseku. Naime, dok drugi sprineteri istrče 100 metara u 45 koraka, on ih istrči u samo 41 korak.

Posle objavljivanja Autobigrafije, 2013. godine, Jusejn Bolt je još jednom dokazao da je vanserijski atletičar, osvojivši zlatne medalje na svetskom šampionatu u Moskvi na 100, 200 i 4x100 metara.