KAKO NASTAJE STRIP (5): MISTERIJA, NAPETOST, KOMIČNA NARACIJA

Sve što se prikriva, izaziva zanimanje. Strip autori su to odavno shvatili, tako da je misterija postala neodvojivi deo pripovesti u slikama. Najčešća tehnika sastoji se od ostavljanja određenih elementa intrige nepoznatim tokom priče, sa povremenim davanjem nagoveštenja, češće lažnih nego tačnih. Na taj način se kod čitalaca održava napetost, neophodna za održavanje emotivne i intelektualne pažnje.

Kompoziciona mreža može da bude sastavljena iz niza blokova: narušavanje ravnoteže - prva zagonetka - ko je ubica; osumnjičeni; pogrešan smer istrage; druga zagonetka - ko je žrtva; treća zagonetka i drugi pogrešan smer istrage; koncentracija istrage u pravom smeru; objašnjenje događaja; priznanje i rešenje zagonetki; kazna i pravda - uspostavljanje ravnoteže.

Tajnovitost može da se stvara istovremeno i za junaka i za čitaoca, što je i najčešci slučaj. Na taj način oba aktera otkrivaju rešenje istovremeno. Misterija, koja postoji samo za čitaoca, stvara se tako što se u priču uvodi junak koji već zna rešenje zagonetke, dok se čitalac nalazi u situaciji sličnoj prethodnom slučaju. Misterija može da se napravi tako da postoji samo za glavnog protagonistu, dok je čitalac već na samom početku saznao rešenje zagonetke. U ovom slučaju glavna karta su osećanja koja prolaze kroz čitaoca dok prati junaka prilikom odlaženja na pogrešan trag u slučaju običnog previđanja važnog elementa…

Napetost u zapletu

Da bi se pojačala napetost, važno je pretnju učiniti što krupnijom, ako je moguće čak i smrtnom. 

"Najbolja drama je za mene ona u kojoj je tema čovek u opasnosti, jer akcija postoji samo ako postoji opasnost. Ostati u životu ili umreti, najveća je drama svih nas – kaže američki sineasta Hauard Houks.

Napetost u zapletu stvorena je kroz smrtnu opasnost koja preti junaku i kroz dramsko snaženje konflikta (Aleksa Gajić, Le Fléau des Dieux T4)

Zavera, prevara, otmica, ubistvo, teroristički napad, rat, državni udar - samo su neke od mogućih opasnih situacija kojima se pridodaju opasna mesta kao što su džungla, front, oluja, zatvor, pustinja… Ponekad je neophodno dodati i opasne predmete kao što su tempirana bomba, otet avion, otrov, zaraženo pismo, ili pribeći najsuptilnijem elementu od svih, uvodeći opasnu osobu, često u liku zavodljive žene, šarmantnog i hladnokrvnog ubice, pritajenog ludaka…

"Dobar zaplet je neprekidno ispunjen događajima – kaže američki filmski majstor Raul Valš.

Zatim se akcija razvija kroz snaženje konflikta, a kako je napetost predviđena da traje, ona se crta u više kadrova sporog ritma. Nekad, ona može da traje od samog početka, sve do stvaranja jakog čvorišta ili čak do kraja kada se u neverovatnoj i eksplozivnoj akciji dolazi do iznenađujućeg, potpunog, ali i verovatnog razrešenja i oslobađanja. Istovremeno sa rešavanjem konflikta ili uklanjanjem prepreke, mora se čitaoc obavestiti o sudbini svakog od učesnika. U protivnom, ostaje osećaj nedovršenog stripa ili stripa u nastavcima.

U slučaju dužih serijala, dnevnog stripa ili album-epizoda, vrlo je važno zaokružiti priču, ali već započeti narednu intrigu i time zainteresovati čitaoca za nastavak. U kraćim stripovima postoji i jedna zamka koju treba po svaku cenu izbeći. Čest je slučaj da se napetost mehanički pojača na kraju table, što sâmo po sebi nema opravdanja ako ne ulazi u dramsku dinamiku pripovesti.

Usred porodičnog mira, dolazak dva vojnika unosi nemir, a preokret je sugerisan izrazima lica vojnika i dece (Igor Kordej, Diosamanta T2)

Slično završnom "štosu" u komičnoj naraciji, u realističkom stripu može da nastupi preokret tokom pripovedanja i da radnja krene u potpuno neočekivanom pravcu. Posle izlaganja situacije, protagonista se kreće pripovedačkim pravcem koji logički vodi u određenom smeru, da bi se, najednom, sve završilo suprotno od nagoveštenog. Za razliku od "štosa" na kraju komične priče, koji ne ostavlja nikakvu mogućnost nastavka, preokret je samo jedan od tehničkih zahvata da se pripovest pošalje u novom pravcu sve do - narednog preokreta.

Komična naracija

Komičan strip, kao svaka komedija, spada u izuzetno složene žanrove u kojima nije dovoljno da se naređa nekoliko štosova i da se na taj način stvori vic. U stripu, nalik klasičnom teatru, postoji komedija karaktera, komedija običaja, komedija zapleta, društvena komedija i njihov cilj je izvrgavanje nečega smehu.

"I bogati i siromašni se smeju istim stvarima“, kaže Filip Vilmen, francuski majstor humora, „osim, što siromašni cene angažovaniji pristup, protest, mada su osetljivi, kako su mi sâmi rekli, i na romantiku.“

Komično se zasniva, pre svega, na izuzetnoj moći opažanja i analize, a potom na stvaranju tipičnih likova u posebnim situacijama, ili posebnih likova u tipičnim situacijama. Stvarajući kontradikciju, strip autor ulazi u pravi dramski zaplet koji se završava neočekivano.

Satiričan ton je naglašen preuzimanjem deformisanih Diznijevih likova (Nikola Vitković, Život)

Burleska predstavlja jedan od omiljenih podžanrova komičnog stripa, samo zato što autoru omogućuje potpuno prevazilaženje bilo kakve logike i prirodnog stanja stvari. Burlesku karakteriše nekoliko elemenata - klovnovski ton, podsmeh i bezobrazluk, dok je preterivanje zasigurno najviše upotrebljavan sastojak ovog podžanra. Predmeti preterane veličine na mestima na kojima se ne očekuje, preteran efekat neke akcije, preterana brzina događanja…

Drugi važan element je ponavljanje određenih radnji i umnožavanje predmeta i efekata van svih zakona logike. Na taj način stvara se utisak neočekivanog. Preterivanje kao ključni element upotrebljava se i prilikom neverovatnih i neočekivanih uništavanja. Komičan efekat se stvara i ubacivanjem anahronih elemenata u priču, ističući na taj način apsurdnost i neverovatnost čitave situacije.

Satira je izvrgavanje ruglu ljudskih i društvenih nedostataka, ponekad na lakši i duhovitiji način, a nekada kroz vrlo oštar polemički ton. Satira u stripu može da bude i vrlo simbolična, uzimajući za glavne protagoniste određene osobe, zanimanja ili životinje koji karakterišu autorovo društvo i svakodnevicu.

Parodija nalikuje satiri, samo što se umesto ismevanja ljudskih i društvenih nedostataka, ismevaju umetničke tvorevine ili čitav žanr. Snaga parodije nalazi se upravo u preuzimanju najtipičnijih elemenata i izvrgavanju dela ruglu upravo kroz pozajmice.

"Štos"

Smešno u životu i umetnosti nastupa kada su spojena tri osnovna elementa: onaj koji se smeje, onaj koji zasmejava i onaj kome se smeju. Između prve dvojice stvara se saučesništvo, dok treći biva udaljen. Efekat komičnog stvara se kroz gledište svedoka koji se poistovećuje sa protagonistom ili se udaljava od njega. Za razliku od holivudskih šetača koji se čitajući novine okliznu na koru od banane, udaraju u banderu, prolaze pored otvorenog šahta, ili ne budu pregaženi na sred raskrsnice, pravi "štos" u stripu poseduje kvalitet komedije u minijaturi.

Autor stvara svet koji je u svemu običan, i služeći se na prvi pogled ozbiljnim tonom, on opisuje događaje ili ljude na apsurdan ili smešan način. Humor u sebi sadrži intelektualni i emotivni deo, a od ironije, koja je kritička, razlikuje se po tome što je dobrodušan i što predstavlja stanje duha. Humor oslobađa čoveka i čini ga otpornijim u odnosu na agresije iz spoljnog sveta.

Humor u sebi sadrži intelektualne i emotivne elemente kojima cilj nije samo da zabave, nego i da ukažu na određene nedostatke (Boban Savić – Geto)

Humoristička priča može da se odvije u nekoliko kadrova ili najduže na jednoj tabli, nezavisno da li je samostalna ili čini deo dužeg stripa. Njen cilj je da se čitalac zasmeje, a najčešće upotrebljavan način je da se priča završi van očekivanja, suprotno od onoga što nam je nagovešteno. "Štos" se konstruiše uvek u tri etape. Pre svega, crtač prikazuje jednu situaciju koja je prilično neutralna. Potom dolazi razvijanje događaja pri čemu nam se nagoveštava logičan razvoj i završetak priče. Crtač ne sme da kaže previše, da ne bi otkrio kraj, a istovremeno mora da nagovesti moguće rešenje.

Poslednja faza predstavlja vrhunac priče u kome se dolazi do "štosa". Prve dve etape mogu da traju kraće ili duže, dok je poslednja uvek izuzetno kratka, najčešće urađena u jednom kadru. Posebnost ovakvog kraja jeste isključivanje svakog drugog nastavka i nepotrebnost bilo kakvog dodatnog objašnjavanja.

Željko Pahek, veliki majstor komičnog i burlesknog stripa, smatra da komičnost stripa mora prirodno da proizađe iz sâmog razvoja događaja i motivacije likova.

„Geg, kao i svi delovi parodije ili satire, moraju savršeno biti uklopljeni u samu strukturu priče. Duhovita replika mora biti tečna i nenasilna, odgovarajuća za svaki karakter. Geg, sam po sebi, bez čvrste vezanosti za ostatak radnje nema velike svrhe.“

Komičan efekat može da se postigne kroz kontradikciju i apsurd (Željko Pahek, Legija nepromočivih)

Stripovi koji se zasnivaju na štosovima mogu da se urade prevashodno crtačkim sredstvima i u tom slučaju su vrlo kratki, malog broja kadrova, pojednostavljenih planova i uglova, redukovanih dekora i sa minimumom dijaloga. Znači, sve je u funkciji pojačavanja efekta "štosa". U slučaju ako se štos prevashodno izražava na verbalnom novou, poslednji kadar sadržaće upravo tu jednu reč, tvrdnju, razmišljanje ili izjavu koja čitavu situaciju okreće naglavačke. Zahvaljujući onomatopejama, u stripu je moguće da se napravi i zvučni "štos".