Mehanoidi pakla
“Giger, ti isecaš tkivo moga tela u mikroskopske trake i izlažeš ih očima ljudi. Tvojom oštricom sečeš mi mozak u kriške i njima pokrivaš svoja platna. Na tvojim platnima mi se vidimo kao gmižući embrioni, larve zaštićene membranom sopstvene koncepcije Sebe, u iščekivanju preobraženja i preporoda”, pisao je o Gigeru Timoti Liri, bivši profesor psihologije sa Harvarda i otac psihodelije
(foto, Hans Rudolf Giger)
Hans Rudolf Giger (1940-2014) poznat je svima kao tvorac vanzemaljskog "8. putnika" i dobitnik Oskara za specijalne efekte (1980). Neuporedivo manje je znano da je Giger jedan od najvažnijih slikara fantastike i nadrealizma druge polovine 20. veka čiji opus prevazilazi rad na filmu "Alien" Ridlija Skota.
Njegov koncept "biomehanike", prožimanje organskog i mehaničkog, u potpunosti je promenio vizuelne kodove i uveo novu estetiku. Gigerov uticaj u zadnjih tri decenije oseća se snažno u celokupnom naučno fantastičnom stvaralaštvu, u fantazmagoričnom svetu rok muzike, u filmskim dekorima, u stripu, u tetovaži i u fetišističkoj ikonografiji.
Giger u Parizu potpisuje knjigu
Biomehanika umesto apoteke
Rodjen u Švajcarskoj, Giger, uprkos očevoj želji da preuzme porodičnu apoteku, upisuje školu industrijskog dizajna i unutrašnje arhitekture, što obeležava njegov celokupan rad. Svoje stvaralaštvo Giger je započeo crtežima u tušu i uljima "atomskih" krajolika, nagoveštavajući svetove iz kojih će izaći pandemonijum čudovišta sa falusoidnim glavama – Nekronomikon i Alien. Njegove slike se konstruišu iz ličih opsesija, snova i košmara. "Nadahnula su me dela Kubina, Beklina i Dalija, međutim, nikada nisam pratio mode i pravce. Trudio sam se da izrazim ono što nosim u sebi. Činjenica je da sam zatvorenik sopstvenog stila, ali ja sam i zatvorenik samog sebe", kaže Giger. Od 1964. godine on objavljuje svoje ilustracije, a prve "mehanoide" stvara nekoliko godina kasnije.
"Biomehanika je realnost naše budućnosti", kaže Giger. Svetsku slavu stiče slikom "Lilit budućnosti" (1972) urađenom za korice albuma "Operacija za moždanu salatu" legendarne britanske rok grupe "Emerson, Lejk i Palmer".
Giger, Nekronomikon, 1976
Vizuelni šok
Nalik modernom Bošu, Giger prikazuje pakao sa svim mukama i užasima, neodvojivo vezan za seksualnost. Za razliku od srednjevekovnih majstora koji su pakao prikazivali kao mesto, Giger ga slika kao duhovno i emotivno stanje.
Radeći isključivo aerografom u sivo-plavim tonovima sa malo zelenog i crnog, on ne računa na zavodljivost boje, nego na vrednost simbola, preciznost i vizuelni šok.
"Ulje na platnu je spor proces, te sam rano prešao na aerograf koji mi omogućava da slikam brzo. Tokom rada najčešće slušam džez, a sliku obično započinjem bez nekog plana, u gornjem levom uglu. Završavam je u donjem desnom uglu, u izmenjenom stanju svesti, i često sam iznenađen rezultatom."
Giger, Arhitektura Njujorka, 1981
Portreti žena hladne lepote
Gigerove slike su velike i realistične, što gledaoca uvlači u radnju, stvarajući snažan emotivni naboj. Jednom prilikom, na holandskoj granici, policija nije htela da mu dozvoli ulazak u zemlju. Razlog su bile njegove slike za koje su oni mislili da su fotografije. Giger ih je upitao:
"Gde sam to mogao da fotografišem? U paklu?"
Paradoksalno, Gigerovi đavoli i monstrumi skoro da ispunjavaju gledaoca nekom vrstom mira. Njegovi krajolici ("Omaž Beklinu") i bio-arhitektura (serija "Njujork") izgledaju živo sa kamenjem, drvećem i betonom povezanim kablovima i kostima. Portreti žena hladne lepote, ukrašeni su pretećim prikazima i mnogobrojnim cevima ("Li 2"). Međutim, Gigerova upotreba hrišćanske i satanističke simbolike često ulazi u stereotipe i predstavlja najslabiji deo stvaralaštva ("Jerihonske trube", "Čarolija"). Vrhunac Gigerovog rada je "Nekronomikon", njegova Sikstinska kapela, poreklo i sažimanje čitavog opusa.
Giger, Žena, skulptura
Mešavina osrednjeg i genijalnog
Giger se takođe bavio i dizajniranjem predmeta. Naime, poslednjih godina života, Giger se više bavio skulpturom, nameštajem i nakitom, nego slikarstvom: stalak za mikrofon neo-metal grupe Korn, fotelja Harkonena, stolice, stolovi, statue...
Pre petnaestak godina otvoren je Gigerov muzej u renesansnom dvorcu Sen Žermenu pored Lozane, te se umetnik posvetio uređivanju unutrašnjeg prostora. Bar muzeja nalikuje mešavini unutrašnjosti Joninog kita, fosilnog skeleta dinosaorusa i svemirskog broda Nostromo.
Gigerov rad je mešavina osrednjeg i genijalnog. Sa tehničke strane Giger je osrednji slikar, dok je celokupnost njegovog dela urađena kroz genijane dihotomije: organsko-mehaničko, lepo-užasno, klasično-subverzivno, živo-mrtvo...
Gigerov svet je nadahnuo mnoge od sajber-panka, neo-romantičara, gotskog pokreta, preko Bilala, Ridlija Skota, Dejvida Linča do "Matriksa". Gigerova vizija biomehanike, verovatno je jedan od najjačih vizuelnih rečnika za opisivanje naše budućnosti.
