Kako nastaje strip (4): Realistička naracija

Narativni postupak, u skladu sa odabranom tematikom, obezbedio je "tehnički pristup" pripovedanju. Sledeći korak je vrsta naracije, element koji je, takođe, usko vezan za odabranu temu. Najčešći oblik stripa je realistička naracija koja autoru pruža ogromne mogućnosti: zaplet, dramatizaciju, misteriju, preokret, napetost, osećanja…

Slično drugim umetnostima, strip ne podražava prirodu, nego se njome koristi da bi saopštio nešto ili ispripovedao priču. Predmeti, krajolici, enterijeri i dekori nikada nisu nacrtani slučajno, nego, zaobilazeći banalnost, služe priči na određeni način – objašnjavaju zaplet, pojačavaju dramski naboj, nagoveštavaju atmosferu…

Da bi što bolje istakao zaplet, crtač na poseban način dramatizuje stvarnost i usmerava je u željenom pravcu. Stvarnost ponekad može da bude neverovatna, o čemu su nam posvedočili najveći realistički pisci Dostojevski, Andrić, Balzak, Mopasan, Tolstoj... Da bi se ostvarila verovatnost neophodno je poštovati važeću viziju sveta i sisteme vrednosti.

Izuzetne prilike i jaka osećanja

U izlaganju intrige, zapleta ili sukoba, autor upoznaje čitaoca sa učesnicima i njihovim okruženjem. Međutim, uvodni deo ne bi trebalo da bude dugačak, jer se onda stiče utisak izveštačenosti, čime se dovodi u nepriliku i sâma verovatnost događanja. Dramatizacija pripovedanja vrši se stavljanjem protagoniste u izuzetne prilike, neuobičajene za njega. Na primer, staviti ga bespomoćnog pred opasnost koja ga nadmašuje. Još jedan od važnih elemenata je obaveza glavnog junaka da radi nešto što je za njega krajnje neuobičajeno.

Aristotel, u svojoj "Poetici" objašnjava da je u pozorišnoj predstavi neophodno izazvati neočekivane događaje i jaka osećanja

"Cilj predstave nije samo akcija koja se odvija od početka do kraja, nego i događanja koja izazivaju strah i samilost, posebno jaka osećanja kada se u lancu običnih događaja pojavi nešto neočekivano. (...) Preći od sreće ka nesreći jednog čoveka koji nije ni posebno dobar, ni posebno zao – piše Aristotel analizirajući klasično grčko pozorište. Da isti principi mogu da se primene i na moderni strip, svedoče reči Enkija Bilala: "Ispričati sreću nema nikakvog značaja. Da bi ona bila dobro shvaćena, neophodno je proći kroz nesreću."

Naravno, za svaki od ovih elemenata zapleta, neophodno je voditi računa o psihološkoj razradi i opravdanosti svake od akcija. Motivacija, odnosno, skup svih motiva objašnjava ponašanje likova, njihove odnose sa drugima i način reagovanja.

Pripovedačevo gledište

Tokom naracije strip scenarista može da se opredeli za jedno gledište ili stav. Ako se opredeli za ulogu "svemogućeg pripovedača", on poseduje skoro božansku snagu, jer o likovima zna i ono što oni sâmi ne znaju - njihov unutrašnji život, nesvesno, duboke unutrašnje motivacije, strahove…

U slučaju da se autor opredeli za gledište protagoniste, on ne pokazuje više nego što heroj zaista može da vidi, da sazna ili da nasluti. Ovakav stav ograničava autora, ali daje mnogo veću snagu osećanjima protagoniste.

Najmanje upotrebljavana tehnika u stripu je postavljanje pripovedača van sistema, tako da on samo posmatra ponašanje likova. U takvom slučaju pripovedač o likovima zna manje nego oni sami, te i ne ulazi u bilo kakvu analizu njihovih osećanja i razmišljanja.

Spoljašnja i unutrašnja verovatnoća

Efikasnost dramaturgije jednog stripa u mnogome zavisi od elementa "verovatnog" u okviru naracije. Akcija mora da bude zasnovana na verovatnom, a ne na istinitom, koje neki put ne može da bude prikazano iz različitih razloga. Spoljašnja verovatnoća se pre svega zasniva na istorijskoj ili materijalnoj verovatnosti, što znači da događanja, običaji i likovi odgovaraju onome što znamo o određenom vremenu. Može se reći da je opšta verovatnost zasnovana na podudaranju događanja, običaja i ponašanja protagonista sa idejom koju čitalac može o tome da ima u odnosu na svoje lično iskustvo, obrazovanje i maštu.

"Ðango" film (Tarantino) i strip (R. M. Gera) dali su prednost unutrašnjoj verovatnoći, a ne spoljašnjoj verovatnoći, odnosno istorijskoj i materijalnoj tačnosti

Ako unutrašnja verovatnoća, ona koja se odnosi na akciju, ne može da se uskladi sa spoljašnjom verovatnoćom, onom koja se odnosi na prikazivanje i spoljnju logiku, scenarista daje prednost unutrašnjoj verovatnoći. "Najvažnije je da se jasno prenesu osećanja – kaže Viržini Ogisten, francuska umetnica koja je pored stripa sarađivala i na animaciji filma "Korto Malteze".

Ipak, neophodno je uspostavljanje ravnoteže između svih narativnih elemenata i grafičkog izraza, što jedan strip čini celovitim i skladnim. Scenarista Žan-Mišel Šarlije rekao je jednom prilikom: "Žiže je obožavao da crta konje i kada bi stigao do scene u kojima je imalo konja, on bi je razvukao na deset tabli. Potom bi se prisiljavao da nadoknadi gubitak, a onda je zbog toga priča trpela."

Klimaks i antiklimaks

Kvalitet svakog stripa ogleda se u uspešnom stvaranju napetosti kod čitalaca, ritmizirane klimaksima i antiklimaksima. Povećavanjem napetosti u određenim trenucima, stvara se dramski intenzitet, čime se utiče na osećanja čitaoca. U svakodnevnom životu, događanja su višeznačna i teško im je dati samo jednu interpretaciju. Međutim, u stripu intriga poseduje simboličnu vrednost vezanu za stvarni svet ili za sâmu strukturu dela.

Napetost je dostigla klimaks kome će uslediti pad emotivnog intenziteta (Ðorđe Milović, "Ono što tražim")

Takođe, u stvaranju dobre intrige, autor će se opredeliti za određenu montažu koja sa događanjima ima uzročno-posledičnu vezu i vremensko trajanje. Na primer, da bi efekat bio što snažniji, neophodno je čitaocu pokazati veličinu opasnosti koja vreba protagonistu, a zatim mirno dopustiti da se scena odvije. Na taj način se kod čitaoca stvara osećaj zabrinutosti i straha za protagonistu, osećaj nemoći, jer ne može da mu pomogne i osećaj olakšanja kad opasnost prođe. Posle klimaksa usledi antiklimaks, da bi u neophodnom trenutku sve krenulo iznova.

Opravdano je zapitati se zašto se naracija ne sastoji samo od klimaksa pošto se u njima nalazi vrhunac događanja. Međutim, pripovedanje ne može da se zasnuje na nizu klimaksa, pre svega zato što se priča ne može praviti samo od događaja.

Beogradski pisac Radmilo Anđelković smatra da klimaksi i antiklimaksi daju ritam pripovedanju

"Dugi, neprekinuti klimaks, nalikuje planinskoj visoravni na koju vas popenju liftom, a onda hodate po ravnom. Kao što nije bitna visina planine, ako se nisti sami popeli na nju, nije važan ni intenzitet klimaksa, ako ga niste dostigli više puta. Zadovoljstvo je u penjanju. Kvalitetna naracija zahteva dobro razvijen, ali i neravnomeran intenzitet da se čitalac ne bi navikao ili, još gore, zasitio – kaže Radmilo Anđelković, beogradski pisac.

Stvaranje napete situacije

Uspešno stvaranje napete situacije u stripu, uslovljeno je dobrim zapletom. Protagonisti treba da se sudbina promeni na lošije, tako što će se pojaviti neki spoljni faktor ili će se akcija pokazati nepovoljnom za njega. Takođe, moguće je da psihološka evolucija lika dovede do naglih promena u zapletu. Vrlo je bitno da se neprekidno postavlja pitanje "šta će se deseti posle", a da je odgovor dat snagom same situacije.

Belgijski strip autor Bernar Iler teži da njegovo pripovedanje bude nošeno osećanjima

Akcija se redovno iskazuje u obliku konflikta između dvoje ili više likova čiji se interesi razmimoilaze. Inače, protagonista mora da bude dopadljiv, jer se niko ne brine za antipatične likove. Potom, protagonista bi trebao da se nađe u slabijoj poziciji, ranjen, razoružan ili bespomoćan. Tada prepreke postavljene ispred junaka izgledaju nepremostive, i što je on bespomoćniji, osećaj saučešća će biti snažniji.

"Voleo bih da se moji stripovi čitaju kao opera, kroz osećanja, čak i ako poruka nije baš jasna. Zaboraviti siže i biti nošen emocijama – kaže belgijski strip majstor Bernar Iler.