Kako nastaje strip (2) – junaci u stripu

Pošto se izvrši izbor teme i odredi se narativni pristup, prelazi se na, verovatno, najzanimljiviji, ali i najteži deo posla – na izbor junaka. Neophodno je zapamtiti da se čitalac uvek identifikuje sa glavnim likom i, na određeni način, kroz njega prolazi čitavu avanturu. Zato je važno da junak pripovesti bude stvoren tako da većim delom svojih kvaliteta emotivno za sebe veže čitaoce.

Protagonisti i heroji

U grčkoj mitologiji heroj je polubožanstvo ili čovek koji se svojim poduhvatima pretvara u polubožanstvo. Ovaj termin kasnije se upotrebljava za glavnu ličnost pripovesti, romana, filma, stripa… Protagonista jedne priče određen je grupom elemenata - ime, zanimanje, društveni položaj, fizički izgled, karakter, duhovna stanja - što od njega sačinjava verovatan lik čije se ponašanje uklapa u određenu logiku.

Tolkin, majstor akcionog romana, ostavio je iza sebe mnoštvo detaljnih biografija svojih junaka, dok je Federiko Felini uobičavao da za sve likove svojih filmova, ma koliko bili nevažni, smisli biografiju. Na taj način, autori su izbegavali protivrečnost i nelogičnost u dramaturgiji svojih dela.

Federiko Felini, pored biografije svojih likova, radio je i vizuelnu karakterizaciju (crteži za Kabirijine noći)

Tokom prošlog veka, umetnost je obilovala ličnostima koji u sebi nisu nosile karakteristike antičkih heroja, tako da se često upotrebljavao izraz protagonista (prvi glumac u grčkom teatru). Ipak, u stripu je još uvek moguće govoriti o "herojima" u klasičnom smislu reči.

Tipologija junaka

Heroj epopeje bolji je od većine. Čak i ako načini neku grešku, on ostaje duboko veran društvenim normama. Akcija u epopejama se ne odvija kroz probijanje društvenih normi, nego kroz napredovanje ka plemenitom cilju koje se odvija kroz putovanje, potragu, misiju ili inicijaciju. Motor akcije se ne nalazi u konflktu sa normama, nego u borbi sa protivnicima. Prema Žaku Goamaru, epopeja je zasnovana na polarizaciji dobra i zla, konstruisana je kao rat, a nad junakom ona neprekidno nadvija pretnje.

Herakle, polubožanstvo, sin Zevsa i Alkmene, savršen je primer heroja epopeje

Super-heroj predstavlja ličnost obdarenu natprirodnim sposobnostima - letenje, nadljudska snaga, kretanje kroz vreme, pretvaranje u druge oblike, ekstra-senzorna percepcija… Njegova borba uvek je usmerena ka očuvanju već postojećeg reda.

Klasičan heroj uobičajeno ima ljudske osobine koje su natprosečno izražene. Međutim, neophodno je dati mu neke slabosti, da ne bi postao super-heroj. Te njegove mane moraju da bude beznačajne u odnosu na njegove kvalitete i ne smeju čitaoce da odvraćaju od junaka. Za razliku od super-heroja, klasični junak ima ideale koji su oličeni u hrabrosti i valjanosti, ali kao i super heroj, on brani poredak. On se često nalazi na strani slabijeg i ugroženog, napada nepravedne ili tirane, što ga uvodi u akciju.

Žiro je poručniku Bluberiju dao lik mladog glumca Žan-Pola Bemondoa, dok su Magnus i Bunker svom antiheroju Alanu Fordu dali lik Pitera O'Tula

Savremeni heroj razlikuje se od klasičnog po većoj psihološkoj obrađenosti i humanijem pristupu. Manje idealizovan, manje konformista i neuporedivo ranjiviji, on je istinita osoba koja reaguje na osnovu osećanja, neki put čak i kontradiktornih. On je opušten, nemaran i ne tako lep kao klasičan junak, ali je dopadljiv. Njegov lik se približava filmskim "njuškama", Žan-Pol Belmondu, Linu Venturi, Čarlsu Bronsonu, Li Van Klifu, Bati Živojinoviću… U svakom slučaju, on i dalje ostaje junak, izvanredna ličnost, manje privučena heroizmom, ali još uvek na strani slabijih i ugnjetavanih. Iako u sebi nosi odlike slične običnim ljudima, savremeni heroj i dalje brani poredak.

Anti-heroj može da bude realističan, ali i komičan. On je dopadljiv i odaje sliku optimizma. Ponekad, da bi karikatura bila što uspešnija, on ima sve loše osobine ovog sveta, koje mogu da budu i pojačane. Svojim osobinama i ponašanjem, anti-heroj čini da se neprihvatljivo prihvati. Na taj način moguće je kritikovati određene ljudske slabosti ili što je češće, određene mane društva.

Junakinja, pomoćnik, rival

Junakinja se u stripu pojavila kasnije, pre svega zato što su žene ili isticale snagu glavnog junaka, ili su bivale nagrada heroju. U novija vremena pojavile su se heroine koje su prikazane kao krhke i izložene opasnostima, ali su u stvari izvanredne ličnosti, bogatijeg psihološkog profila nego muškarci. Junakinje su naoružane pre svega šarmom, a potom ženskom intuicijom i osećanjima, što im omogućava da budu i jagnje i vuk.

Modesti Blejz (O'Donel/Holdevej), heroina i špijunka koja nije uvek radila za zakon i koja se nije uvek pridržavala zakona

Pomoćnik glavnog junaka ili junakinje, ima zadatak da svojom nesavršenošću ili nespretnošću istakne snagu i junaštvo protagoniste. On takođe daje priči ljudskiji izgled, a ponekad ima i prisniji kontakt sa čitaocem.

Rival je, posle glavnog junaka, najvažnija ličnost stripa i predstavlja na određeni način njegovu sliku u negativu. On je obično otelotvorenje zla, čvrstog karaktera, ali upropašćenog ludilom, slavoljubivošću ili krvožednošću. Njegov fizički izgled je opasan, a ponekad može da bude ćopav, jednook ili nakazan u nekom drugom obliku, što ističe duhovnu i moralnu nakaznost. On se obično nalazi na čelu neke kriminalističke organizacije, ili je diktator i tiranin. Da bi junak imao što teži zadatak, neophodno je da negativac bude vrlo negativan. "Što je uspešniji zlikovac, bolji je film“, napisao je Alfred Hičkok, što može da se primeni i na strip.

Šarmantan, inteligentan i sposoban pukovnik Olrik, inkarnacija Zla u serijalu Blejk i Mortimer (Žakob)

Posebnu kategoriju likova predstavljaju protagonisti koji zbog svoje ranjivosti i bespomoćnosti ne mogu da se svrstaju ni u jedan tip "junaka". Često sa primesama sporednih likova, oni svojom ranjivošću mogu da izraze čitavu paletu pravih ljudskih osećanja i vrednosti. "Postoje junaci koji imaju horizontalnu složenost - istovremeno džudista, instruktor padobranstva i stručnjak za hebrejski, i oni koji imaju vertikalnu složenost - pokvarenjak, povređena osoba, sebičnjak, ali još uvek ima malo srca. Prvi tip me ostavlja hladnim, dok me drugi strahovito zanima, jer u životu ništa nije jednostavno“, kaže Gzavije Dorizon, francuski scenarista.

Karakterizacija likova

Loše urađena karakterizacija likova može i najbolje zamišljeni strip da učini neuverljivim, dosadnim i slabim.

"Neophodno je da se crtač uživi u likove. Ja od njega ne mogu da tražim da se baci u pripovest ako u odnosu na protagoniste nema afiniteta, makar i negativnih“, kaže francuski scenarista Serž Le Tandr. Istovremeno, obim karakterizacije likova mora da bude srazmeran njihovom učešću u pripovedanju. Nedovoljna karakterizacija može protagonistu da učini bledim i neubedljivim, a preterana karakterizacija može da odvuče previše pažnje na sporedne likove.

U pripovedanju, autor se služi ne samo izmišljenim likovima, nego i stvarnim osobama, koje su postojale ili koje su još uvek žive. Uobičajeno je da oni nisu glavni likovi, jer je njihova karakterizacija ograničena postojećim činjenicama. Na taj način, oni više pripadaju utvrđenom stanju, nego što učestvuju u stvaranju procesa. Pravi nosioci radnje su izmišljeni likovi.

"Dobro ili loše uravnotežena karakterizacija može da se ilustruje i na primeru svadbene fotografije“. objašnjava Radmilo Anđelković, srpski romansijer i strip scenarista. „Sasvim napred su mladenci, kraj njih su kumovi i roditelji, rođaci i prijatelji su u drugom redu ili sasvim sa strane, ostali svatovi, pa i oni nepozvani, sasvim pozadi. Naravno, glavne likove raspoznajete do detalja, ostali su manje ili više deo slike, neke iz pozadine ni ne prepoznajete. Takav odnos bi morao da vlada i između vaših likova."

Likovi i akcija

Usklađivanjem osobina, autor pravi izbor koji će lik učiniti zanimljivim, sa širokim mogućnostima uticaja na odvijanje radnje. Pri zamišljanju likova on će zamišljene karakterne crte spojiti sa osobinama već zapaženim kod stvarnih ljudi. Bilo bi glupo i nerazumno da se sve izmišlja. Budućim junacima se zamisli društveno poreklo, uticaj porodice ili okoline, lični status, i razrade se psihološke kategorije, osećajnost, emotivnost, intuitivnost ili racionalnost, odnos prema svetu, introvertnost ili ekstrovertnost.

Trinaest (XIII – Van Am / Vans) tajni agent pogođen amnezijom koji kroz serijal otkriva sopstvenu biografiju

"Broj likova mora da bude srazmeran dužini priče. Kratka priča, čija se  forma najčešće prostire samo između dve uporišne tačke, treba da ima jedan do dva lika, a tek u kraćoj noveli možemo da se pozabavimo s trećim. Roman dozvoljava više likova, glavnih i sporednih, jer umesto prostog niza uporišnih tačaka, on može da ima dobro razgranatu mrežu, da se osim glavne niti radnje bavi i nizom sporednih. A tu ima mesta za više likova“, savetuje Radmilo Anđelković.

Vrlo je važno paziti da se karakterne osobine jednog lika ne sukobe, niti da likovi naknadno dobijaju ili gube osobine, osim ako to nije osnova zapleta. Uprkos važnosti karakterizacije likova, treba se zaustaviti na određenoj granici da bi se izbegli propusti, jer je kroz usložavanje naracije sve teže kontrolisati karaktere. Aristotel kaže da tragedija "može da postoji bez likova", ali nikako bez akcije. Zato on smatra da autor ne sme da opisuje protagoniste, nego njihove akcije, jer se "karakteri crtaju jedino kroz delovanje".